Петар Кочић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
мНема описа измене
Ред 9:
| датум_рођења = {{Датум рођења|1877|6|29}}
| место_рођења = [[Стричићи]], код [[Бања Лука|Бање Луке]]
| држава_рођења = [[Босански вилајет]], [[Османско царство]]
| датум_смрти = {{Датум смрти|1916|8|27|1877|6|29}}
| место_смрти = [[Београд]]
Ред 18:
| религија = [[Православна црква|православни хришћанин]]
| образовање =
| школа = [[Манастир Гомионица]] (1887—1889)<br>Српско-православна школа у Бањој Луци (1889—1891)<br>[[Прва сарајевска гимназија]] (1891—1895)<br>[[Прва београдска гимназија]] (1895—1899)
[[Прва сарајевска гимназија]] (1891—1895)<br>
[[Прва београдска гимназија]] (1895—1899)
| универзитет = [[Универзитет у Бечу]]
| занимање =
Линија 29 ⟶ 27:
| породица =
| рођаци =
| период = [[Модерна у српској књижевности|Модернамодерна]]
| језик = [[Српски језик|српски]]
| жанр =
Линија 39 ⟶ 37:
| веб-сајт =
}}
'''Петар Кочић''' ([[Стричићи]] код [[Бања Лука|Бање Луке]], [[29. јун]] [[1877]] — [[Београд]], [[27. август]] [[1916]]) био је [[срби|српски]] књижевник и [[политичар]]. Сматра се једним од првих писаца [[Модерна у српској књижевности|модерне у српској књижевности]], али и личношћу која је својим животом и политичком делатношћу постала узор различитим политичким струјама у потоњој историји српског народа.
 
'''Петар Кочић''' ([[Стричићи]] код [[Бања Лука|Бање Луке]], [[29. јун]] [[1877]] — [[Београд]], [[27. август]] [[1916]]) био је [[србиСрби|српски]] [[писац|књижевник]] и [[политичар]]. Сматра се једним од првих писаца [[Модерна у српској књижевности|модерне]] у [[Српска књижевност|српској књижевности]], али и личношћу која је својим животом и политичком делатношћу постала узор различитим политичким струјама у потоњој [[Историја Срба|историји српског народа]].
Одрастао је у [[Патријархат|патријархалној]] породичној [[Задруга|задрузи]] под туторством деде и бабе након што му је мајка умрла, а отац се [[Монаштво|замонашио]]. Основну школу је завршио у [[Манастир Гомионица|манастиру Гомионица]] и српско-православној школи у Бањој Луци. Године 1891. је уписао [[Прва сарајевска гимназија|гимназију]] у [[Сарајево|Сарајеву]], али је из ње избачен 1895. те је школовање наставио у [[Прва београдска гимназија|Првој београдској гимназији]]. Студирао је на [[Бечки универзитет|Бечком универзитету]] од 1899. до 1904. године, а након кратког боравка у Београду био је постављен за професора српске гимназије у [[Скопље|Скопљу]], одакле је био отпуштен након писања сатиричног чланка, те се 1905. вратио у Сарајево. У Босни је започео политичку борбу за побољшање положаја српског становништва залагајући се посебно за ослобађање [[кмет]]ова. Писао је ватрене чланке против аустријске управе, учествовао у великом народном штрајку (1906) и радио на окупљању српских снага. Аустроугарска власт је у Кочићу видела велику опасност те је радила на сузбијању његове политичке делатности. Три пута је био хапшен и затваран због новинских чланака и критике власти. Укупно је провео две године у затвору и то већином у самици, што је негативно утицало на његово душевно здравље. У Бањој Луци је покренуо лист „[[Отаџбина (часопис)|Отаџбина]]”. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у сељачким масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика [[Босански сабор|Босанског сабора]], али је ову функцију напустио 1913. због погоршања здравља. Године 1914. примљен је у душевну болницу у Београду, где је дочекао почетак [[Први светски рат|Првог светског рата]] и где је након две године преминуо. На тај начин су се испуниле његове пророчке речи које је изговорио излазећи из [[тузла]]нског затвора: „У ропству се родих, у ропству живјех и у ропству, вајме, умријех”.{{sfn|Андрић|1965|p=36}}
 
Одрастао је у [[Патријархат|патријархалној]] породичној [[Задруга|задрузи]] под туторством деде и бабе након што му је мајка умрла, а отац се [[Монаштво|замонашио]]. Основну школу је завршио у [[Манастир Гомионица|манастиру Гомионица]] и српско-православној школи у Бањој Луци. Године 1891. је уписао је [[Прва сарајевска гимназија (Сарајево)|Велику гимназију]] у [[Сарајево|Сарајеву]], али је из ње избачен 1895. те је школовање наставио у [[Прва београдска гимназија|Првој београдској гимназији]]. Студирао је на [[Бечки универзитет у Бечу|Бечком универзитету]] од 1899. до 1904. године, а након кратког боравка у Београду био је постављен за професора [[Српска гимназија у Скопљу|српске гимназије]] у [[Скопље|Скопљу]], одакле је био отпуштен након писања [[сатира|сатиричног]] чланка, те се 1905. вратио у Сарајево. У [[Босна и Херцеговина (Аустроугарска)|Босни и Херцеговини]] је започео политичку борбу за побољшање положаја српског становништва залагајући се посебно за ослобађање [[кмет]]ова. Писао је ватрене чланке против аустријскеаустроугарске управе, учествовао у [[велики народни штрајк 1906.|великом народном штрајку]] (1906) и радио на окупљању српских снага. Аустроугарска власт је у Кочићу видела велику опасност те је радила на сузбијању његове политичке делатности. Три пута је био хапшен и затваран због новинских чланака и критике власти. Укупно је провео две године у затвору и то већином у самици, што је негативно утицало на његово душевно здравље. У Бањој Луци је покренуо лист „[[Отаџбина (часопис)|Отаџбина]]”. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у сељачким масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика [[БосанскиБосанско-херцеговачки сабор|БосанскогБосанско-херцеговачког сабора]], али је ову функцију напустио 1913. због погоршања здравља. Године 1914. примљен је у душевну болницу у Београду, где је дочекао почетак [[Први светски рат|Првог светског рата]] и где је након две године преминуо. На тај начин су се испуниле његове пророчке речи које је изговорио излазећи из [[тузла]]нског затвора: „У ропству се родих, у ропству живјех и у ропству, вајме, умријех”.{{sfn|Андрић|1965|p=36}}
Кочић је писао сва три [[Књижевни родови и врсте|књижевна рода]] — [[Епика (књижевни род)|епику]] (приповетке, цртице и слике), [[Lirika|лирику]] (песме у стиху и прози) и [[Драма|драму]] (драмске сатире). Највише уметничке домете достигао је пишући приповетке и драмске сатире. Његово стваралаштво се може поделити у два дела. Први обухвата студентски период од 1901. до 1905. године током које је објавио три збирке приповедака истог имена: „[[С планине и испод планине (1902)|С планине и испод планине]]” (1902), „[[С планине и испод планине (1904)|С планине и испод планине]]” (1904) и „[[С планине и испод планине (1905)|С планине и испод планине]]” (1905), као и драмску сатиру „[[Јазавац пред судом]]” (1904). Други период обухвата период од 1908. до 1911. када су настали „[[Јауци са Змијања (књига)|Јауци са Змијања]]” (1910) и „[[Суданија]]” (1911). Поетику Кочићевог стваралаштва одликују: изразити ликови [[Босанска Крајина|Крајишника]], горштачки понос и пркос, [[Патријархални морал|народни морал]], традиционално родољубље, побуна против окупатора, сатира и хумор, живописни пејзаж, жив и течан дијалог, свежа, пуна и богата народна реч и једар, живописан неспоредан стил.{{sfn|Димитријевић|1965|p=17}} Поред тога што се сматра једним од првих модерних писаца српске књижевности, Кочић се сматра и првим великим српским писцем из Босне и Херцеговине, писцем који је увео босанског сељака у српску књижевност и писцем који је оживео сеоску приповетку.{{sfn|Андрић|1965|p=47}}
 
Кочић је писао сва три [[Књижевни родови и врсте|књижевна рода]] — [[Епика (књижевни род)|епику]] (приповетке, цртице и слике), [[Lirika|лирику]] (песме у стиху и прози) и [[Драма|драму]] (драмске сатире). Највише уметничке домете достигао је пишући приповетке и драмске сатире. Његово стваралаштво се може поделити у два дела. Први обухвата студентски период од 1901. до 1905. године током које је објавио три збирке приповедака истог имена: „[[С планине и испод планине (1902)|С планине и испод планине]]” (1902), „[[С планине и испод планине (1904)|С планине и испод планине]]” (1904) и „[[С планине и испод планине (1905)|С планине и испод планине]]” (1905), као и драмску сатиру „[[Јазавац пред судом]]” (1904). Други период обухвата период од 1908. до 1911. када су настали „[[Јауци са Змијања (књига)|Јауци са Змијања]]” (1910) и „[[Суданија]]” (1911). Поетику Кочићевог стваралаштва одликују: изразити ликови [[Босанска Крајина|Крајишника]], [[горштак|горштачки]] понос и пркос, [[ПатријархалниТрадиционални морал|народни морал]], традиционално [[родољубље]], побуна против окупатора, сатира и хумор, живописни пејзаж, жив и течан дијалог, свежа, пуна и богата народна реч и једар, живописан неспоредан стил.{{sfn|Димитријевић|1965|p=17}} Поред тога што се сматра једним од првих модерних писаца српске књижевности, Кочић се сматра и првим великим српским писцем из Босне и Херцеговине, писцем који је увео босанског сељака у српску књижевност и писцем који је оживео сеоску приповетку.{{sfn|Андрић|1965|p=47}}
Кочићево дело доживело је велику читаност још за време ауторовог живота. Његове приповетке извршиле су широк утицај на следећу генерацију писаца међу којима се посебно издваја утицај које су извршиле на стваралаштво [[Иво Андрић|Иве Андрића]]. Политичка делатност, пркос и челична непоколебљивост створиле су од Кочића историјску фигуру на чије су се наслеђе кроз потоњу историју позивале подједнако и десне и леве, српске и југословенске политичке идеологије. Кочићево име носи неколико школа, велики број улица, књижевне награде ''[[Кочићево перо]]'' и ''[[Кочићева књига]]'', ''[[Театар фест Петар Кочић|Театар фест]]'' и културна манифестација ''[[Кочићев збор]]'', док се његов лик налази на лицу серије новчаница од 100 [[Конвертибилна марка|конвертабилних марака]] и [[Грб Бање Луке|грбу Бања Луке]], где се налази заједно са баном [[Светислав Милосављевић|Светиславом Милосављевићем]].
 
Кочићево дело доживело је велику читаност још за време ауторовог живота. Његове приповетке извршиле су широк утицај на следећу генерацију писаца међу којима се посебно издваја утицај које су извршиле на стваралаштво [[Иво Андрић|Иве Андрића]]. Политичка делатност, пркос и челична непоколебљивост створиле су од Кочића историјску фигуру на чије су се наслеђе кроз потоњу историју позивале подједнако и десне и леве, српске и југословенске политичке идеологије. Кочићево име носи неколико школа, велики број улица, књижевне награде ''[[Кочићево перо]]'' и ''[[Кочићева књига]]'', ''[[Театар фест Петар Кочић|Театар фест]]'' и културна манифестација ''[[Кочићев збор]]'', док се његов лик налази на лицу серије новчаница од 100 [[Конвертибилна марка|конвертабилних марака]] и [[Грб Бање Луке|грбу БањаБање Луке]], где се налази заједно са баном [[Светислав Милосављевић|Светиславом Милосављевићем]].
 
== Биографија ==
=== Детињство (1877—1891) ===
 
Петар Кочић се родио у селу [[Стричићи]], у области [[Змијање]], [[29. јун]]а [[1877]]. године. Његов отац, Јован, био је [[Православље|православни]] [[свештеник]], а мајка Мара (девојачки Вулин) домаћица. У белешкама о свом родном крају из [[1909]]. године Кочић наводи да је у Змијању у то време било четрдесет и четири куће Кочића по разним змијањским селима.{{sfn|Димитријевић|1965|pp=7}} Кочићи су змијањски староседеоци и славекао крсну славу Светогпрослављају [[Игњатије Богоносац|Светог Игњатија Богоносца]]. Према народном [[Предање|предању]] постанак [[презиме]]на се објашњава тиме да је у Павићима под Градином живела удовица са седморо или осморо деце, те је увек ранила. Стога су је прозвали [[Кокошка|квочком]], а по квочки је њен пород и потомство названо К(в)очић.{{sfn|Крушевац|1951|pp=13}} Годину дана након Петровог рођења, [[Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине|Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину]], што је окончало четворовековну владавину [[ОсманлијскоОсманско царство|ОсманлијскогОсманског царства]] и донело обликовање новог окупационог система, који ће имати пресудну улогу у животу будућег писца. Када му је било две године, Кочићу је умрла мајка на порођају са млађим братом Илијом. Осетивши порођајне болове, Мару је било срамота да то каже другим женама, па се сама закључала у кућу, где се породила, а потом онесвестила. Када су укућани упели да провале у кућу, била је и даље жива, али је преминула исте ноћи.{{sfn|Крушевац|1951|pp=19}} Јован, Кочићев отац, тешко је поднео губитак супруге, те је убрзо од жалости отишао у [[Манастир Гомионица|манастир Гомионицу]], где се замонашио и постао [[монах]] Герасим.{{sfn|Димитријевић|1965|pp=7}} Годинама касније Петар Кочић је књижевно уобличио своје родитеље у приповеци „Ђурини записи”.
 
[[Датотека:Rodna kuća Petra Kočića.jpg|мини|десно|320п|Родна кућа Петра Кочића у [[Стричићи]]ма.]]
 
Петар Кочић је са својом сестром Милицом и братом Илијом одрастао у [[Задруга|задружној]] згради Кочића под туторством баба Виде и деде Стојана. У задрузи се живело у складу са скромним начелима [[Патријархалнитрадиционални морал|патријархалне]] традиције, те је свако имао своје задужење. Кочићево задужење је било да чува стоку.{{sfn|Димитријевић|1965|p=7}} У то време већина становника Босне и Херцеговине је била [[Неписменост|неписмена]] тако да је будући писац први додир са књижевношћу имао преко [[Народна књижевност|народне књижевности]], коју су мештани усмено приповедали или певали уз [[гусле]]. На позив оца у својој десетој години (1887) дошао је у манастир Гомионицу, где га је један монах подучавао читању и писању. Манастирска средина, која је била традиционална и национално романтична, оставила је видног трага на Кочићево образовање. Тада су многи, а нарочито свештеници и учитељи, као позни следбеници [[Вук Стефановић Караџић|Вука Стефановића Караџића]], бележили и прикупљали фолклорну и етнографску грађу.{{sfn|Крушевац|1951|pp=19}} Почетком јуна 1888. аустроугарска полиција је ухапсила његовог оца у [[Бања Лука|Бањој Луци]] под оптужбом да је одвраћао сељаке да иду на дочек принца [[Рудолф од Аустрије|Рудолфа]], за шта је био осуђен на седам месеци затвора.{{sfn|Крушевац|1951|pp=17}}
 
Кочић је напустио Гомионицу након две године, а потом је довршио виша два разреда у српско-православној школи у Бањој Луци. Летње распусте је проводио у Гомионици са оцем. Био је ђак генерације, што му је омогућило да 1891. године упише [[Прва гимназија (Сарајево)|ПрвуВелику гимназију]] у Сарајеву]], тада једину државну гимназију у Босни и Херцеговини.{{sfn|Димитријевић|1965|pp=8}}
 
=== Гимназија у Сарајеву и Београду (1891—1899) ===
 
Кочић је Сарајевску гимназију уписао с јесени 1891. године као четрнаестогодишњи дечак.{{Напомена|Школски систем тог времена био је организован тако да је основна школа трајала углавном четири године, а средња школа се похађала четири, шест или осам разреда.{{sfn|Аврамовић|2005|pp=211-231}}}} Старији од других ђака из одељења, са развијеним националним осећањем и под свежим утисцима које је донео из свог родног краја, Кочић је са неповерењем посматрао нову средину. Схватања под којима је до тада растао, била су у Сарајеву, као центру туђинске управе, толико потиснута да се о њима могло само у најужем кругу поверљиво говорити. Дирекција школске власти, која је, заправо, одражавала политичке тенденције аустроугарске окупационе управе, помоћу добро организоване полицијске и шпијунске службе, вршила је строгу контролу над животом и радом школске омладине, тако да је и о најмањим школским изгредима била одмах обавештавана.{{sfn|Крушевац|1951|pp=31}} Кочић је у први мах амбициозно приступио школском учењу. Током прва три разреда био је један од најбољих ђака. Посебно се истицао у [[Математика|математици]], [[Старогрчки језик|старогрчком]], [[Немачки језик|немачком]] и [[Српски језик|српском језику]], који је аустроугарска власт захтевала да се зове „земаљски језик”, не дозвољавајући да се матерњи језик повезује са националном припадношћу.{{sfn|Крушевац|1951|pp=29}} Међутим, у четвртој години наступила је снажна промена у Кочићевом понашању те је почео да се отворено сукобљава са школским властима. Први инцидент, према сведочењу школског друга Лазара Кондића, настао је када је Кочић био удаљен са часа, након што је опсовао пред професором [[Веронаука|веронауке]], јер му је дао мању оцену него што је заслужио. Кажњен због овог инцидента, будући писац не само да је изгубио дотадашње ђачке амбиције, него се у њему развија, како Лазар Кондић сведочи, ''сушта супротност од пређашњег уредног, увек спремног, амбициозног Петра. Од тада почиње да изостаје из школе, било му је 17 година, почиње облилазити крчме и кафане''.{{sfn|Кондић|1966|pp=343}} Разочаран у школу и одбацивши стеге које су му наметале ђачке амбиције, Кочић је почео на различите начине да исказује бунт према систему који је завела Аустроугарска. Повод за нову казну се догодио када је у гостионици преко пута градске већнице скандирао стихове који су започињали стихом: „Српско је небо плаве боје”. Школска управа је на пријаву полицијског агента казнила Кочића са шеснаест сати карцера (школског затвора).{{sfn|Кондић|1966|pp=344}} Његова оцена из владањана на крају првог семестра је гласила: ''није беспријекорно ради вјерске несношљивости и лагања''.{{sfn|Крушевац|1951|pp=32}}
 
[[Датотека:Манастир_Гомионица-Храм_Ваведења_Пресвете_Богородице.jpg|мини|лево|220п|Кочић је научио да чита и пише у [[Манастир Гомионица|манастиру Гомионица]]. Његов отац је био игуман у овом манастиру, а касније се у њему замонашио и Кочићев брат Илија.]]
Кочићев случај је био саопштен и [[Земаљска влада Босне и Херцеговине (1878-1918)|земаљској влади]]. Наиме, када је влада затражила од школске управе извештај о владању школске омладине, што је иначе често чинила, директор Неманић је навео и Кочићев случај као и неке друге који су се односили на нарушавање ноћног мира. Директор је на крају извештаја додао да се све тужбе, уколико их има, односе без изузетака на ученике [[Православље|православне вероисповести]].<ref> Из архиве Сарајевске гимназије (исписи Јована Кршића), преузето из књиге Крушевац Тодор, „Петар Кочић студија”.</ref> У то време владали су затегнути односи између Срба и Хрвата, а та нетрепељивост одражавала се још јаче међу школском омладином. Хрватски ђаци су углавном позитивно гледали на аустроугарску окупацију, док су ученици српске националности осећали да се њихове тежње побијају на сваком кораку. Већи број српских ђака је све чешће напуштао гимназију у Сарајеву и прелазило у београдске школе, што је изазвало сумњу код власти.{{sfn|Крушевац|1951|pp=32}} Последњи инцидент, који је довео до Кочићевог искључења из Сарајевске гимназије, одиграо се у хотелу Цариград [[8. април]]а [[1895]]. године. Према Кондићевом сведочењу Кочић је у хотел позвао неколико ближих другова како би их почастио, те је тражио од [[Роми|ромског]] оркестра да му свирају песму [[Онамо, 'намо!]], српску патриотску песму из [[Црна Гора|Црне Горе]] чије је стихове написао [[књаз]] [[Никола I Петровић]]. Кочићу је пришао муслиман који је подигнуте руке узвикнуо: „Није ово Црна Гора!”, на што му је Кочић одговорио: „Јест више од Црне Горе!”. Дошло је прво до свађе, а онда и до масовне туче, коју је коначно обуставила полиција.{{sfn|Кондић|1966|pp=344}} На основу пријаве владиног комесара у школи је спроведена истрага. Према решењу дирекције школе, Кочић је био истеран из гимназије, а ову казну је потврдила и земаљска влада решењем под бр. 45635 од [[25. април]]а [[1895]]. године. Директор Неманић је [[3. мај]]а известио владиног комесара Заржицког о томе да је Кочић избачен из школе, напоменувши да би било најбоље да га протерају из Сарајева. Следећег дана полиција је будућег писца протерала из Сарајева у Бању Луку.{{sfn|Крушевац|1951|pp=34}} Кочић је у писму оцу 15. априла 1898. године негирао да је учествовао у оваквим изгредима и дао је другачије виђење сарајевских година: ''За првих година свога гимназијског образовања у Сарајеву, нарочито у IV разреду, био сам често пута изазван од извесних професора, који су безобзирно вређали оно што је мени најсветлије било, јест и биће, док сам жив. Та моја светиња јесте: на првом месту ослобођење моје домовине и уједињење раскомаданог српства. Ја сам против тих испада енергично устајао, и зато сам био истеран из гимназије''.{{sfn|Кочић|1967|pp=168}}
 
Кочићев случај је био саопштен и [[Земаљска влада Босне и Херцеговине (1878-1918)|земаљскојЗемаљској влади]]. Наиме, када је влада затражила од школске управе извештај о владању школске омладине, што је иначе често чинила, директор Неманић је навео и Кочићев случај као и неке друге који су се односили на нарушавање ноћног мира. Директор је на крају извештаја додао да се све тужбе, уколико их има, односе без изузетака на ученике [[Православље|православне вероисповести]].<ref> Из архиве Сарајевске гимназије (исписи Јована Кршића), преузето из књиге Крушевац Тодор, „Петар Кочић студија”.</ref> У то време владали су затегнути односи између Срба и Хрвата, а та нетрепељивост одражавала се још јаче међу школском омладином. Хрватски ђаци су углавном позитивно гледали на аустроугарску окупацију, док су ученици српске националности осећали да се њихове тежње побијају на сваком кораку. Већи број српских ђака је све чешће напуштао гимназију у Сарајеву и прелазило у београдске школе, што је изазвало сумњу код власти.{{sfn|Крушевац|1951|pp=32}} Последњи инцидент, који је довео до Кочићевог искључења из Сарајевске гимназије, одиграо се у хотелу Цариград [[8. април]]а [[1895]]. године. Према Кондићевом сведочењу Кочић је у хотел позвао неколико ближих другова како би их почастио, те је тражио од [[Роми|ромског]] оркестра да му свирају песму [[Онамо, 'намо’намо!]], српску патриотску песму из [[Црна Гора|Црне Горе]] чије је стихове написао [[књаз]] [[Никола I Петровић]]. Кочићу је пришао муслиман који је подигнуте руке узвикнуо: „Није ово Црна Гора!”, на што му је Кочић одговорио: „Јест више од Црне Горе!”. Дошло је прво до свађе, а онда и до масовне туче, коју је коначно обуставила полиција.{{sfn|Кондић|1966|pp=344}} На основу пријаве владиног комесара у школи је спроведена истрага. Према решењу дирекције школе, Кочић је био истеран из гимназије, а ову казну је потврдила и земаљскаЗемаљска влада решењем под бр. 45635 од [[25. април]]а [[1895]]. године. Директор Неманић је [[3. мај]]а известио владиног комесара Заржицког о томе да је Кочић избачен из школе, напоменувши да би било најбоље да га протерају из Сарајева. Следећег дана полиција је будућег писца протерала из Сарајева у Бању Луку.{{sfn|Крушевац|1951|pp=34}} Кочић је у писму оцу 15. априла 1898. године негирао да је учествовао у оваквим изгредима и дао је другачије виђење сарајевских година: ''За првих година свога гимназијског образовања у Сарајеву, нарочито у IV разреду, био сам често пута изазван од извесних професора, који су безобзирно вређали оно што је мени најсветлије било, јест и биће, док сам жив. Та моја светиња јесте: на првом месту ослобођење моје домовине и уједињење раскомаданог српства. Ја сам против тих испада енергично устајао, и зато сам био истеран из гимназије''.{{sfn|Кочић|1967|pp=168}}
Априла исте године Кочић је тајно и без пасоша дошао у [[Краљевина Србија|Краљевину Србију]], где је наставио школовање у [[Прва београдска гимназија|Првој београдској гимназији]] од маја [[1895]]. до јуна [[1899]]. године. Сећање на свој долазак у Београд описао је речима: ''Обузет слатким и некаквим нејасним осјећањем, као и сваки Србин, кад први пут ступа ногом на слободан комадић српске земље, дуго сам лутао по улицама, уморан и гладан, али не осјећајући ни умора ни глади. Дуго сам ходао по биоградским улицама са празним трбухом и дебелом свјеском пјесама у џепу''.{{sfn|Кочић (б)|1966|pp=264}} Његова материјална ситуација у Београду је била врло тешка. Често је гладовао, а понекад је био присиљен да преспава на улици или у парку. Свом оцу је написао: ''Живот мој у Бањој Луци био је тежак и чемеран, у Сарајеву још гори, а у Београду је достигао највиши врхунац у својим патњама''.{{sfn|Кочић (б)|1966|pp=264}} Упркос недаћама, није губио понос, о чему је известио оца: ''ни пред ким се нисам понизио, нити сам кога што мољакао, јер Кочићи не знају мољакати. Било је дана, и то два или три, кад нијесам ништа окусио, али ипак за то нијесам ни пред ким главе сагнуо, да молим милостињу''.<ref>[https://www.rastko.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-prepiska.html Преписка Петра Кочића] на сајту rastko.com (приступљено:27. 10. 2019)</ref> Због оскудице и због страха да неће моћи да се врати, током четворогодишњег боравка у Београду није ниједном отпутовао за Босну да види своју породицу. Београдске школске дане је обележио и његов покушај да се оствари као песник. Наговорен од стране једног земљака, однео је своју свеску са стиховима на процену [[Јанко Веселиновић|Јанку Веселиновићу]]. Када је дошао након неколико дана да о песмама чује суд, Јанко му је отворено саопштио да су му стихови „доста рапави”, додавши да сматра да би се могао боље изразити у прози.{{sfn|Кочић (б)|1966|pp=265-266}} Иако је био разочаран пресудом, Кочић није одмах одустао од поезије. Сачувани су поједини стихови у ђачкој дружини „Нада” у којој је читао своје песме, а објавио је и две песме „Поноћни звуци” и „Прољетњи звуци”, обе у омладинском часопису „Подмлатак” 1898. године (то су уједно и његови први штампани радови). Остале песме из овог периода, од којих је неке слао у писмима оцу, нису објављене за време његовог живота. Матурирао је у јуну 1899, поставши први члан из шире породице који је стекао диплому.
 
{{цитат|За првих година свога гимназијског образовања у Сарајеву, нарочито у IV разреду, био сам често пута изазван од извесних професора, који су безобзирно вређали оно што је мени најсветлије било, јест и биће, док сам жив. Та моја светиња јесте: на првом месту ослобођење моје домовине и уједињење раскомаданог српства. Ја сам против тих испада енергично устајао, и зато сам био истеран из гимназије.}}
 
Априла исте године Кочић је тајно и без пасоша дошао у [[Краљевина Србија|Краљевину Србију]], где је наставио школовање у [[Прва београдска гимназија|Првој београдској гимназији]] од маја [[1895]]. до јуна [[1899]]. године. Сећање на свој долазак у Београд описао је речима:{{sfn|Кочић (б)|1966|pp=264}}
 
{{цитат|Обузет слатким и некаквим нејасним осјећањем, као и сваки Србин, кад први пут ступа ногом на слободан комадић српске земље, дуго сам лутао по улицама, уморан и гладан, али не осјећајући ни умора ни глади. Дуго сам ходао по биоградским улицама са празним трбухом и дебелом свјеском пјесама у џепу.}}
 
Априла исте године Кочић је тајно и без пасоша дошао у [[Краљевина Србија|Краљевину Србију]], где је наставио школовање у [[Прва београдска гимназија|Првој београдској гимназији]] од маја [[1895]]. до јуна [[1899]]. године. Сећање на свој долазак у Београд описао је речима: ''Обузет слатким и некаквим нејасним осјећањем, као и сваки Србин, кад први пут ступа ногом на слободан комадић српске земље, дуго сам лутао по улицама, уморан и гладан, али не осјећајући ни умора ни глади. Дуго сам ходао по биоградским улицама са празним трбухом и дебелом свјеском пјесама у џепу''.{{sfn|Кочић (б)|1966|pp=264}} Његова материјална ситуација у Београду је била врло тешка. Често је гладовао, а понекад је био присиљен да преспава на улици или у парку. Свом оцу је написао: ''Живот мој у Бањој Луци био је тежак и чемеран, у Сарајеву још гори, а у Београду је достигао највиши врхунац у својим патњама''.{{sfn|Кочић (б)|1966|pp=264}} Упркос недаћама, није губио понос, о чему је известио оца: ''ни пред ким се нисам понизио, нити сам кога што мољакао, јер Кочићи не знају мољакати. Било је дана, и то два или три, кад нијесам ништа окусио, али ипак за то нијесам ни пред ким главе сагнуо, да молим милостињу''.<ref>[https://www.rastko.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-prepiska.html Преписка Петра Кочића] на сајту rastko.com (приступљено:27. 10. 2019)</ref> Због оскудице и због страха да неће моћи да се врати, током четворогодишњег боравка у Београду није ниједном отпутовао за Босну да види своју породицу. Београдске школске дане је обележио и његов покушај да се оствари као песник. Наговорен од стране једног земљака, однео је своју свеску са стиховима на процену [[Јанко Веселиновић|Јанку Веселиновићу]]. Када је дошао након неколико дана да о песмама чује суд, Јанко му је отворено саопштио да су му стихови „доста рапави”, додавши да сматра да би се могао боље изразити у прози.{{sfn|Кочић (б)|1966|pp=265-266}} Иако је био разочаран пресудом, Кочић није одмах одустао од поезије. Сачувани су поједини стихови у ђачкој дружини „Нада” у којој је читао своје песме, а објавио је и две песме „Поноћни звуци” и „Прољетњи звуци”, обе у омладинском часопису „Подмлатак” 1898. године (то су уједно и његови први штампани радови). Остале песме из овог периода, од којих је неке слао у писмима оцу, нису објављене за време његовог живота. Матурирао је у јуну 1899, поставши први члан из шире породице који је стекао диплому.
 
=== Студирање у Бечу и почетак књижевне каријере (1899—1904) ===
 
Након положене матуре и проведеног распуста у Гомионици, Кочић је дошао у [[Беч]], где је уписао [[УниверзитетФилозофски факултет Универзитета у Бечу|филозофски факултет]]. Ту је слушао предавања из [[славистика|славистике]] [[Ватрослав Јагић|Ватрослава Јагића]].{{sfn|Димитријевић|1965|pp=9}} Током школовања углавном се кретао у уском кругу пријатеља, показујући честу жељу да живи што повученије. Становао је у собама радничких породица или периферне сиротиње. Финансијски је стајао веома лоше. Његов отац Герасим, на чију помоћ се и тада једино ослањао, био је већ оронуо и није могао у исто време да шаље довољно новца за издржавање двојице синова у школама. Стога је Кочић морао често не само оскудевати већ и да гладује, о чему сазнајемо из његове преписке. У слободно време је одлазио у кафану [[Корб]], која се налазила у улици Ландштрасе у [[Јозефштат (Беч)|VIII котаруокругу]], где су неколико генерација раније седели Вук Караџић и [[Бранко Радичевић]]. У тзв. боља друштва није ишао, јер, по сопственим речима, у њима се никад није добро осећао.{{sfn|Крушевац|1951|pp=40-41}}
 
[[Датотека:Wien10Universität9.JPG|мини|десно|320п|Кочић је дипломирао на [[Универзитет у Бечу|Универзитету у Бечу]].]]
Кочић је био врло ангажован у политичкој делатности студената, те је учествовао у неколико студентских акција. Тада су често долазили сукоби између словенских и немачких студената, те је због ове нетрепељивости, долазило до изгреда по бечким улицама и на Универзитету. Кочић је учествовао у неколико таквих сукоба. Такође, учествовао је и акцији с пролећа 1901. године, кад је већа група српских студената из Босне и Херцеговине, у којој се Кочић истицао, уложила јавни протест против резолуције босанских Хрвата о сједињењу Босне и Херцеговине са Хрватском, која је изнесена на [[Дубровник|дубровачком]] конгресу словенских новинара Аустроугарске. Још значајнија акција у којој је Кочић учествовао одиграла се 1901. године, када су српски студенти из Босне и Херцеговине, поводом говора министра [[Бенјамин Калај|Бенјамина Калаја]] пред буџетским одбором аустријских делагација, објавили опсежан меморандум у коме су изнели сопствено виђење стања у Босни и Херцеговини. Меморандум је одјекнуо у јавности, те су студенти почели да раде и на другом опширнијем меморандуму. Иако је влада покушала да спречи његово објављивање, нови меморандум је објављен почетком 1902. године у [[Загреб]]у. У документу се тврдило да Аустрија није испунила свечана обећања дата на [[Берлински конгрес|Берлинском конгресу]], која су јој омогућила окупацију Босне. Посебно се Аустрија нападала због нерешавања аграрног питања, те се у њему тврдило да је сељацима још горе него што је било за време турске управе. Указивало се да десетина не само да није укинута већ да се она почела наплаћивати у новцу уместо у натури, како је било у отоманском добу, а само наплаћивање је вршено по врло несавесној процени. Поред захтева да се аграрно питање реши, у њему се устаје и против низа злоупотреба у земљи: против [[Дуван (производ)|дуванског]] монопола, против [[кулук]]а и новог пореза, против регрутације становништва и одвођења војника изван земље, против школске политике однарођавања и притисака на српске школе, против протежирања туђег становништва и стране колонијализације, против страних фирми, против политичке зависности судија, итд.{{sfn|Крушевац|1951|pp=45-47}} Према речима Симе Ераковића захтев за решавањем аграрног питања унесен је у меморандум на Кочићево изричито инсистирање. Са друге страме, Кочић је почео да улази и у сукобе са српским „народним вођама” такозваног аутономног покрета. Сматрао је да покрет занемарује већинско сељаштво и решавање аграрног питања, и да је њихова делатност искључиво усмерена на побољшање положаја мањине оличене у трговцима и [[Владика|владикама]]. Сукоб са народним вођама био је један од главних разлога да му [[Српско културно друштво Просвјета|Српско културно друштво Просвјета]] не додели стипендију.{{sfn|Димитријевић|1965|p=9}}
 
Кочић је био врло ангажован у политичкој делатности студената, те је учествовао у неколико студентских акција. Тада су често долазили сукоби између словенских и немачких студената, те је због ове нетрепељивости, долазило до изгреда по бечким улицама и на Универзитету. Кочић је учествовао у неколико таквих сукоба. Такође, учествовао је и акцији с пролећа 1901. године, кад је већа група српских студената из Босне и Херцеговине, у којој се Кочић истицао, уложила јавни протест против резолуције босанских[[Хрвати у Босни и Херцеговини|босанскохерцеговачких Хрвата]] о сједињењу Босне и Херцеговине са Хрватском, која је изнесена на [[Дубровник|дубровачком]] конгресу словенских новинара Аустроугарске. Још значајнија акција у којој је Кочић учествовао одиграла се 1901. године, када су српски студенти из Босне и Херцеговине, поводом говора министра [[Бенјамин Калај|Бенјамина Калаја]] пред буџетским одбором аустријскихаустроугарских делагација, објавили опсежан меморандум у коме су изнели сопствено виђење стања у Босни и Херцеговини. Меморандум је одјекнуо у јавности, те су студенти почели да раде и на другом опширнијем меморандуму. Иако је влада покушала да спречи његово објављивање, нови меморандум је објављен почетком 1902. године у [[Загреб]]у. У документу се тврдило да АустријаАустроугарска није испунила свечана обећања дата на [[Берлински конгрес|Берлинском конгресу]], која су јој омогућила окупацију Босне и Херцеговине. Посебно се АустријаАустроугарска нападала због нерешавања аграрног питања, те се у њему тврдило да је сељацима још горе него што је било за време турскеосманске управе. Указивало се да десетина не само да није укинута већ да се она почела наплаћивати у новцу уместо у натури, како је било у отоманскомосманском добу, а само наплаћивање је вршено по врло несавесној процени. Поред захтева да се аграрно питање реши, у њему се устаје и против низа злоупотреба у земљи: против [[Дуван (производ)|дуванског]] монопола, против [[кулук]]а и новог пореза, против регрутације становништва и одвођења војника изван земље, против школске политике однарођавања и притисака на српске школе, против протежирања туђег становништва и стране колонијализације, против страних фирми, против политичке зависности судија, итд.{{sfn|Крушевац|1951|pp=45-47}} Према речима Симе Ераковића захтев за решавањем аграрног питања унесен је у меморандум на Кочићево изричито инсистирање. СаС друге страме, Кочић је почео да улази и у сукобе са српским „народним вођама” такозваногтзб. аутономног покрета. Сматрао је да покрет занемарује већинско сељаштво и решавање аграрног питања, и да је њихова делатност искључиво усмерена на побољшање положаја мањине оличене у трговцима и [[Владика|владикамавладика]]ма. Сукоб са народним вођама био је један од главних разлога да му [[Српско културно друштво Просвјета|Српско културно друштво Просвјета]] не додели стипендију.{{sfn|Димитријевић|1965|p=9}}
Бечки период Петра Кочића уједно је и период његовог најактивнијег бављења књижевним радом. У Бечу се дружио са другим студентима који су покушавали да се остваре као писци. Иако је до тада углавном писао поезију, у престоници Аустроугарске је почео активније да пише и прозу. Објавио је приповетку „Туба” у београдском часопису „[[Нова искра]]” за фебруар 1901, а потом и приповетку „[[Ђурини записи]]” у [[Босанска вила|Босанској вили]] исте године. Пресудну улогу на даље обликовање Кочића као приповедача извршио је [[Павле Лагарић]], приповедач и књижевни критичар, који је радио као чиновник Дирекције јужних железница. Кочићев први сусрет са Лагарићем одиграо се на јесен 1901. године. Овај састанак, по свему судећи, био је драматичан. Лагарић је отворено изнео недостатке дотадашњих Кочићевих радова, које је познавао по томе што су били објављени у „Босанској вили”, часопису за који је и сам Лагарић писао. Кочић је у први мах био дубоко увређен критиком, али је пристао да се сусреће сваке суботе са Лагарићем у [[Кафана|кафани]] „Паулинеркоф”, где су разговарали о књижевности. Кочић је уз Лагарићеву помоћ успео да се ослободи утицаја Јанка Веселиновића, његове [[сентименталност]]и и опширности у приповедању, и да нове приповетке напише сажетим изразом, који је био више у складу са тадашњим књижевним стремљењима у оквиру [[Модерна књижевност|модернизација]] европске књижевности.{{sfn|Лагарић|1966|pp=346-348}} Иако се тврдња о Лагарићевом утицају често проналази у литератури о Кочићу, постојали су и књижевни историчари који су те тврдње оспоравали. [[Радован Вучковић]], рецимо, сматрао је да Лагарић своју улогу, коју је описао у тексту објављеном у чланку у „[[Књижевна Крајина|Књижевној Крајини]]” из 1931, пренагласио и са њом се претерано хвалисао.{{sfn|Вучковић|1989|pp=65}} Крајем 1902. године Кочић је објавио прву збирку приповедака „[[С планине и испод планине (1902)|С планине и испод планине]]”, коју је издала бечка [[Зора (издавачка кућа)|Зора]]. У њој се налазило седам приповедака: „[[Ђурини записи]]” (преправљени у односу на текст који је штампан у Босанској вили), „[[Јаблан (приповетка)|Јаблан]]”, „Гроб слатке душе”, „Зулум Симеона Ђака”, „Истинити зулум Симеуна Ђака”, „[[Мргуда]]” и „[[Код Марканова точка]]”. У збирку није ушла „Туба”, његова прва објављена приповетка, у чему се, свавако, може видети Лагарићев утицај. Књижевна критика је готово једнодушно дочекала збирку. Позитивне критике су објавили „[[Српски лист]]”, „[[Српска застава (часопис)|Српска застава]]”, „[[Дело (часопис)|Дело]]”, „[[Коло (часопис)|Коло]]”, „[[Босанска вила]]” као и [[Српски књижевни гласник]], у коме је [[Јован Скерлић]], ондашњи најутицајни књижевни критичар, написао да је збирка: ''истински добра књига, свежа и лепа слика једног дела наше честите Босне, топла и узбуђена песма животу, и као таква биће драга свакоме ко је прочита''.{{sfn|Скерлић|1964|pp=158}} Другу књигу приповедака је објавио [[1904]]. године и она је носила исти наслов као и прва, [[С планине и испод планине (1904)|С планине и испод планине]]. Књига је објављена у издању Српске штампарије у Загребу и посвећена је [[Ђура Јакшић|Ђури Јакшићу]]. У њој су штампане „Јелике и оморике”, „Кроз маглу”, „[[Мрачајски прото]]” и „[[Јазавац пред судом]]”. Скерлић је, приказујући и ову књигу, нагласио да је Кочић један од ређих српских писаца ''који дају лични утисак живота'', пун младости, свежине и силног осећања.{{sfn|Скерлић|1964|pp=159-162}}
 
Бечки период Петра Кочића уједно је и период његовог најактивнијег бављења књижевним радом. У Бечу се дружио са другим студентима који су покушавали да се остваре као писци. Иако је до тада углавном писао поезију, у престоници Аустроугарске је почео активније да пише и прозу. Објавио је приповетку „Туба” у београдском часопису „[[Нова искра]]” за фебруар 1901, а потом и приповетку „[[Ђурини записи]]” у [[Босанска вила|Босанској вили]] исте године. Пресудну улогу на даље обликовање Кочића као приповедача извршио је [[Павле Лагарић]], приповедач и књижевни критичар, који је радио као чиновник Дирекције јужних железница. Кочићев први сусрет са Лагарићем одиграо се на јесен 1901. године. Овај састанак, по свему судећи, био је драматичан. Лагарић је отворено изнео недостатке дотадашњих Кочићевих радова, које је познавао по томе што су били објављени у „Босанској вили”, часопису за који је и сам Лагарић писао. Кочић је у први мах био дубоко увређен критиком, али је пристао да се сусреће сваке суботе са Лагарићем у [[Кафана|кафани]] „Паулинеркоф”, где су разговарали о књижевности. Кочић је уз Лагарићеву помоћ успео да се ослободи утицаја Јанка Веселиновића, његове [[сентименталност]]и и опширности у приповедању, и да нове приповетке напише сажетим изразом, који је био више у складу са тадашњим књижевним стремљењима у оквиру [[Модерна књижевност|модернизација]] европске књижевности.{{sfn|Лагарић|1966|pp=346-348}} Иако се тврдња о Лагарићевом утицају често проналази у литератури о Кочићу, постојали су и књижевни историчари који су те тврдње оспоравали. [[Радован Вучковић]], рецимо, сматрао је да Лагарић своју улогу, коју је описао у тексту објављеном у чланку у „[[Књижевна Крајина|Књижевној Крајини]]” из 1931, пренагласио и са њом се претерано хвалисао.{{sfn|Вучковић|1989|pp=65}} Крајем 1902. године Кочић је објавио прву збирку приповедака „[[С планине и испод планине (1902)|С планине и испод планине]]”, коју је издала бечка [[Зора (издавачка кућа)|Зора]]. У њој се налазило седам приповедака: „[[Ђурини записи]]” (преправљени у односу на текст који је штампан у Босанској вили), „[[Јаблан (приповетка)|Јаблан]]”, „Гроб слатке душе”, „Зулум Симеона Ђака”, „Истинити зулум Симеуна Ђака”, „[[Мргуда]]” и „[[Код Марканова точка]]”. У збирку није ушла „Туба”, његова прва објављена приповетка, у чему се, свавако, може видети Лагарићев утицај. Књижевна критика је готово једнодушно дочекала збирку. Позитивне критике су објавили „[[Српски лист]]”, „[[Српска застава (часопис)|Српска застава]]”, „[[Дело (часопис)|Дело]]”, „[[Коло (часопис)|Коло]]”, „[[Босанска вила]]”, као и [[Српски књижевни гласник]], у коме је [[Јован Скерлић]], ондашњи најутицајни књижевни критичар, написао да је збирка: ''истински добра књига, свежа и лепа слика једног дела наше честите Босне, топла и узбуђена песма животу, и као таква биће драга свакоме ко је прочита''.{{sfn|Скерлић|1964|pp=158}} Другу књигу приповедака је објавио [[1904]]. године и она је носила исти наслов као и прва, [[С планине и испод планине (1904)|С планине и испод планине]]. Књига је објављена у издању Српске штампарије у Загребу и посвећена је [[Ђура Јакшић|Ђури Јакшићу]]. У њој су штампане „Јелике и оморике”, „Кроз маглу”, „[[Мрачајски прото]]” и „[[Јазавац пред судом]]”. Скерлић је, приказујући и ову књигу, нагласио да је Кочић један од ређих српских писаца ''који дају лични утисак живота'', пун младости, свежине и силног осећања.{{sfn|Скерлић|1964|pp=159-162}}
 
=== Венчање и одлазак у Скопље (1904—1905) ===
[[Датотека:Milka_Kocic.jpg|мини|десно|260п|Милка Кочић, девојачки Вукмановић, била је једна од првих писмених жена из [[Челинац|челиначког]] краја. За Петра Кочића се удала тајно 18. септембра 1904. Свом супругу је била велика подршка током свих каснијих прогона. Црвену ружу добијену на поклон од Петра чувала је до своје смрти 1966.]]
Након што је дипломирао, Кочић је провео лето у Босни где се 18. септембра 1904. године оженио Милком Вукмановић, која је била једна од првих писмених жена из [[Челинац|челиначког]] краја. Супружници су се познавали од детињства,<ref>[https://www.glasbanjaluke.net/2018/05/30/petar-kocic-svojoj-milki-ljubavno-pismo-iz-1903-godine/ Petar Kočić svojoj Milki: Ljubavno pismo iz 1903. godine], Глас Бањалуке, 30. 06. 2018. (Приступљено: 23. 04. 2019)</ref> а из Милкиних сведочења и записа њеног унука Петра Павића сазнајемо да је између њих љубав букнула кад је она имала непуних седамнаест година. [[Венчање]] је обављено тајно, делимично због сумњичаве власти, а делимично и зато што се њен отац Стева Вукмановић противио браку своје ћерке са мушкарцем несигурне будућности. Милка Кочић jе много година касније овим речима описала своје венчање: ''Те ноћи киша је лила као из кабла. Ја сам у Бању Луку дошла из Јошавке и остала код очевих пријатеља Анђе и Ђорђа Марића. Петар је изненада дошао из Гомјенице и ту ме је нашао. Времена за чекање није било јер су му швапски жандари били за петама. Са њима је био љуто завађен због „Јазавца” и других дјела. Тражио је од мене да се одмах вјенчамо и да пођем с њим у Србију. Нисам знала шта да му кажем. Љубав према њему и страх од родитеља да се, као најстарије дијете, удам на овакав начин потпуно су ме збунили. Петар и Анђа су наваљивали. Нисам имала куд – пристала сам''. Венчање је обављено у [[Маглајани|Маглајану]] а венчао их је прота Саво Рађеновић под венцем од винове лозе, који је на брзину сплела протина жена. Ни Кочићева породица није знала за брак о чему сведочи да нико од Кочића није присуствовао венчању, као и Кочићево писмо брату Илији од 7. јула [[1905]], где изричито каже: ''Можда сам га и ја својим поступком-женидбом много увриједио, те за то ми не хтједе никако одговорити на ону моју карту из Скопља, у којој сам синовски молио да ми опрости и благослови мој брак''. Ипак обе породице су напослетку прихватиле брак и биле су значајна подршка супружницима у даљем животу.<ref>{{cite web |last1=Максимовић |first1=Борислав |title=Годишњица вјенчања Петра и Милке Кочић |url=https://celinacke.com/2016/09/18/godisnjica-vjencanja/ |website=Челиначке новине |accessdate=5. 8. 2019}}</ref>
 
Након што је дипломирао, Кочић је провео лето у Босни где се 18. септембра 1904. године оженио Милком Вукмановић, која је била једна од првих писмених жена из [[Челинац|челиначког]] краја. Супружници су се познавали од детињства,<ref>[{{cite news |title=Petar Kočić svojoj Milki: Ljubavno pismo iz 1903. godine |url=https://www.glasbanjaluke.net/2018/05/30/petar-kocic-svojoj-milki-ljubavno-pismo-iz-1903-godine/ Petar|accessdate=3. Kočić svojoj Milki: Ljubavno pismo iz 190311. godine],2019 |work=Глас Бањалуке, |date=30. 065. 2018. (Приступљено: 23. 04. 2019)|language=bs-BAsr}}</ref> а из Милкиних сведочења и записа њеног унука Петра Павића сазнајемо да је између њих љубав букнула кад је она имала непуних седамнаест година. [[Венчање]] је обављено тајно, делимично због сумњичаве власти, а делимично и зато што се њен отац Стева Вукмановић противио браку своје ћерке са мушкарцем несигурне будућности. Милка Кочић jе много година касније овим речима описала своје венчање: ''Те ноћи киша је лила као из кабла. Ја сам у Бању Луку дошла из Јошавке и остала код очевих пријатеља Анђе и Ђорђа Марића. Петар је изненада дошао из Гомјенице и ту ме је нашао. Времена за чекање није било јер су му швапски жандари били за петама. Са њима је био љуто завађен због „Јазавца” и других дјела. Тражио је од мене да се одмах вјенчамо и да пођем с њим у Србију. Нисам знала шта да му кажем. Љубав према њему и страх од родитеља да се, као најстарије дијете, удам на овакав начин потпуно су ме збунили. Петар и Анђа су наваљивали. Нисам имала куд пристала сам''. Венчање је обављено у [[Маглајани|Маглајану]], а венчао их је прота Саво Рађеновић под венцем од винове лозе, који је на брзину сплела протина жена. Ни Кочићева породица није знала за брак о чему сведочи да нико од Кочића није присуствовао венчању, као и Кочићево писмо брату Илији од 7. јула [[1905]], где изричито каже: ''Можда сам га и ја својим поступком-женидбом много увриједио, те за то ми не хтједе никако одговорити на ону моју карту из Скопља, у којој сам синовски молио да ми опрости и благослови мој брак''. Ипак обе породице су напослетку прихватиле брак и биле су значајна подршка супружницима у даљем животу.<ref>{{cite web |last1=Максимовић |first1=Борислав |title=Годишњица вјенчања Петра и Милке Кочић |url=https://celinacke.com/2016/09/18/godisnjica-vjencanja/ |website=Челиначке новине |accessdate=5. 8. 2019}}</ref>
Млади супружници су након венчања прешли у Београд, где су живели од септембра 1904. до краја јануара 1905. године, где су чекали да Кочић добије државну службу у школи. Почетком 1905. године у Талетовој штампарији у Београду изашла је и трећа збирка приповедака, која је као и претходне две носила наслов „[[С планине и испод планине (1905)|С планине и испод планине]]”. Збирка је посвећена докторима Н. Вучетићу и М. Вучетићу. У њој су објављене приповетке: „Из староставне књиге Симеуна Ђака”, „Мејдан Симеуна Ђака”, „Ракије, мајко!”, „Јајце”, „Пјесма младости”, и „У магли”. Књижевна критика је и трећу књигу повољно дочекала и оценила.{{sfn|Скерлић|1964|pp=163}} Почетком фебруара 1905. године Кочић добија посао професора српског језика и књижевности у српској мушкој гимназији и учитељској школи у [[Скопље|Скопљу]], тадашњем Османском царству.{{sfn|Милићевић|1951|pp=8}}{{Напомена|Почетком двадесетог века било је укупно шест српских средњих школа у Османском царству: Богословија у Призрену (1871–1912), Српска гимназија у Цариграду (1893–1902), Српска гимназија „Дом науке“ у Солуну (1894– 1910), Српска мушка гимназија у Скопљу (1894-1912), Српска мушка гимназија у Битољу (1897–1912) и Српска гимназија у Пљевљима (1901–1912).{{sfn|Новаков|2015|pp=7}}}} Тамо га је затекла вест да му је отац преминуо и да му се млађи брат Илија замонашио. Атмосфера у Скопљу је била веома напета јер су различите нације агитовале за своје националне државе у тренутку када је Османско царство све више слабило. За време свог десетомесечног боравка, Кочић је критички посматрао тамошње прилике, незадовољан великим сиромаштвом Срба кметова и огорчен бахатим понашањем богатих Срба трговаца и црквених великодостојника. У таквој атмосфери почео је да пише низ „Слика из Старе Србије и Маћедоније”, како их је назвао, али је успео да објави само једну под насловом „Скопље”, која је изашла у сарајевском листу „Дан”. Кочић је у тексту отворено и са омаловажавањем говорио о неспособности српског конзула у Скопљу, а за положај Срба је рекао да је исувише „траљав”, због чега је почео да стиче непријатеље међу српском елитом.{{sfn|Крушевац|1951|pp=126-127}} Његови сукоби са виђенијим македонским Србима кулминирају када је у „[[Политика (новине)|Политици]]” објавио допис под називом „Једна фамозна свадба”, где је напао [[архимандрит]]а Саву, због тога што је у [[Тетово|Тетову]] наредио да се 42 српске куће потпуно испразне, док 28 кућа треба да буду у припреми, како би Сава у њима сместио своје „силне госте”, који су долазили на свадбу његове ћерке, која се удавала за „фанатичног бугарску присталицу”. Кочић је протествовао што српски свештеник тако поступа са српском сиротињом, што „ударају гочеви, јаучу зурле, цвиле ћеманета, шуште свилене димије златом сувим извезеним“, што је све било без укуса, бахато и просто.<ref>Бранко Драгаш, [http://www.dragas.biz/petar-kocic-prometej-sa-zmijanja/ Петар Кочић – Прометеј са Змијања], сајт аутора, 14. 10. 2016. (Приступљено: 01. 12. 2017)</ref> Новинарски чланак је одјекнуо београдском чаршијом, а српски конзул у Скопљу га је тужио министарству у Београду, истичући да би ''много боље било кад би Кочић вршио нападе на бугарског владику Синесија, који има доста материјала за то, него што напада архимандрита Саву''.{{sfn|Крушевац|1951|pp=128}} Тужба је наишла на одзив у министарству, те је Кочић кажњен премештајем у гимназију у [[Битољ]]. Осетивши да су га неправедно казнили, Кочић је допутовао у Београд, не би ли изложио свој случај. Како није успео да дође до министра, он је напустио Београд и отишао у Сарајево. Због овакве побуне и неизвршавања наређења о премештају, актом министарства од 14. новембра 1905. године отпуштен је из државне службе.{{sfn|Димитријевић|1965|p=10}}
 
Млади супружници су након венчања прешли у Београд, где су живели од септембра 1904. до краја јануара 1905. године, где су чекали да Кочић добије државну службу у школи. Почетком 1905. године у Талетовој штампарији у Београду изашла је и трећа збирка приповедака, која је као и претходне две носила наслов „[[С планине и испод планине (1905)|С планине и испод планине]]”. Збирка је посвећена докторима Н. Вучетићу и М. Вучетићу. У њој су објављене приповетке: „Из староставне књиге Симеуна Ђака”, „Мејдан Симеуна Ђака”, „Ракије, мајко!”, „Јајце”, „Пјесма младости”, и „У магли”. Књижевна критика је и трећу књигу повољно дочекала и оценила.{{sfn|Скерлић|1964|pp=163}} Почетком фебруара 1905. године Кочић добија посао професора српског језика и књижевности у [[Српска гимназија у Скопљу|српској мушкој гимназији и учитељској школи]] у [[Скопље|Скопљу]], тадашњем Османском царству.{{sfn|Милићевић|1951|pp=8}}{{Напомена|Почетком двадесетог века било је укупно шест српских средњих школа у Османском царству: [[Богословија у Призрену]] (1871–19121871—1912), [[Српска гимназија у Цариграду]] (1893–19021893—1902), [[Српска гимназија у Солуну|Српска гимназија „Дом науке“ у Солуну]] (1894– 19101894—1910), [[Српска гимназија у Скопљу|Српска мушка гимназија у Скопљу]] (1894-19121894—1912), [[Српска гимназија у Битољу|Српска мушка гимназија у Битољу]] (1897–19121897—1912) и [[Српска гимназија у Пљевљима]] (1901–19121901—1912).{{sfn|Новаков|2015|pp=7}}}} Тамо га је затекла вест да му је отац преминуо и да му се млађи брат Илија замонашио. Атмосфера у Скопљу је била веома напета јер су различите нације агитовале за своје националне државе у тренутку када је Османско царство све више слабило. За време свог десетомесечног боравка, Кочић је критички посматрао тамошње прилике, незадовољан великим сиромаштвом Срба кметова и огорчен бахатим понашањем богатих Срба трговаца и црквених великодостојника. У таквој атмосфери почео је да пише низ „Слика из Старе Србије и Маћедоније”, како их је назвао, али је успео да објави само једну под насловом „Скопље”, која је изашла у сарајевском листу „Дан”. Кочић је у тексту отворено и са омаловажавањем говорио о неспособности [[Српски конзулат у Скопљу|српског конзула у Скопљу]], а за положај Срба је рекао да је исувише „траљав”, због чега је почео да стиче непријатеље међу српском елитом.{{sfn|Крушевац|1951|pp=126-127}} Његови сукоби са виђенијим македонским Србима кулминирају када је у „[[Политика (новине)|Политици]]” објавио допис под називом „Једна фамозна свадба”, где је напао [[архимандрит]]а Саву, због тога што је у [[Тетово|Тетову]] наредио да се 42 српске куће потпуно испразне, док 28 кућа треба да буду у припреми, како би Сава у њима сместио своје „силне госте”, који су долазили на свадбу његове ћерке, која се удавала за „фанатичног бугарску присталицу”. Кочић је протествовао што српски свештеник тако поступа са српском сиротињом, што „ударају гочеви, јаучу зурле, цвиле ћеманета, шуште свилене димије златом сувим извезеним“, што је све било без укуса, бахато и просто.<ref>Бранко{{cite Драгаш,web [http|last1=Dragas |first1=Branko |title=ПЕТАР КОЧИЋ - ПРОМЕТЕЈ СА ЗМИЈАЊА |url=https://www.dragas.biz/petar-kocic-prometej-sa-zmijanja/ Петар|website=Branko КочићDragaš |accessdate=3. Прометеј11. са2019 Змијања], сајт аутора,|language=sr |date=14. 10. 2016. (Приступљено: 01. 12. 2017)}}</ref> Новинарски чланак је одјекнуо београдском чаршијом, а српски конзул у Скопљу га је тужио министарству у Београду, истичући да би ''много боље било кад би Кочић вршио нападе на бугарског владику Синесија, који има доста материјала за то, него што напада архимандрита Саву''.{{sfn|Крушевац|1951|pp=128}} Тужба је наишла на одзив у министарству, те је Кочић кажњен премештајем у [[српска гимназија у Битољу|гимназију]] у [[Битољ]]. Осетивши да су га неправедно казнили, Кочић је допутовао у Београд, не би ли изложио свој случај. Како није успео да дође до министра, он је напустио Београд и отишао у Сарајево. Због овакве побуне и неизвршавања наређења о премештају, актом министарства од 14. новембра 1905. године отпуштен је из државне службе.{{sfn|Димитријевић|1965|p=10}}
 
=== Други прогон из Сарајева (1905—1906) ===
[[Датотека:Petar kocic.jpg|мини|лево|250п|Фотографија Петра Кочића]]
У новембру 1905. године Кочић се поново настанио у Сарајеву, где је атмосфера након [[Бенјамин Калај|Калајеве]] смрти (1903) и постепене ликвидације његовог апсолутистичког режима, постала видно повољнија него пре десетак година, у време његовог гимназијског боравка.{{sfn|Крушевац|1967|pp=12}} Ипак политичка борба се из дана у дан све више заоштравала, а Кочић се одмах при доласку политички ангажовао. Прво је постао повремени сарадник политичког листа „[[Српска ријеч]]” и „Дан”, а затим је изабран за секретара друштва Просвјета. Имао је намеру да и сам покрене сатирично-хумористични лист „Јазавац”, али му власт то није одобрила.{{sfn|Димитријевић|1965|p=10}} Иступао је против аустријских власти пишући чланке, држећи говоре и чинећи друге активности залажући се за бржу [[Демократија|демократизацију]] земље. Издваја се његово учешће у акцији за слободу штампе, коју су почетком 1906. године повели књижевници, новинари и публицисти. У подужем документу, који су потписали сви знаменитији делатници писане речи Босне и Херцеговиде од [[Светозар Ћоровић|Светозара Ћоровића]] и [[Алекса Шантић|Алексе Шантића]] до [[Керубин Шевгић|Керубина Шевгића]] и [[Осман Ђикић|Османа Ђикића]], захтевало се да се укине превентивна [[цензура]], затим, да се укину све наредбе које спречавају слободну размену мисли и да се донесу закони којима ће бити загарантована слобода штампе, слобода збора, договора и удруживања, као и слобода науке и уметности.{{sfn|Крушевац|1951|pp=140}} Пошто је врло брзо постао значајна политичка фигура у Сарајеву, Аустроугарска власт је будно мотрила на његово понашање, чекајући прилику да паралише његов рад и утицај. У тајном документу полиција га је описала као „фанатичног револуционара” и главног коловођу „аустрофобичног покрета који има за циљ свесрпско уздизање у Босни”.{{sfn|Butler|1962|pp=343}}
 
У новембру 1905. године Кочић се поново настанио у Сарајеву, где је атмосфера након [[Бенјамин Калај|Калајеве]] смрти (1903) и постепене ликвидације његовог апсолутистичког режима, постала видно повољнија него пре десетак година, у време његовог гимназијског боравка.{{sfn|Крушевац|1967|pp=12}} Ипак политичка борба се из дана у дан све више заоштравала, а Кочић се одмах при доласку политички ангажовао. Прво је постао повремени сарадник политичког листа „[[Српска ријеч]]” и „Дан”, а затим је изабран за секретара друштва Просвјета. Имао је намеру да и сам покрене сатирично-хумористични лист „Јазавац”, али му власт то није одобрила.{{sfn|Димитријевић|1965|p=10}} Иступао је против аустријскихаустроугарских власти пишући чланке, држећи говоре и чинећи друге активности залажући се за бржу [[Демократија|демократизацију]] земље. Издваја се његово учешће у акцији за слободу штампе, коју су почетком 1906. године повели књижевници, новинари и публицисти. У подужем документу, који су потписали сви знаменитији делатници писане речи Босне и Херцеговиде од [[Светозар Ћоровић|Светозара Ћоровића]] и [[Алекса Шантић|Алексе Шантића]] до [[Керубин Шевгић|Керубина Шевгића]] и [[Осман Ђикић|Османа Ђикића]], захтевало се да се укине превентивна [[цензура]], затим, да се укину све наредбе које спречавају слободну размену мисли и да се донесу закони којима ће бити загарантована слобода штампе, слобода збора, договора и удруживања, као и слобода науке и уметности.{{sfn|Крушевац|1951|pp=140}} Пошто је врло брзо постао значајна политичка фигура у Сарајеву, Аустроугарскааустроугарска власт је будно мотрила на његово понашање, чекајући прилику да паралише његов рад и утицај. У тајном документу полиција га је описала као „фанатичног револуционара” и главног коловођу „аустрофобичног покрета који има за циљ свесрпско уздизање у Босни”.{{sfn|Butler|1962|pp=343}}
Највећи политички догађај за време Кочићевог другог боравка у Сарајеву био је генерални раднички штрајк. Дан након забране прославе [[Први мај|првомајског]] празника, 2. маја 1906. године прве у штрајк ступиле су раднице Фабрике дувана, које су од свих радника биле најслабије плаћене. Истог дана објавили су штрајк и радници циглане. Због хапшења неколико радница, штрајкачи су сутрадан дошли испред полицијске зграде код затвора Беледије и тражили њихово ослобађање. Радницима су се придружиле и други грађани, међу којима и већа група ђачке омладине коју је предводио Кочић. Према извештају владиног шпијуна, који је имао задатак да прати Кочића, најзаслужнији за распаљивање масе био је управо Кочић, који је први јурнуо на Беледију.{{sfn|Крушевац|1951|pp=147}} Окупљена маса је каменицама засула прозоре општинске куће, а потом је дошло до оружане интервенције војске, која је пуцала у окупљени народ. Погинуло је троје учесника, а више њих је било рањено. Ова демонстрација довела је до тога да се 4. маја прогласи генерални штрајк радника, те су од 8 сати изјутра све радње биле затворене и рад обустављен. Првог дана штрајка радници су одржали велики збор код Лаха у [[Кошево (Сарајево)|Кошеву]], где је међу говорницима био и Кочић. Протест је одјекнуо земљом, те се убрзо проширио на [[Зеница (градско насеље)|Зеницу]], [[Тузла|Тузлу]], [[Мостар]], Бању Луку, [[Завидовићи|Завидовиће]], [[Вареш]] и [[Травник]]. Због ширења незадовољства влада је морала да попусти, те је [[6. мај]]а пристала на договор о повећању надница и добијање права на синдикално организовање, чиме је штрајк успешно окончан.{{sfn|Крушевац|1951|pp=146-147}} Кочићева делатност за време штрајка је била усмерена пре свега на покушај да сељаке споји са радничким штрајком, а након његовог окончања да сељаштво организује на сличан начин. Влада је Кочића у извештају Кочића означила као главну опасност и саветовала је његово хитно одстрањење из Сарајева. Прво су покушали да подметну лажно писмо, које би Кочића повезало са тобожњим тајним акцијама из Београда. Намера је откривена и писмо је под насловом „Једна мистификација против Кочића” објављено у листу „Дан”. Потом је поведена истрага због Кочићевог учешћа у генералном штрајку, у првом реду у демонстрацијама уочи штрајка пред већницом. Међутим, тужилац није успео да приложи довољно доказа за подизање оптужнице те је истрага обустављена. Најпосле, влада је покушала да покрене судски поступак због Кочићеве критике Аустроугарског управљања у својим приповетака, али су након пажљивог разматрања његовог књижевног опуса, утврдили да ни овде немају довољно материјала за покретање поступка.{{sfn|Крушевац|1951|pp=153}}
 
Највећи политички догађај за време Кочићевог другог боравка у Сарајеву био је генерални раднички штрајк. Дан након забране прославе [[Први мај|првомајског]] празника, 2. маја 1906. године прве у штрајк ступиле су раднице [[Фабрика дувана Сарајево|Фабрике дувана]], које су од свих радника биле најслабије плаћене. Истог дана објавили су штрајк и радници циглане. Због хапшења неколико радница, штрајкачи су сутрадан дошли испред полицијске зграде код затвора Беледије и тражили њихово ослобађање. Радницима су се придружиле и други грађани, међу којима и већа група ђачке омладине коју је предводио Кочић. Према извештају владиног шпијуна, који је имао задатак да прати Кочића, најзаслужнији за распаљивање масе био је управо Кочић, који је први јурнуо на Беледију.{{sfn|Крушевац|1951|pp=147}} Окупљена маса је каменицама засула прозоре општинске куће, а потом је дошло до оружане интервенције војске, која је пуцала у окупљени народ. Погинуло је троје учесника, а више њих је било рањено. Ова демонстрација довела је до тога да се 4. маја прогласи генерални штрајк радника, те су од 8 сати изјутра све радње биле затворене и рад обустављен. Првог дана штрајка радници су одржали велики збор код Лаха у [[Кошево (Сарајево)|Кошеву]], где је међу говорницима био и Кочић. Протест је одјекнуо земљом, те се убрзо проширио на [[Зеница (градско насељеград)|Зеницу]], [[Тузла|Тузлу]], [[Мостар]], Бању Луку, [[Завидовићи|Завидовиће]], [[Вареш]] и [[Травник]]. Због ширења незадовољства влада је морала да попусти, те је [[6. мај]]а пристала на договор о повећању надница и добијање права на синдикално организовање, чиме је штрајк успешно окончан.{{sfn|Крушевац|1951|pp=146-147}} Кочићева делатност за време штрајка је била усмерена пре свега на покушај да сељаке споји са радничким штрајком, а након његовог окончања да сељаштво организује на сличан начин. Влада је Кочића у извештају Кочића означила као главну опасност и саветовала је његово хитно одстрањење из Сарајева. Прво су покушали да подметну лажно писмо, које би Кочића повезало са тобожњим тајним акцијама из Београда. Намера је откривена и писмо је под насловом „Једна мистификација против Кочића” објављено у листу „Дан”. Потом је поведена истрага због Кочићевог учешћа у генералном штрајку, у првом реду у демонстрацијама уочи штрајка пред већницом. Међутим, тужилац није успео да приложи довољно доказа за подизање оптужнице те је истрага обустављена. Најпосле, влада је покушала да покрене судски поступак због Кочићеве критике Аустроугарскогаустроугарског управљања у својим приповетака, али су након пажљивог разматрања његовог књижевног опуса, утврдили да ни овде немају довољно материјала за покретање поступка.{{sfn|Крушевац|1951|pp=153}}
Од 25. до 28. августа 1906. године Кочић је присуствовао другом конгресу југословенских књижевника и новинара у Софији. На конгресу је основан посебан Савез југословенских књижевника и публициста са циљем да се јужнословенски народи међусобно више упознају и зближе. За секретаре српске групе изабрани су Јован Скерлић и Петар Кочић.{{sfn|Милићевић|1951|pp=9}} Током другог боравка у Сарајеву Кочић готово да није писао књижевност. Објавио је малу приповетку „Чврко” и два некролога (Јанку Веселиновићу и [[Стеван Сремац|Стевану Сремцу]]), оба у „Босанској вили”. Поред краћег приказа каленадара „Вардар”, објавио је у „Српској ријечи” и подужи полемички чланак о [[Јосип Милаковић|Милаковићевој]] збирци „Наша пјесма”. [[Српска академија наука]] доделила је Кочићу новчану награду за приповетке из збирке „С планине и испод планине” 1906.
 
Кочић је учествовао у демонстрацијама српске омладине 25. и 26. октобра 1906. године због сталног и отвореног вређања српског народа у листу „Хрватски дневник”, који је био у рукама [[Римокатоличка црква|Римокатоличке цркве]] и имао подршку Аустругарске власти.{{sfn|Димитријевић|1965|p=11}} На скупу је дошло до туче и до пуцњаве, те је против Кочића поново поведен поступак. Кажњен је са пет дана затвора или са 50 круна глобе. Висина казне указује да је инцидент био мањег карактера. Земаљска влада, незадовољна минималном казном, наредила је владином комесару поновно покретање поступка, видећи у овоме прилику да коначно писца протерају из Сарајева. Поступак је поново покренут 11. новембра, на шта је Кочић протествовао против незаконитог новог оптуживања за ствар за коју је већ једном осућен. Пресуда је изречена 16. новембра и у њој се изричито инсистирало на његовом прогону из Сарајева. Кочић је 8. децембра полицијски спроведен на железничку станицу одакле је протеран из главног града Босне и Херцеговине по други пут.{{sfn|Крушевац|1951|pp=164-177}}
Од 25. до 28. августа 1906. године Кочић је присуствовао другом конгресу југословенских књижевника и новинара у [[Софија|Софији]]. На конгресу је основан посебан Савез југословенских књижевника и публициста са циљем да се јужнословенски народи међусобно више упознају и зближе. За секретаре српске групе изабрани су Јован Скерлић и Петар Кочић.{{sfn|Милићевић|1951|pp=9}} Током другог боравка у Сарајеву Кочић готово да није писао књижевност. Објавио је малу приповетку „Чврко” и два некролога (Јанку Веселиновићу и [[Стеван Сремац|Стевану Сремцу]]), оба у „Босанској вили”. Поред краћег приказа каленадара „Вардар”, објавио је у „Српској ријечи” и подужи полемички чланак о [[Јосип Милаковић|Милаковићевој]] збирци „Наша пјесма”. [[Српска академија наука и уметности|Српска краљевска академија]] доделила је Кочићу новчану награду за приповетке из збирке „С планине и испод планине” 1906.
Кочић је учествовао у демонстрацијама српске омладине 25. и 26. октобра 1906. године због сталног и отвореног вређања српског народа у листу „Хрватски дневник”, који је био у рукама [[РимокатоличкаКатоличка црква|Римокатоличке цркве]] и имао подршку Аустругарскеаустругарске власти.{{sfn|Димитријевић|1965|p=11}} На скупу је дошло до туче и до пуцњаве, те је против Кочића поново поведен поступак. Кажњен је са пет дана затвора или са 50 [[Аустроугарска круна|круна]] глобе. Висина казне указује да је инцидент био мањег карактера. Земаљска влада, незадовољна минималном казном, наредила је владином комесару поновно покретање поступка, видећи у овоме прилику да коначно писца протерају из Сарајева. Поступак је поново покренут 11. новембра, на шта је Кочић протествовао против незаконитог новог оптуживања за ствар за коју је већ једном осућен. Пресуда је изречена 16. новембра и у њој се изричито инсистирало на његовом прогону из Сарајева. Кочић је 8. децембра полицијски спроведен на железничку станицу одакле је протеран из главног града Босне и Херцеговине по други пут.{{sfn|Крушевац|1951|pp=164-177}}
 
=== Политичка делатност у Крајини, покретање „Отаџбине” и тамновање (1907—1910) ===
[[Датотека:Петар Кочић 2.jpg|мини|220п| Портрет Петра Кочића]]
 
Након другог прогона из Сарајева, Кочић се неко време задржао у [[Будимпешта|Будимпешти]], да би [[21. децембар|21. децембра]] 1906. стигао у Бању Луку, где се и настанио. Кочићев долазак у Крајину поклапа се са временом када су [[Срби изу БоснеБосни и ХерцеговинеХерцеговини]] улагали напоре да створе јединствену политичку организацију која би окупила све народне снаге и заступала српске националне интересе.{{sfn|Димитријевић|1965|p=12}} Овај покушај предводили су интелектуалци млађе генерације незадовољни резултатима аутономног покрета, што је упркос покушају да се разлике превазиђу, довело до сукоба са дотадашњим српским вођама, који су углавном били имућнији чаршијски трговци. Интелигенција је као основицу за ново српско окупљање истакла, под утицајем савремених друштвених струјања на европском западу, тзв. реални национализам и политичку демократију.{{sfn|Крушевац|1951|pp=184}} Напори су резултирали доношењем [[Сарајевска резолуција (1907.)|Сарајевске резолуција]] маја 1907. и оснивањем [[Српска народна организација|Српске народне организације]] на [[митровдан]]ској народној скупштини од 7. до 11. новембра 1907.{{sfn|Крушевац|1951|pp=188}} Кочић је своју политичку акцију повео у оквиру Српског народног покрета, као што су учиниле и већина српских група тог времена. Ипак Кочићева делатност се видно одвајала по питању односа према решавању аграрног питања. Док је интелигенција била опрезна и неодређена у својим захтевима за решавањем овог проблема избегавајући сукоб са муслиманским крупним земљопоседницима у којима су видели могуће савезнике, Кочић је отворено и доследно заступао права српских сељака и борио се за коначно разрешење њиховог кметског положаја и сурове експлотације од стране [[бег]]ова, али и српске чаршије.{{sfn|Крушевац|1951|pp=189}}
 
Кочићева политичка делатност у Крајини везана је пре свега за покретање листа „Отаџбина”. Кочић је био главни уредник часописа, док је за одговорног уредника изабран [[Васо Кондић]]. Први број је изашао на [[Видовдан]] 1907.{{sfn|Крушевац|1951|pp=200}} Подељен на рубрике, лист је доносио краће записе и вести о народној просвети и привреди, затим, важније догађаје из српских земаља, међународни политчки преглед, домаће вести и, најпосле, белешке о књижевности, уметности и друштву. Ипак оно по чему је лист одјекнуо широм Босне и Херцеговине, био је жестоки опозициони став према аустријскојаустроугарској управи, који је избијао готово из сваког натписа. По томе се посебно истицала рубрика „Суви зулуми” у којој су се врло оштро жигосале неправде окупационог режима и њихових представника.{{sfn|Крушевац|1951|pp=203}} Због оваквих ставова часопис је био подвргнут строгој [[цензура|цензури]]. Од 16шеснаест бројева колико је изашло под Кочићевим уредништвом, 9девет бројева је било заплењено, што је подразумевало да су се ти бројеви морали поново штампати са белим просторима на местима где су се налазили проблематични чланци. Из броја у број појављивало се све већи број белина.{{sfn|Крушевац|1951|pp=208}} У часопису се стално инсистирало да је постојећи државно-правни положај земље само привремен, јер је настао на тај начин што су велике силе на Берлинском конгресу повериле АустријиАустроугарској привремену управу над Босном за извршење одређених реформи, у чему она, међутим, није успела. Инсистирало се на подсећању да аустријски цар није прави суверен Босне, него само привремени управитељ, док пуно суверенство над земљом и даље припада Османском царству. Самим тиме, АустријаАустроугарска нема право да доноси и примењује своје законе, који као нелегитмни, имају статус просте наредбе, без правне подлоге.{{sfn|Крушевац|1951|pp=209}} Лист је достигао широки утицај и утврдио је Кочића као најутицајнију политичку фигуру босанскихбосанскохерцеговачких Срба, поготово међу народним масама. Овакав часопис није могао да прође без санкција од стане аустријскеаустроугарске управе, те је Кочићу и Кондићу суђено два пута због нарушавања јавног мира. Први судски процес поведен је због прва четири броја против Кочића, Кондића и песника [[Јован Г. Поповић|Јове Г. Поповића]] (који је непосредно након подизања оптужнице преминуо).{{sfn|Крушевац|1951|pp=223}} Главна расправа је одржана 9. октобра, а претходно су оптужени ухапшени и затворени у истражни затвор, а у радакцијиредакцији је извршена преметачина. Према пресуди која је изречена истог дана Кочић и Кондић су осуђени сваки по шест месеци затвора.{{sfn|Крушевац|1951|pp=226}} Док се чекало на решење за жалбе на пресуду, одржано је ново суђење 6. децембра исте године, овог пута за икнриминисане ствари од 5. до 16. броја „Отаџбине”. Због саучесништва у злочину увреде владара и злочина ремећења јавног мира Кочић и Кондић су осуђени на додатних осам месеци тешке тамнице. Оптужени су, незадовољни пресудом и висином казне, поднели жалбе врховном суду. Врховни суд је потврдио прву пресуду, док је другу преиначио само у саучесништво у злочину сметања јавног мира, али је и казну за другу пресусу додатно повећао, и то Кочићу на 15 месеци, а Васи Кондићу на 12 месеци тешке тамнице, пооштрене једним постом сваког другог месеца.{{sfn|Крушевац|1967|pp=231}}
 
Петар Кочић је приступио издржавању казне [[22. фебруар]]а 1908, када је, по решењу врховног суда, пресуда постала правомоћна. По тек донесеном закону од [[30. јануар]]а 1908. Кочић је добио статус {{lang|la|-{custudia honesta}-}}, то јест,тј. статус политичког затвореника. Од 22. фебруара до [[27. март]]а 1908. био је затворен у бањалучком затвору, такозваној Црној кући, где је својевремено био затворен и Кочићев отац и где је већ провео два месеца приликом истражног поступка, да би потом био премештен у [[тузла]]нски окружни затвор.{{sfn|Крушевац|1951|pp=263}} Кочић је тешко подносио тамновање у тузланском затвору, те је постајао нервозан и пркосан. Забележено је да су код њага у овим приликама знали да наступе часови клонулости и депресије, што су били први назнаци тешког душевног стања у које ће касније упасти.{{sfn|Крушевац|1951|pp=266}} Мучна расположења су била подсакнута забринутошћу због животне егзистенције његове жене и детета, здравственим проблемима који су били изазвани лошим затворским условима, али и усамљеношћу пошто је Кочић као политички затворнеик био одвојен од других осуђеника. У августу 1908. одбио је да приликом рођендана цара [[Франц Јозеф|Франца Јозефа]] поднесе молбу за [[помиловање]], али је крајем 1908. сама земаљскаЗемаљска влада поднела захтев за Кочићево помилововање поводом прославе шездесетогодишњице царевог ступања на престо. И Кочић и Васо Кондић су помиловани 6. децембра 1908.{{sfn|Крушевац|1951|pp=266}} Током њиховог тамновања извршена је [[Анексија Босне и Херцеговине|Анексијаанексија Босне и Херцеговине Аустроугарском царству]].
 
Након што је пуштен из затвора, Кочић је, болестан и исцрпљен, отпутовао у свој родни крај. Због политичког деловања у периоду од повратка са студија у Бечу до одласка у затвор, Кочић је објавио само неколико краћихмкраћих књижевних текстова („Чврко,” „Молитва”, „Тавновање”, „[[Кроз мећаву]]” и „Тежак”), те је сада имао прилике да се поново посвети писању. Прво се посветио етнографском проучавању његовог родног краја, односно, испитању порекла змијањског становништва. За помоћ се обратио [[Јован Цвијић|Јовану Цвијићу]], који му је послао литературу и штампано упуство о испитивању насеља, у којем је поцртао важнија места на која треба обратити пажњу.{{sfn|Крушевац|1967|pp=16}} Плод ових настојања био је етнографско-приповедни текст „Змијање”. Први одломак из „Змијања” објављен је у „[[Српски књижевни гласник|Српском књижевном гласнику]]” 1. септембра 1909. под насловом „Кроз Змијање”, посвећујући га Јовану Цвијићу. Остали одломци објављивани су у „[[Српска ријеч|Српској ријечи]]”, „[[Босанска вила|Босанској вили]]”, „Развитку” и поново у „Српском књижвном гласнику”. Као целина, „Змијање” је објављено у у књизи „[[Јауци са Змијања (књига)|Јауци са Змијања]]”, четвртој и уједно последњој Кочићевој збирци. Књига је штампана у [[Загреб]]у средином фебруара 1910. и била је посвећена „драгом пријатељу Петру Лагарићу као мали видљиви знак топле захвалности коју у душу носи писац”. Поред „Змијања” у овој књизи објављени су и приповетке „Молитва”, „Вуков гај” и „Кроз мећаву”. Са циљем да постакне културни рад на подручју Босанске крајине, Кочић је у јануару 1910. покренуо месечни лист „Развитак”. Часопис је био кратка века. Изашло је укупно шест бројева и угасио се у јуну исте године. И поред тога, његова појава је била значајна, пошто су у њему објављивали поред Кочића и други значајнији културно-научни делатници тог периода попут Скерлића, Цвијића, Шантића и др.
 
=== Посланик у Сабору (1910—1913) ===
[[Датотека:Petar Kocic with wife and son.jpg|мини|лево|350п|Петар Кочић са супругом Милком и сином Слободаном (увећан детаљ са фотографије). Слободан је умро са три године од туберкулозе.]]
 
Кочићева политичка делатност се наставила доношењем устава и оснивањем [[Босанско-херцеговачки сабор|СабораЗемаљског сабора]]. Изборни редредЗемаљског Саборасабора успостављен је према верско-националном кључу (православном становништву као најбројнијем припадао је 31, муслиманском 24, католичком 16 и јеврејском један посланички мандат). После дужих преговора [[Српска народна организација]] је успела да се уједини и постигне политичко јединство, те су српске снаге компактно груписане изашле на изборе. Компромисно јединство српских снага и њихов политички програм заснивао се на опозиционом ставу према туђинској власти и на захтеву о обавезном решењу кметског питања.{{sfn|Крушевац|1951|pp=330}} На [[Избори за Земаљски сабор Босне и Херцеговине 1910.|изборима за Земаљски сабор]] [[1910]]. Српска народна организација освојила је 31 мандат, то јест,тј. све мандате предвиђене за православно становништво. Један од изабраних посланика био је и Петар Кочић.{{sfn|Крушевац|1951|pp=332}} Рад СабораЗемаљског сабора је отпочео [[15. јун]]а 1910. године. Врло брзо у Српском клубу су настајале прве поделе. Чаршијска струја српских трговаца, чиновника и земљопоседника инсистирала је на мирном прилагођавању постојећем поретку штитећи на тај начин сопствену економску добит, док је друга група посланика, међу којима је био и Петар Кочић, инсистирала на ранијем договору о опозиционом ставу. Став да се мора учествовати у раду сабора стекао је превагу у Српском клубу, те су српски посланици формирали са муслиманским посланицима саборску већину.{{sfn|Крушевац|1951|pp=336}} Кочић се није могао сложити са оваквом политиком, те се удаљио из Клуба већ у лето 1910. године, после саборског заседања у којем је изгласан први [[буџет]]. Из Клуба је коначно иступио на јесен исте године. Након иступања, Кочић је кренуо самосталним путем као посланик, бранећи првобитна програмска начела.{{sfn|Крушевац|1951|pp=338}} Више пута је говорио у Сабору. У својим говорима се дотицао различитих питања износећи јасно и отворено своја становишта. У њима је критиковао рад аустријске управе, позивао на укидање места валије и цивилног паше, истицао потребу хитног решавања аграрног питања и жестоко је критиковао појаву кметодерства (прекупљивање кметова ради зараде и учествовања Срба у оваквој трговини). Кочић је у исто време препоручивао и многе молбе сељака који су тражили ерерно земљиште, уређивање питања испаша, опроста шумских глоба или решење неког другог проблема.{{sfn|Крушевац|1951|pp=343}} Не би ли се народ сачувао од нових намета, које су непрестано расле, Кочић се више пута изјаснио против раста плата државних службеника. Тако је, када је влада поднела захтев за повећање службеничких пензија, Кочић јавно иступио истичући да улога посланика није да побољшава и ''онако добро стање босанско-херцеговачких чиновника'', него да помогне тежаку, ''Тек кад се њему помогне и он економски ојача, онда тек треба прећи на регулисање разних плаћа и пензија''.{{sfn|Крушевац|1951|pp=346}} Поред интереса сељака, Кочић је заступао у Сабору и интересе радника. Редовно је одржавао везу са радничким покретом и неколико пута је писао за социјастичке новине „[[Глас слободе]]”. Како социјалисти нису имали свог представника, њихове изгласане резолуције често је подносио Сабору управо Кочић.{{sfn|Крушевац|1951|pp=347}} Позната је и његова критика на рачун исквареног језика који се употребљавао приликом писања закона. Кочић је за кварења језика кривио владу, њене чиновнике, ''њене званичне новине, законе и наредбе, њене школе и школске књиге, њене разнолике уреде и судове''. У свом говору је истакао: ''То нас као старе добре Бошњане мора бољети, јер је наш језик и у најстарија времена био необично лијеп и звучан, много љепши и народнији од језика у источним српским земљама, који се развијао под утицајем [[Византија|византијске]] културе и грчке [[Синтакса|синтаксе]]''.{{sfn|Крушевац|1951|pp=350}} Кочић је заједно са неколицином другова, поднео Сабору предлог о чишћењу језика у законским текстовима са следећим образложењем: ''Пошто смо се увјерили, да је језик и стил у поднесеним законским основама нечист и ненародан предлажемо, да се изабере одбор од тројице посланика, који ће све законске основе прегледати и погрешке у језику и стилу исправљати''. Овај предлог је усвојен, и на седници Сабора [[17. новембра]] 1910. г. изабран је одбор за решење овог питања сачињен од тројице посланика, међу којима је био и Кочић.{{sfn|Крушевац|1951|pp=351}}
 
[[Датотека:Петар Кочић увећано.jpg.jpg|мини|250п|Петар Кочић (увећани детаљ са групне фотографије)]]
 
Почетком 1911. у Сабору долази до формирање нове саборске већине сачињене од хрватских и муслиманских посланика, а српска страна је постала опозициона. Формирање нове саборске већине омогућило је да се пред Сабором изнесе владин предлог о факултативног откупу кметова, који је одговарао муслиманским беговима, а који су Хрвати били спремни да подрже надајући се муслиманској подршци по питању језика.{{sfn|Крушевац|1951|pp=356}} Српски посланици су начелно заступали обавезни откуп кметова, али је у Српском клубу постојала и струја која се залагала за компромисно решење. Приликом претреса владиног предлога о факултативном (уместо обавезног) откупу кметова [[3. април]]а [[1911]], Српски клуб, не само да је дозволио да владин предлог прође готово без расправе, већ је одлучено да за владин закључак гласају Срби вирилисти и сви посланици прве курије.{{sfn|Крушевац|1951|pp=368}} Приликом претреса Кочић је одржао упечатљив говор о аграрном питању. Он је заступао мишљење о потреби укидања кметства путем обавезног укидања свих феудалних права на земљу, одбацујући владин предлог о факултативном решењу као рђав. Како је из српског клуба изашао још крајем лета 1910. Кочић није био везан никакавим обзирима према српској чаршији и њеном додворавању муслиманским посланицима из беговски породица, те је своје мишљење о аграрним односима могао изнети отворено и искрено. Кочић је најпре изнео историјски постанак и развој кметства у Босни и Херцеговини. Потом се осврнуо на садашње стање и изнео податке из више крајинских срезова. Говор је завршио позивом да се аграрно питање одједном реши, сечењем [[Гордијев чвор|Гордијевог чвора]], истичући разне користи које земљи пружа ослобођено сељаштво.{{sfn|Крушевац|1951|pp=369-372}} Упркос Кочићевом говору, одлука је била унапред запечаћена. Владин предлог је изгласан великом већином, пошто су за њега гласали хрватски, муслимански и неколико српских посланика. Гласање појединих српских посланика за владин предлог, Кочић је окарактерисао као народну издају.{{sfn|Крушевац|1951|pp=375}}
 
Кочић је према Српском клубу, због националних разлога, у првом периоду заузимао резервисано држање, гајећи наду да ће се њихова политика, ипак, вратити на пут оних политичких начела због којих их је народ и изабрао. Међутим, он је био присиљен и да јавно иступи против овакве политике средином 1911. Повод је био покушај Клуба да у изборним срезовима Кочића и двојице његових другова, који су такође иступили, спроведе своју политичку организацију и да под видом чврсте организације, онемогући слободну и јавну критику рада посланика и политичког вођства.<ref>Држ. арх. НР БХ. бр. през, 4128/1911</ref>. Стога је Кочић са двојицом другова [[19. јул]]а 1911. написао дужу изјаву где је први пут рад Српског клуба подвргнуо јавној критици. Између осталог, потписници су указали на штетан рад Српског клуба и његово дволично држање у свим крупним питањима, нарочито по питању првог буџета и у кметском питању. Због тога је српска политика у Сабору доживела неуспех, а тај неуспех је настао: о''дод једне болесне несталности у принципима, млитавости, неискрености, неспособности људи који данас воде одлучну ријеч у Клубу Срба посланика и који стално стоје под кобним утицајем закулисних послова и сумњивих дошаптавања још сумњивијих лица, којима се не би ни по које благо смјело допустити да се мијешају у народне ствари''. У изјави се даље каже да су се потписници, као посланици: ''које је у Сабор послала голотиња и сиротиња народна'', трудили да рад Српског клуба врате на прави пут, али да када у томе нису успели, одлучили су се да из њега иступе.{{sfn|Крушевац|1951|pp=378}} Ова изјава означила је Кочићев коначни раскид са Српским клубом. Убрзо након раскида, Кочић је поново покренуо „Отаџбину”. Први број је изашао [[6. септембра]] 1911. Лист је излазио најпре двапут, а од [[1. јануар]]а 1912. трипут недељно. У уводном чланку првог броја истиче се да „Отаџбина” чврсто стоји на првобитном српском политичком програму, али и указује на грешке које је начинио Српски клуб и посебно се упозорава на тешке последице које могу наступити ако се таква политика продужи: ''Народ би спавао мртвим сном'' - каже се на крају непотписаног Кочићевог чланка - ''клале би га гладне душе и гмизавци. Наступило би идеално стање за политичке шићарџије и лукаве властодршце. Настао би мир који би био налик на гробље. Да не буде сасвим тако, да се та гробна тишина, у којој те језа хвата, прекине, да се чује мушки и јасни глас, који је неугодан силницима и пузавцима, али је угодан потиштенима и поништенима на селу и градовима - излази Отаџбина”''.{{sfn|Крушевац|1951|pp=379}} Око „Отаџбине” се формирала посебна политичка група у Сабору. Иако мала, са свега три посланика, група се брзо афирмисала и добијала све више присталица међу обичним народом. Српски клуб је путем штампе (Посебнопосебно путем листа Српске„Српске ријечиријечи”) нападао Кочића, оптужујући га да руши српско јединство. „Отаџбина” им није остала дужна те је на страницама свог листа позивала на борбу против „стварања шупљих величина”, које се обично називају „угледни” и „виђени” људи: ''Нарочито нам је онда та величина одвратна, кад је сами јавни радници стварају због респектовања њиховог блага и тефтера''. Симпатије Кочићеве групе су биле усмерене према такозваном малом човеку. О томе се отворено каже: Н''е признајемо владу богаташа, хонорације и посједника, у име правог демократизма тражимо једнако право за све према броју''.<ref>Отаџбина, бр. 17 из 1911.</ref> У исто време, Кочић је водио борбу и против муслиманских бегова. Дајући сажету карактеристику о босанским феудалцима, он је напао феудални менталитет муслиманских великопоседника. Устао је против: ''феудалне пожуде са сабирањем материјалних добара, разних положаја титула и части'' као и против „бошњаклука”, „те одвратне националне безбојности”, истичући да: ''феудално родољубље босанско нити је прелазило нити прелази границе посједа''.<ref>Отаџбина, бр 1. из 1911</ref> Подршка народа Кочићевој групи показала се крајем 1911, када је у ванредним изборима за изборни зворнички, власенички и сребренички срез, обични тежак (подржан од „Отаџбине”) Максим Ђурковић победио [[Атанасије Шола|Атанасију Шолу]], званичног кандидата Српског клуба.{{Напомена|Ђуровићеву кандидатуру поставио је сам народ на скупштинима у Козлуку и Тавни, а „Отаџбина” га је јавно подржала тек када је видела да Српски клуб кандидује великопоседника.{{sfn|Крушевац|1951|pp=390}}}}{{sfn|Крушевац|1951|pp=390}} Почетком 1912. на још једним накнадним изборима, још један кандидат Отаџбине побеђује, а самој групи се придружују још два посланика која напуштају Српски клуб, тако да је Кочићева група имала у Сабору већ седам посланика. Са друге стране, унутрашњи раздори у Српском клубу по питању да ли српски посланици требају да учествују у раду владе или не, довео је и до формалног цепања групе - на чаршијску групу одану влади око „Српске ријечи” и на опозициону, демократско-националистичку групу око листа „Народ”.{{sfn|Милићевић|1951|pp=18}}
 
=== Последње године и смрт (1913—1916) ===
Линија 111 ⟶ 126:
[[Датотека:Petar kocic grave1.jpg|мини|десно|200п|Гробница Петра Кочића на Новом гробљу.]]
[[Датотека:Petar kocic grave.jpg|мини|десно|200п|Биста Петра Кочића на Новом гробљу.]]
 
Крајем 1912. године јавили су се први озбиљнији симптоми лошег душевног стања код Кочића. Болест се постепено развијала узимајући све више маха, а његова плаховитост је све више уступала место [[Меланхолија|меланхолији]]. Стање му се додатно погоршало кад му је трогодишњи син Слободан умро од [[Туберкулоза|туберкулозе]] 1913. године.<ref>{{cite news |title=Nacionalni interesi iznad partijskih |url=http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-04-10-2007/nacionalni-interesi-iznad-partijskih |accessdate=26. 10. 2019 |work=glas-javnosti.rs |date=26. 10. 1999.}}</ref> С пролећа исте године код Кочића су се живци толико растројили да су га лекари послали да се одмара на [[Иван планина|Иван планини]], где је остао све до јесени 1913. године, избегавајући бављење политиком. Неспособан готово за било какву делатност, током овог периода је превео једну приповетку [[Максим Горки|Максима Горког]] и написао неколико краћих бележака за „Босанску вилу”.{{sfn|Крушевац|1951|pp=406}} На наговор својих пријатеља Кочић је у јануару 1914. године отпутовао са трудном женом у Београд на лечење где је примљен у [[Докторова кула у Београду|душевну болницу]]. Вест о његовој болести изнела је на видело велику популарност коју је уживао као народни борац и књижевник, те су добротворне вечери за скупљање прилога организоване у Београду, [[Клепци]]ма, Сарајеву, [[Нови Сад|Новом Саду]], Бањој Луци, [[Мостар]]у, [[Жупањац|Жупањцу]], [[Бусовача|Бусовачи]], [[Цетиње|Цетињу]] и др.{{sfn|Крушевац|1951|pp=408}} Исте године Милка Кочић му је родила ћерку Душицу.