Петар Кочић — разлика између измена

Приказујући народ Босанске Крајине, Кочић је дао неколико значајних ликова који су јединствени у српској књижевности. Карактерисани кроз поступке и схватања, они су добро изграђени са изразитим индивидуалним цртама. Ипак, Кочићеви јунаци нису обичне сељачке фигуре са свакидашњим сељачким животом, него индивидуализовани ликови, скоро искључиви у својим поступцима. Они су дубоко обележени географским подручјем одакле потичу, те су „набрекли снагом, пуни живота и горштачке гордости”.{{sfn|Крушевац|1964|pp=85}} Тај свет и горштачки менталитет Кочић је описао речима: ''Све је љуто, немирно, горопадно и тврдоглаво на 'вој планини и испод планине. У нас је ријеткост питом и 'вамо покоран човјек''.{{sfn|Кочић|1951|pp=95}} [[Исидора Секулић]] истиче да код ликова у Кочићевим делима нема разлике између ''мушко женско у љубави и у борби, све је горопадно и нагло''.{{sfn|Секулић|1965|pp=168}} Карактеристично је и то да су сви јунаци из Кочићевих приповедака заиста постојали и да су живели у Змијању и у непосредној пишчевој околини.{{sfn|Андрић|1965|p=46}} Међу ликовима, књижевни проучаваоци су посебно издвајали Давида Штрпца, Симеуна Ђака, Мрачајског проту и Мргуду.

 

 

Симеун Ђак је јунак у пет повезаних Кочићевих приповедака („Зулум Симеуна Ђака”, „Истинити зулум Симеона Ђака”, „Мејдан Симеона Ђака”, „Из Староставне књиге Симеуна Ђака” и „Ракијо, мајко”). Симеун је остарели [[искушеник]] [[Манастир Гомионица|манастира Гомионица]] кога монаси нису [[Монаштво|закалуђерили]] већ тридесет година због његове чудне ћуди: ''О, братски ће се љубити и грлити, онда ће скочити и подвриснути: „Стој! Буди мене миран” - па ће те на мртво име испребијати ако је јачи. Крошто, зашто, то нек' сами бог зна''.{{sfn|Кочић|1966|pp=86}} Склон је испијању [[Ракија|ракије]] и лажима о својим наводним јунаштвима. Он је приповедач на сељачким седељкама, где се уз котао ракије, приповедају догађаји из старих времена кад се за ''сопру заједно сједало око [[Митровдан]]а а устајало о [[Ђурђевдан]]у''. Иако је пијаница и недоук, његова звучна фраза и сељачки [[жаргон]], са наглашеним сатиричним доскочицама, годи слушаоцима, који иза Симеунових лажи, наслуђују и понеку истину. Ракија развезује разговор, који постаје шири и невероватнији, јер весели скуп и служи као утеха за тешко сељачко живљење. Како се истиче: ''Да није шале, еглена и ове благословене, што се каже, мученице, вјерујте ми, дјецо моја, да би пола свијета у нашем несретном отечеству од грког јада и чемера полуђело и сишло с ума''.{{sfn|Кочић|1966|pp=125}} Симеун Ђак, слично [[Дон Кихот]]у или [[Тартарен Тараксонац|Тартартну Тараксонцу]], више је у свету песме и приче него у стварности. Он се понаша као да је јунак народних песама и у тренуцима ратничког заноса говори у десетерцу. У његовим ракијским причама, које приповеда он или неко други из његове близине, стално се мешају занос и истинско борбено одушевљење, месијанство и лакрдија.{{sfn|Деретић|2003|p = 43}} У приповеци „Истинити зулум Симеуна Ђака” јунак, да би дошао до драгоцене ракије, договара се са са својим игуманом Партненијем да измисли причу о Симеуновом одметању у [[хајдук]]е и да исценирају нов напад на манастир. Изводећи ту обману пред власником ракијског казана, Симеун се толико занесе шалом да заиста појури [[игуман]]а пуцајући на њега. У приповеци „Ракије, мајко” Симеон прича о свом походу на аустријски логор где је уз помоћ ракије од швапског капетана добио дозволу да прикупља прилоге за манастир.