Петар Кочић — разлика између измена

Кочићево дело доживело је велику читаност још за време ауторовог живота. Његове приповетке извршиле су широк утицај на следећу генерацију писаца међу којима се посебно издваја утицај које су извршиле на стваралаштво [[Иво Андрић|Иве Андрића]]. Политичка делатност, пркос и челична непоколебљивост створиле су од Кочића историјску фигуру на чије су се наслеђе кроз потоњу историју позивале подједнако и десне и леве, српско националистичке и југословенске политичке идеологије. Кочићево име носи неколико школа, велики број улица, књижевне награде [[Кочићево перо]] и [[Кочићева књига]], [[Театар фест Петар Кочић|Театар фест]] и културна манифестација [[Кочићев збор]], док се његов лик налази на лицу серије новчаница од 100 [[Конвертибилна марка|конвертабилних марака]] и грбу Бања Луке, где се налази заједно са баном [[Светислав Милосављевић|Светиславом Милосављевићем]].

== Биографија ==

Петар Кочић се родио у селу [[Стричићи]], у области [[Змијање]], [[29. јун]]а [[1877]]. године. Његов отац, Јован, био је [[Православље|православни]] [[свештеник]], а мајка Мара (девојачки Вулин) домаћица. У белешкама о свом родном крају из [[1909]]. године Кочић наводи да је у Змијању у то време било четрдесет и четири куће Кочића по разним змијањским селима.{{sfn|Димитријевић|1965|pp=7}} Кочићи су змијањски староседеоци и славе славу Светог [[Игњатије Богоносац|Игњатија Богоносца]]. Према народном [[Предање|предању]] постанак [[презиме]]на се објашњава тиме да је у Павићима под Градином живела удовица са седморо или осморо деце, те је увек ранила. Стога су је прозвали [[Кокошка|квочком]], а по квочки је њен пород и потомство названо К(в)очић.{{sfn|Крушевац|1951|pp=13}} Годину дана након Петровог рођења, [[Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине|Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину]], што је окончало четворовековну владавину [[Османлијско царство|Османлијског царства]] и донело обликовање новог окупационог система, који ће имати пресудну улогу у животу будућег писца. Када му је било две године, Кочићу је умрла мајка на порођају са млађим братом Илијом. Осетивши порођајне болове, Мару је било срамота да то каже другим женама, па се сама закључала у кућу, где се породила, а потом онесвестила. Када су укућани упели да провале у кућу, била је и даље жива, али је преминула исте ноћи.{{sfn|Крушевац|1951|pp=19}} Јован, Кочићев отац, тешко је поднео губитак супруге, те је убрзо од жалости отишао у [[Манастир Гомионица|манастир Гомионицу]], где се замонашио и постао [[монах]] Герасим.{{sfn|Димитријевић|1965|pp=7}} Годинама касније Петар Кочић је књижевно уобличио своје родитеље у приповеци „Ђурини записи”.

 

Кочић је напустио Гомионицу након две године, а потом је довршио виша два разреда у српско-православној школи у Бањој Луци. Летње распусте је проводио у Гомионици са оцем. Био је ђак генерације, што му је омогућило да 1891. године упише [[Прва гимназија (Сарајево)|Прву гимназију у Сарајеву]], тада једину државну гимназију у Босни и Херцеговини.{{sfn|Димитријевић|1965|pp=8}}

 

Кочић је Сарајевску гимназију уписао с јесени 1891. године као четрнаестогодишњи дечак.{{Напомена|Школски систем тог времена је био другачији него данашњи. Основна школа је трајала четири године, а гимназија се похађала осам разреда}} Старији од других ђака из одељења, са развијеним националним осећањем и под свежим утисцима које је донео из свог родног краја, Кочић је са неповерењем посматрао нову средину. Схватања под којима је до тада растао, била су у Сарајеву, као центру туђинске управе, толико потиснута да се о њима могло само у најужем кругу поверљиво говорити. Дирекција школске власти, која је, заправо, одражавала политичке тенденције аустроугарске окупационе управе, помоћу добро организоване полицијске и шпијунске службе, вршила је строгу контролу над животом и радом школске омладине, тако да је и о најмањим школским изгредима била одмах обавештавана.{{sfn|Крушевац|1951|pp=31}} Кочић је у први мах амбициозно приступио школском учењу. Током прва три разреда био је један од најбољих ђака. Посебно се истицао у [[Математика|математици]], [[Старогрчки језик|старогрчком]], [[Немачки језик|немачком]] и [[Српски језик|српском језику]], који је аустроугарска власт захтевала да се зове „земаљски језик”, не дозвољавајући да се матерњи језик повезује са националном припадношћу.{{sfn|Крушевац|1951|pp=29}} Међутим, у четвртој години наступила је снажна промена у Кочићевом понашању те је почео да се отворено сукобљава са школским властима. Први инцидент, према сведочењу школског друга Лазара Кондића, настао је када је Кочић био удаљен са часа, након што је опсовао пред професором [[Веронаука|веронауке]], јер му је дао мању оцену него што је заслужио. Кажњен због овог инцидента, будући писац не само да је изгубио дотадашње ђачке амбиције, него се у њему развија, како Лазар Кондић сведочи, ''сушта супротност од пређашњег уредног, увек спремног, амбициозног Петра. Од тада почиње да изостаје из школе, било му је 17 година, почиње облилазити крчме и кафане''.{{sfn|Кондић|1966|pp=343}} Разочаран у школу и одбацивши стеге које су му наметале ђачке амбиције, Кочић је почео на различите начине да исказује бунт према систему који је завела Аустроугарска. Повод за нову казну се догодио када је у гостионици преко пута градске већнице скандирао стихове који су започињали стихом: „Српско је небо плаве боје”. Школска управа је на пријаву полицијског агента казнила Кочића са шеснаест сати карцера (школског затвора).{{sfn|Кондић|1966|pp=344}} Његова оцена из владањана на крају првог семестра је гласила: ''није беспријекорно ради вјерске несношљивости и лагања''.{{sfn|Крушевац|1951|pp=32}}

 

Априла исте године Кочић је тајно и без пасоша дошао у [[Краљевина Србија|Краљевину Србију]], где је наставио школовање у [[Прва београдска гимназија|Првој београдској гимназији]] од маја [[1895]]. до јуна [[1899]]. године. Сећање на свој долазак у Београд описао је речима: ''Обузет слатким и некаквим нејасним осјећањем, као и сваки Србин, кад први пут ступа ногом на слободан комадић српске земље, дуго сам лутао по улицама, уморан и гладан, али не осјећајући ни умора ни глади. Дуго сам ходао по биоградским улицама са празним трбухом и дебелом свјеском пјесама у џепу''.{{sfn|Кочић|1966|pp=264}} Његова материјална ситуација у Београду је била врло тешка. Често је гладовао, а понекад је био присиљен да преспава на улици или у парку. Свом оцу је написао: ''Живот мој у Бањој Луци био је тежак и чемеран, у Сарајеву још гори, а у Београду је достигао највиши врхунац у својим патњама''.{{sfn|Кочић|1966|pp=264}} Упркос недаћама, није губио понос, о чему је известио оца: ''ни пред ким се нисам понизио, нити сам кога што мољакао, јер Кочићи не знају мољакати. Било је дана, и то два или три, кад нијесам ништа окусио, али ипак за то нијесам ни пред ким главе сагнуо, да молим милостињу''.<ref>[https://www.rastko.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-prepiska.html Преписка Петра Кочића] на сајту rastko.com (приступљено:27. 10. 2019)</ref> Због оскудице и због страха да неће моћи да се врати, током четворогодишњег боравка у Београду није ниједном отпутовао за Босну да види своју породицу. Београдске школске дане је обележио и његов покушај да се оствари као песник. Наговорен од стране једног земљака, однео је своју свеску са стиховима на процену [[Јанко Веселиновић|Јанку Веселиновићу]]. Када је дошао након неколико дана да о песмама чује суд, Јанко му је отворено саопштио да су му стихови „доста рапави”, додавши да сматра да би се могао боље изразити у прози.{{sfn|Кочић|1966|pp=265-266}} Иако је био разочаран пресудом, Кочић није одмах одустао од поезије. Сачувани су поједини стихови у ђачкој дружини „Нада” у којој је читао своје песме, а објавио је и две песме „Поноћни звуци” и „Прољетњи звуци”, обе у омладинском часопису „Подмлатак” 1898. године (то су уједно и његови први штампани радови). Остале песме из овог периода, од којих је неке слао у писмима оцу, нису објављене за време његовог живота. Матурирао је у јуну 1899, поставши први члан из шире породице који је стекао диплому.

 

Након положене матуре и проведеног распуста у Гомионици, Кочић је дошао у [[Беч]], где је уписао [[Универзитет у Бечу|филозофски факултет]]. Ту је слушао предавања из славистике [[Ватрослав Јагић|Ватрослава Јагића]].{{sfn|Димитријевић|1965|pp=9}} Током школовања углавном се кретао у уском кругу пријатеља, показујући честу жељу да живи што повученије. Становао је у собама радничких породица или периферне сиротиње. Финансијски је стајао веома лоше. Његов отац Герасим, на чију помоћ се и тада једино ослањао, био је већ оронуо и није могао у исто време да шаље довољно новца за издржавање двојице синова у школама. Стога је Кочић морао често не само оскудевати већ и да гладује, о чему сазнајемо из његове преписке. У слободно време је одлазио у кафану [[Корб]], која се налазила у Ландштрасе у VIII котару, где су неколико генерација раније седели Вук Караџић и [[Бранко Радичевић]]. У тзв. боља друштва није ишао, јер, по сопственим речима, у њима се никад није добро осећао.{{sfn|Крушевац|1951|pp=40-41}}

 

Бечки период Петра Кочића уједно је и период његовог најактивнијег бављења књижевним радом. У Бечу се дружио са другим студентима који су покушавали да се остваре као писци. Иако је до тада углавном писао поезију, у престоници Аустроугарске је почео активније да пише и прозу. Објавио је приповетку „Туба” у београдском часопису „[[Нова искра]]” за фебруар 1901, а потом и приповетку „[[Ђурини записи]]” у [[Босанска вила|Босанској вили]] исте године. Пресудну улогу на даље обликовање Кочића као приповедача извршио је [[Павле Лагарић]], приповедач и књижевни критичар, који је радио као чиновник Дирекције јужних железница. Кочићев први сусрет са Лагарићем одиграо се на јесен 1901. Овај састанак, по свему судећи, био је драматичан. Лагарић је отворено изнео недостатке дотадашњих Кочићевих радова, које је познавао по томе што су били објављени у „Босанској вили”, часопису за који је и сам Лагарић писао. Кочић је у први мах био дубоко увређен критиком, али је пристао да се сусреће сваке суботе са Лагарићем у [[Кафана|кафани]] „Паулинеркоф”, где су разговарали о књижевности. Кочић је уз Лагарићеву помоћ успео да се ослободи утицаја Јанка Веселиновића, његове [[сентименталност]]и и опширности у приповедању, и да нове приповетке напише сажетим изразом, који је био више у складу са тадашњим књижевним стремљењима у оквиру [[Модерна књижевност|модернизација]] европске књижевности.{{sfn|Лагарић|1966|pp=346-348}} Иако се тврдња о Лагарићевом утицају често проналази у литератури о Кочићу, постојали су и књижевни историчари који су те тврдње оспоравали. [[Радован Вучковић]], рецимо, сматрао је да Лагарић своју улогу, коју је описао у тексту објављеном у чланку у „[[Књижевна Крајина|Књижевној Крајини]]” из 1931, пренагласио и са њом се претерано хвалисао.{{sfn|Вучковић|1989|pp=65}} Крајем 1902. Кочић је објавио прву збирку приповедака „[[С планине и испод планине (1902)|С планине и испод планине]]”, коју је издала бечка [[Зора (издавачка кућа)|Зора]]. У њој се налазило седам приповедака: „[[Ђурини записи]]” (преправљени у односу на текст који је штампан у Босанској вили), „[[Јаблан (приповетка)|Јаблан]]”, „Гроб слатке душе”, „Зулум Симеона Ђака”, „Истинити зулум Симеуна Ђака”, „[[Мргуда]]” и „[[Код Марканова точка]]”. У збирку није ушла „Туба”, његова прва објављена приповетка, у чему се, свавако, може видети Лагарићев утицај. Књижевна критика је готово једнодушно дочекала збирку. Позитивне критике су објавили „[[Српски лист]]”, „[[Српска застава (часопис)|Српска застава]]”, „[[Дело (часопис)|Дело]]”, „[[Коло (часопис)|Коло]]”, „[[Босанска вила]]” као и [[Српски књижевни гласник]], у коме је [[Јован Скерлић]], ондашњи најутицајни књижевни критичар, написао да је збирка: ''истински добра књига, свежа и лепа слика једног дела наше честите Босне, топла и узбуђена песма животу, и као таква биће драга свакоме ко је прочита''.{{sfn|Скерлић|1964|pp=158}} Другу књигу приповедака је објавио [[1904]]. и она је носила исти наслов као и прва, [[С планине и испод планине (1904)|С планине и испод планине]]. Књига је објављена у издању Српске штампарије у Загребу и посвећена је [[Ђура Јакшић|Ђури Јакшићу]]. У њој су штампане „Јелике и оморике”, „Кроз маглу”, „[[Мрачајски прото]]” и „[[Јазавац пред судом]]”. Скерлић је, приказујући и ову књигу, нагласио да је Кочић један од ређих српских писаца ''који дају лични утисак живота'', пун младости, свежине и силног осећања.{{sfn|Скерлић|1964|pp=159-162}}

 

[[Датотека:Milka_Kocic.jpg|мини|десно|260п|Милка Кочић (на фотографији), девојачки Вукмановић, била је једна од првих писмених жена из [[Челинац|челиначког]] краја. За Петра Кочића се удала тајно 18. септембра 1904. Свом супругу је била велика подршка током свих каснијих прогона. Црвену ружу добијену на поклон од Петра чувала је до своје смрти 1966.]]

Након што је дипломирао, Кочић је провео лето у Босни где се 18. септембра 1904. оженио Милком Вукмановић, која је била једна од првих писмених жена из [[Челинац|челиначког]] краја. Супружници су се познавали од детињства,<ref>[https://www.glasbanjaluke.net/2018/05/30/petar-kocic-svojoj-milki-ljubavno-pismo-iz-1903-godine/ Petar Kočić svojoj Milki: Ljubavno pismo iz 1903. godine], Глас Бањалуке, 30. 06. 2018. (Приступљено: 23. 04. 2019)</ref> а из Милкиних сведочења и записа њеног унука Петра Павића сазнајемо да је између њих љубав букнула кад је она имала непуних седамнаест година. [[Венчање]] је обављено тајно, делимично због сумњичаве власти, а делимично и зато што се њен отац Стева Вукмановић противио браку своје ћерке са мушкарцем несигурне будућности. Милка Кочић jе много година касније овим речима описала своје венчање: ''Те ноћи киша је лила као из кабла. Ја сам у Бању Луку дошла из Јошавке и остала код очевих пријатеља Анђе и Ђорђа Марића. Петар је изненада дошао из Гомјенице и ту ме је нашао. Времена за чекање није било јер су му швапски жандари били за петама. Са њима је био љуто завађен због „Јазавца” и других дјела. Тражио је од мене да се одмах вјенчамо и да пођем с њим у Србију. Нисам знала шта да му кажем. Љубав према њему и страх од родитеља да се, као најстарије дијете, удам на овакав начин потпуно су ме збунили. Петар и Анђа су наваљивали. Нисам имала куд – пристала сам''. Венчање је обављено у [[Маглајани|Маглајану]] а венчао их је прота Саво Рађеновић под венцем од винове лозе, који је на брзину сплела протина жена. Ни Кочићева породица није знала за брак о чему сведочи да нико од Кочића није присуствовао венчању, као и Кочићево писмо брату Илији од 7. јула [[1905]], где изричито каже: ''Можда сам га и ја својим поступком-женидбом много увриједио, те за то ми не хтједе никако одговорити на ону моју карту из Скопља, у којој сам синовски молио да ми опрости и благослови мој брак''. Ипак обе породице су напослетку прихватиле брак и биле су значајна подршка супружницима у даљем животу.<ref>{{cite web |last1=Максимовић |first1=Борислав |title=Годишњица вјенчања Петра и Милке Кочић |url=https://celinacke.com/2016/09/18/godisnjica-vjencanja/ |website=Челиначке новине |accessdate=5. 8. 2019}}</ref>

Млади супружници су након венчања прешли у Београд, где су живели од септембра 1904. до краја јануара 1905. где су чекали да Кочић добије државну службу у школи. Почетком 1905. године у Талетовој штампарији у Београду изашла је и трећа збирка приповедака, која је као и претходне две носила наслов „[[С планине и испод планине (1905)|С планине и испод планине]]”. Збирка је посвећена докторима Н. Вучетићу и М. Вучетићу. У њој су објављене приповетке: „Из староставне књиге Симеуна Ђака”, „Мејдан Симеуна Ђака”, „Ракије, мајко!”, „Јајце”, „Пјесма младости”, и „У магли”. Књижевна критика је и трећу књигу повољно дочекала и оценила.{{sfn|Скерлић|1964|pp=163}} Почетком фебруара 1905. Кочић добија посао професора српског језика и књижевности у српској гимназији и учитељској школи у [[Скопље|Скопљу]], једној од три српске гимназије у Отоманском царству.{{sfn|Милићевић|1951|pp=8}}{{Напомена|Поред гимназије у Скопљу, српске гимназије су постојале у Битољу и Пљевљи}} Тамо га је затекла вест да му је отац преминуо и да му се млађи брат Илија замонашио. Атмосфера у Скопљу је била веома напета јер су различите нације агитовале за своје националне државе у тренутку када је Отоманско царство све више слабило. За време свог десетомесечног боравка, Кочић је критички посматрао тамошње прилике, незадовољан великим сиромаштвом Срба кметова и огорчен бахатим понашањем богатих Срба трговаца и црквених великодостојника. У таквој атмосфери почео је да пише низ „Слика из Старе Србије и Маћедоније”, како их је назвао, али је успео да објави само једну под насловом „Скопље”, која је изашла у сарајевском листу „Дан”. Кочић је у тексту отворено и са омаловажавањем говорио о неспособности српског конзула у Скопљу, а за положај Срба је рекао да је исувише „траљав”, због чега је почео да стиче непријатеље међу српском елитом.{{sfn|Крушевац|1951|pp=126-127}} Његови сукоби са виђенијим македонским Србима кулминирају када је у „[[Политика (новине)|Политици]]” објавио допис под називом „Једна фамозна свадба”, где је напао [[архимандрит]]а Саву, због тога што је у [[Тетово|Тетову]] наредио да се 42 српске куће потпуно испразне, док 28 кућа треба да буду у припреми, како би Сава у њима сместио своје силне госте, који су долазили на свадбу његове ћерке, која се удаје за фанатичног бугарску присталицу. Кочић је протествовао што српски свештеник тако поступа са српском сиротињом, што „ударају гочеви, јаучу зурле, цвиле ћеманета, шуште свилене димије златом сувим извезеним“, што је све било без укуса, бахато и просто.<ref>Бранко Драгаш, [http://www.dragas.biz/petar-kocic-prometej-sa-zmijanja/ Петар Кочић – Прометеј са Змијања], сајт аутора, 14. 10. 2016. (Приступљено: 01. 12. 2017)</ref> Новинарски чланак је одјекнуо београдском чаршијом, а српски конзул у Скопљу га је тужио министарству у Београду, истичући да би ''много боље било кад би Кочић вршио нападе на бугарског владику Синесија, који има доста материјала за то, него што напада архимандрита Саву''.{{sfn|Крушевац|1951|pp=128}} Тужба је наишла на одзив у министарству, те је Кочић кажњен премештајем у гимназију у [[Битољ]]. Осетивши да су га неправедно казнили, Кочић је допутовао у Београд, не би ли изложио свој случај. Како није успео да дође до министра, он је напустио Београд и отишао у Сарајево. Због овакве побуне и неизвршавања наређења о премештају, актом министарства од 14. новембра 1905. године отпуштен је из државне службе.{{sfn|Димитријевић|1965|p=10}}

 

[[Датотека:Petar kocic.jpg|мини|лево|250п|Фотографија Петра Кочића]]

У новембру 1905. Кочић се поново настањује у Сарајеву, где је атмосфера након [[Бенјамин Калај|Калајеве]] смрти (1903) и постепене ликвидације његовог апсолутистичког режима, постала видно повољнија него пре десетак година, у време његовог гимназијског боравка.{{sfn|Крушевац|1967|pp=12}} Ипак политичка борба се из дана у дан све више заоштравала, а Кочић се одмах при доласку политички ангажовао. Прво је постао повремени сарадник политичког листа „[[Српска ријеч]]” и „Дан”, а затим је изабран за секретара друштва Просвјета. Имао је намеру да и сам покрене сатирично-хумористични лист „Јазавац”, али му власт то није одобрила.{{sfn|Димитријевић|1965|p=10}} Иступао је против аустријских власти пишући чланке, држећи говоре и чинећи друге активности залажући се за бржу [[Демократија|демократизацију]] земље. Издваја се његово учешће у акцији за слободу штампе, коју су почетком 1906. повели књижевници, новинари и публицисти. У подужем документу, који су потписали сви знаменитији делатници писане речи Босне и Херцеговиде од [[Светозар Ћоровић|Светозара Ћоровића]] и [[Алекса Шантић|Алексе Шантића]] до [[Керубин Шевгић|Керубина Шевгића]] и [[Осман Ђикић|Османа Ђикића]], захтевало се да се укине превентивна [[цензура]], затим, да се укину све наредбе које спречавају слободну размену мисли и да се донесу закони којима ће бити загарантована слобода штампе, слобода збора, договора и удруживања, као и слобода науке и уметности.{{sfn|Крушевац|1951|pp=140}} Пошто је врло брзо постао значајна политичка фигура у Сарајеву, Аустроугарска власт је будно мотрила на његово понашање, чекајући прилику да паралише његов рад и утицај. У тајном документу полиција га је описала као „фанатичног револуционара” и главног коловођу „аустрофобичног покрета који има за циљ свесрпско уздизање у Босни”.{{sfn|Butler|1962|pp=343}}

Кочић је учествовао у демонстрацијама српске омладине 25. и 26. октобра 1906. због сталног и отвореног вређања српског народа у листу „Хрватски дневник”, који је био у рукама [[Римокатоличка црква|Римокатоличке цркве]] и имао подршку аустријске власти.{{sfn|Димитријевић|1965|p=11}} На скупу је дошло до туче и до пуцњаве, те је против Кочића поново поведен поступак. Кажњен је са пет дана затвора или са 50 круна глобе. Висина казне указује да је инцидент био мањег карактера. Земаљска влада, незадовољна минималном казном, наредила је владином комесару поновно покретање поступка, видећи у овоме прилику да се коначно писац протера из Сарајева. Поступак је поново покренут 11. новембра, на шта је Кочић протествовао против незаконитог новог оптуживања за ствар за коју је већ једном осућен. Пресуда је изречена 16. новембра и у њој се изричито инсистирало на његовом прогону из Сарајева. Кочић је 8. децембра полицијски спроведен на железничку станицу одакле је протеран из главног града Босне и Херцеговине по други пут.{{sfn|Крушевац|1951|pp=164-177}}

 

[[Датотека:Петар Кочић 2.jpg|мини|220п| Портрет Петра Кочића]]

Након другог прогона из Сарајева, Кочић се неко време задржао у [[Будимпешта|Будимпешти]], да би [[21. децембар|21. децембра]] 1906. стигао у Бању Луку, где се и настанио. Кочићев долазак у Крајину поклапа се са временом када су Срби из Босне и Херцеговине улагали напоре да створе јединствену политичку организацију која би окупила све народне снаге и заступала српске националне интересе.{{sfn|Димитријевић|1965|p=12}} Овај покушај предводили су интелектуалци млађе генерације незадовољни резултатима аутономног покрета, што је упркос покушају да се разлике превазиђу, довело до сукоба са дотадашњим српским вођама, који су углавном били имућнији чаршијски трговци. Интелигенција је као основицу за ново српско окупљање истакла, под утицајем савремених друштвених струјања на европском западу, тзв. реални национализам и политичку демократију.{{sfn|Крушевац|1951|pp=184}} Напори су резултирали доношењем [[Сарајевска резолуција (1907.)|Сарајевске резолуција]] маја 1907. и оснивањем [[Српска народна организација|Српске народне организације]] на [[митровдан]]ској народној скупштини од 7. до 11. новембра 1907.{{sfn|Крушевац|1951|pp=188}} Кочић је своју политичку акцију повео у оквиру Српског народног покрета, као што су учиниле и већина српских група тог времена. Ипак Кочићева делатност се видно одвајала по питању односа према решавању аграрног питања. Док је интелигенција била опрезна и неодређена у својим захтевима за решавањем овог проблема избегавајући сукоб са муслиманским крупним земљопоседницима у којима су видели могуће савезнике, Кочић је отворено и доследно заступао права српских сељака и борио се за коначно разрешење њиховог кметског положаја и сурове експлотације од стране [[бег]]ова, али и српске чаршије.{{sfn|Крушевац|1951|pp=189}}

Након што је пуштен из затвора, Кочић је, болестан и исцрпљен, отпутовао у свој родни крај. Због политичког деловања у периоду од повратка са студија у Бечу до одласка у затвор, Кочић је објавио само неколико краћихм књижевних текстова („Чврко,” „Молитва”, „Тавновање”, „[[Кроз мећаву]]” и „Тежак”), те је сада имао прилике да се поново посвети писању. Прво се посветио етнографском проучавању његовог родног краја, односно, испитању порекла змијањског становништва. За помоћ се обратио [[Јован Цвијић|Јовану Цвијићу]], који му је послао литературу и штампано упуство о испитивању насеља, у којем је поцртао важнија места на која треба обратити пажњу.{{sfn|Крушевац|1967|pp=16}} Плод ових настојања био је етнографско-приповедни текст „Змијање”. Први одломак из „Змијања” објављен је у „[[Српски књижевни гласник|Српском књижевном гласнику]]” 1. септембра 1909. под насловом „Кроз Змијање”, посвећујући га Јовану Цвијићу. Остали одломци објављивани су у „[[Српска ријеч|Српској ријечи]]”, „[[Босанска вила|Босанској вили]]”, „Развитку” и поново у „Српском књижвном гласнику”. Као целина, „Змијање” је објављено у у књизи „[[Јауци са Змијања (књига)|Јауци са Змијања]]”, четвртој и уједно последњој Кочићевој збирци. Књига је штампана у [[Загреб]]у средином фебруара 1910. и била је посвећена „драгом пријатељу Петру Лагарићу као мали видљиви знак топле захвалности коју у душу носи писац”. Поред „Змијања” у овој књизи објављени су и приповетке „Молитва”, „Вуков гај” и „Кроз мећаву”. Са циљем да постакне културни рад на подручју Босанске крајине, Кочић је у јануару 1910. покренуо месечни лист „Развитак”. Часопис је био кратка века. Изашло је укупно шест бројева и угасио се у јуну исте године. И поред тога, његова појава је била значајна, пошто су у њему објављивали поред Кочића и други значајнији културно-научни делатници тог периода попут Скерлића, Цвијића, Шантића и др.

 

[[Датотека:Petar Kocic with wife and son.jpg|мини|лево|350п|Петар Кочић са супругом Милком и сином Слободаном (увећан детаљ са фотографије). Слободан је умро са три године од туберкулозе.]]

Кочићева политичка делатност се наставила доношењем устава и оснивањем [[Босанско-херцеговачки сабор|Сабора]]. Изборни ред Сабора успостављен је према верско-националном кључу (православном становништву као најбројнијем припадао је 31, муслиманском 24, католичком 16 и јеврејском један посланички мандат). После дужих преговора [[Српска народна организација]] је успела да се уједини и постигне политичко јединство, те су српске снаге компактно груписане изашле на изборе. Компромисно јединство српских снага и њихов политички програм заснивао се на опозиционом ставу према туђинској власти и на захтеву о обавезном решењу кметског питања.{{sfn|Крушевац|1951|pp=330}} На [[Избори за Земаљски сабор Босне и Херцеговине 1910.|изборима за Земаљски сабор]] [[1910]]. Српска народна организација освојила је 31 мандат, то јест, све мандате предвиђене за православно становништво. Један од изабраних посланика био је и Петар Кочић.{{sfn|Крушевац|1951|pp=332}} Рад Сабора је отпочео [[15. јун]]а 1910. године. Врло брзо у Српском клубу су настајале прве поделе. Чаршијска струја српских трговаца, чиновника и земљопоседника инсистирала је на мирном прилагођавању постојећем поретку штитећи на тај начин сопствену економску добит, док је друга група посланика, међу којима је био и Петар Кочић, инсистирала на ранијем договору о опозиционом ставу. Став да се мора учествовати у раду сабора стекао је превагу у Српском клубу, те су српски посланици формирали са муслиманским посланицима саборску већину.{{sfn|Крушевац|1951|pp=336}} Кочић се није могао сложити са оваквом политиком, те се удаљио из Клуба већ у лето 1910. године, после саборског заседања у којем је изгласан први [[буџет]]. Из Клуба је коначно иступио на јесен исте године. Након иступања, Кочић је кренуо самосталним путем као посланик, бранећи првобитна програмска начела.{{sfn|Крушевац|1951|pp=338}} Више пута је говорио у Сабору. У својим говорима се дотицао различитих питања износећи јасно и отворено своја становишта. У њима је критиковао рад аустријске управе, позивао на укидање места валије и цивилног паше, истицао потребу хитног решавања аграрног питања и жестоко је критиковао појаву кметодерства (прекупљивање кметова ради зараде и учествовања Срба у оваквој трговини). Кочић је у исто време препоручивао и многе молбе сељака који су тражили ерерно земљиште, уређивање питања испаша, опроста шумских глоба или решење неког другог проблема.{{sfn|Крушевац|1951|pp=343}} Не би ли се народ сачувао од нових намета, које су непрестано расле, Кочић се више пута изјаснио против раста плата државних службеника. Тако је, када је влада поднела захтев за повећање службеничких пензија, Кочић јавно иступио истичући да улога посланика није да побољшава и ''онако добро стање босанско-херцеговачких чиновника'', него да помогне тежаку, ''Тек кад се њему помогне и он економски ојача, онда тек треба прећи на регулисање разних плаћа и пензија''.{{sfn|Крушевац|1951|pp=346}} Поред интереса сељака, Кочић је заступао у Сабору и интересе радника. Редовно је одржавао везу са радничким покретом и неколико пута је писао за социјастичке новине „[[Глас слободе]]”. Како социјалисти нису имали свог представника, њихове изгласане резолуције често је подносио Сабору управо Кочић.{{sfn|Крушевац|1951|pp=347}} Позната је и његова критика на рачун исквареног језика који се употребљавао приликом писања закона. Кочић је за кварења језика кривио владу, њене чиновнике, ''њене званичне новине, законе и наредбе, њене школе и школске књиге, њене разнолике уреде и судове''. У свом говору је истакао: ''То нас као старе добре Бошњане мора бољети, јер је наш језик и у најстарија времена био необично лијеп и звучан, много љепши и народнији од језика у источним српским земљама, који се развијао под утицајем [[Византија|византијске]] културе и грчке [[Синтакса|синтаксе]]''.{{sfn|Крушевац|1951|pp=350}} Кочић је заједно са неколицином другова, поднео Сабору предлог о чишћењу језика у законским текстовима са следећим образложењем: ''Пошто смо се увјерили, да је језик и стил у поднесеним законским основама нечист и ненародан предлажемо, да се изабере одбор од тројице посланика, који ће све законске основе прегледати и погрешке у језику и стилу исправљати''. Овај предлог је усвојен, и на седници Сабора [[17. новембра]] 1910. г. изабран је одбор за решење овог питања сачињен од тројице посланика, међу којима је био и Кочић.{{sfn|Крушевац|1951|pp=351}}