Петар Кочић — разлика између измена

| школа = [[Манастир Гомионица]] (1887—1889)<br>Српско-православна школа у Бањој Луци (1889—1891)<br>[[Прва сарајевскагимназија (Сарајево)|Велика гимназија у Сарајеву]] (1891—1895)<br>[[Прва београдска гимназија]] (1895—1899)

Кочић је Сарајевску гимназију уписао с јесени 1891. године као четрнаестогодишњи дечак.{{Напомена|Школски систем тог времена био је организован тако да је основна школа трајала углавном четири године, а средња школа се похађала четири, шест или осам разреда.{{sfn|Аврамовић|2005|pp=211-231}}}} Старији од других ђака из одељења, са развијеним националним осећањем и под свежим утисцима које је донео из свог родног краја, Кочић је са неповерењем посматрао нову средину. Схватања под којима је до тада растао, била су у Сарајеву, као центру туђинске управе, толико потиснута да се о њима могло само у најужем кругу поверљиво говорити. Дирекција школске власти, која је, заправо, одражавала политичке тенденције аустроугарске окупационе управе, помоћу добро организоване полицијске и шпијунске службе, вршила је строгу контролу над животом и радом школске омладине, тако да је и о најмањим школским изгредима била одмах обавештавана.{{sfn|Крушевац|1951|pp=31}} Кочић је у први мах амбициозно приступио школском учењу. Током прва три разреда био је један од најбољих ђака. Посебно се истицао у [[Математика|математици]], [[Старогрчки језик|старогрчком]], [[Немачки језик|немачком]] и [[Српски језик|српском језику]], који је аустроугарска власт захтевала да се зове „земаљски језик”, не дозвољавајући да се матерњи језик повезује са националном припадношћу.{{sfn|Крушевац|1951|pp=29}} Међутим, у четвртој години наступила је снажна промена у Кочићевом понашању те је почео да се отворено сукобљава са школским властима. Први инцидент, према сведочењу школског друга Лазара Кондића, настао је када је Кочић био удаљен са часа, након што је опсовао пред професором [[Веронаука|веронауке]], јер му је дао мању оцену него што је заслужио. Кажњен због овог инцидента, будући писац не само да је изгубио дотадашње ђачке амбиције, него се у њему развија, како Лазар Кондић сведочи,: ''сушта„сушта супротност од пређашњег уредног, увек спремног, амбициозног Петра. Од тада почиње да изостаје из школе, било му је 17 година, почиње облилазити крчме и кафане''кафане”.{{sfn|Кондић|1966|pp=343}} Разочаран у школу и одбацивши стеге које су му наметале ђачке амбиције, Кочић је почео на различите начине да исказује бунт према систему који је завела Аустроугарска. Повод за нову казну се догодио када је у гостионици преко пута градске већнице скандирао стихове који су започињали стихом: „Српско је небо плаве боје”. Школска управа је на пријаву полицијског агента казнила Кочића са шеснаест сати карцера (школског затвора).{{sfn|Кондић|1966|pp=344}} Његова оцена из владањана на крају првог семестра је гласила: ''није„није беспријекорно ради вјерске несношљивости и лагања''лагања”.{{sfn|Крушевац|1951|pp=32}}

Његова материјална ситуација у Београду је била врло тешка. Често је гладовао, а понекад је био присиљен да преспава на улици или у парку. Свом оцу је написао: ''Живот„Живот мој у Бањој Луци био је тежак и чемеран, у Сарајеву још гори, а у Београду је достигао највиши врхунац у својим патњама''патњама”.{{sfn|Кочић (б)|1966|pp=264}} Упркос недаћама, није губио понос, о чему је известио оца: ''ни„ни пред ким се нисам понизио, нити сам кога што мољакао, јер Кочићи не знају мољакати. Било је дана, и то два или три, кад нијесам ништа окусио, али ипак за то нијесам ни пред ким главе сагнуо, да молим милостињу''милостињу”.<ref>[https://www.rastko.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-prepiska.html Преписка Петра Кочића] на сајту rastko.com (приступљено:27. 10. 2019)</ref> Због оскудице и због страха да неће моћи да се врати, током четворогодишњег боравка у Београду није ниједном отпутовао за Босну да види своју породицу. Београдске школске дане је обележио и његов покушај да се оствари као песник. Наговорен од стране једног земљака, однео је своју свеску са стиховима на процену [[Јанко Веселиновић|Јанку Веселиновићу]]. Када је дошао након неколико дана да о песмама чује суд, Јанко му је отворено саопштио да су му стихови „доста рапави”, додавши да сматра да би се могао боље изразити у прози.{{sfn|Кочић (б)|1966|pp=265-266}} Иако је био разочаран пресудом, Кочић није одмах одустао од поезије. Сачувани су поједини стихови у ђачкој дружини „Нада” у којој је читао своје песме, а објавио је и две песме „Поноћни звуци” и „Прољетњи звуци”, обе у омладинском часопису „Подмлатак” 1898. године (то су уједно и његови први штампани радови). Остале песме из овог периода, од којих је неке слао у писмима оцу, нису објављене за време његовог живота. Матурирао је у јуну 1899, поставши први члан из шире породице који је стекао диплому.

Бечки период Петра Кочића уједно је и период његовог најактивнијег бављења књижевним радом. У Бечу се дружио са другим студентима који су покушавали да се остваре као писци. Иако је до тада углавном писао поезију, у престоници Аустроугарске је почео активније да пише и прозу. Објавио је приповетку „Туба” у београдском часопису „[[Нова искра]]” за фебруар 1901, а потом и приповетку „[[Ђурини записи]]” у [[Босанска вила|Босанској вили]] исте године. Пресудну улогу на даље обликовање Кочића као приповедача извршио је [[Павле Лагарић]], приповедач и књижевни критичар, који је радио као чиновник Дирекције јужних железница. Кочићев први сусрет са Лагарићем одиграо се на јесен 1901. године. Овај састанак, по свему судећи, био је драматичан. Лагарић је отворено изнео недостатке дотадашњих Кочићевих радова, које је познавао по томе што су били објављени у „Босанској вили”, часопису за који је и сам Лагарић писао. Кочић је у први мах био дубоко увређен критиком, али је пристао да се сусреће сваке суботе са Лагарићем у [[Кафана|кафани]] „Паулинеркоф”, где су разговарали о књижевности. Кочић је уз Лагарићеву помоћ успео да се ослободи утицаја Јанка Веселиновића, његове [[сентименталност]]и и опширности у приповедању, и да нове приповетке напише сажетим изразом, који је био више у складу са тадашњим књижевним стремљењима у оквиру [[Модерна књижевност|модернизација]] европске књижевности.{{sfn|Лагарић|1966|pp=346-348}} Иако се тврдња о Лагарићевом утицају често проналази у литератури о Кочићу, постојали су и књижевни историчари који су те тврдње оспоравали. [[Радован Вучковић]], рецимо, сматрао је да Лагарић своју улогу, коју је описао у тексту објављеном у чланку у „[[Књижевна Крајина|Књижевној Крајини]]” из 1931, пренагласио и са њом се претерано хвалисао.{{sfn|Вучковић|1989|pp=65}} Крајем 1902. године Кочић је објавио прву збирку приповедака „[[С планине и испод планине (1902)|С планине и испод планине]]”, коју је издала бечка [[Зора (издавачка кућа)|Зора]]. У њој се налазило седам приповедака: „[[Ђурини записи]]” (преправљени у односу на текст који је штампан у Босанској вили), „[[Јаблан (приповетка)|Јаблан]]”, „Гроб слатке душе”, „Зулум Симеона Ђака”, „Истинити зулум Симеуна Ђака”, „[[Мргуда]]” и „[[Код Марканова точка]]”. У збирку није ушла „Туба”, његова прва објављена приповетка, у чему се, свавако, може видети Лагарићев утицај. Књижевна критика је готово једнодушно дочекала збирку. Позитивне критике су објавили „[[Српски лист]]”, „[[Српска застава (часопис)|Српска застава]]”, „[[Дело (часопис)|Дело]]”, „[[Коло (часопис)|Коло]]”, „[[Босанска вила]]”, као и [[Српски књижевни гласник]], у коме је [[Јован Скерлић]], ондашњи најутицајни књижевни критичар, написао да је збирка: ''истински„истински добра књига, свежа и лепа слика једног дела наше честите Босне, топла и узбуђена песма животу, и као таква биће драга свакоме ко је прочита''прочита”.{{sfn|Скерлић|1964|pp=158}} Другу књигу приповедака је објавио [[1904]]. године и она је носила исти наслов као и прва, [[С планине и испод планине (1904)|С планине и испод планине]]. Књига је објављена у издању Српске штампарије у Загребу и посвећена је [[Ђура Јакшић|Ђури Јакшићу]]. У њој су штампане „Јелике и оморике”, „Кроз маглу”, „[[Мрачајски прото]]” и „[[Јазавац пред судом]]”. Скерлић је, приказујући и ову књигу, нагласио да је Кочић један од ређих српских писаца: ''који„који дају лични утисак живота''живота”, пун младости, свежине и силног осећања.{{sfn|Скерлић|1964|pp=159-162}}

Након што је дипломирао, Кочић је провео лето у Босни где се 18. септембра 1904. године оженио Милком Вукмановић, која је била једна од првих писмених жена из [[Челинац|челиначког]] краја. Супружници су се познавали од детињства,<ref>{{cite news |title=Petar Kočić svojoj Milki: Ljubavno pismo iz 1903. godine |url=https://www.glasbanjaluke.net/2018/05/30/petar-kocic-svojoj-milki-ljubavno-pismo-iz-1903-godine/ |accessdate=3. 11. 2019 |work=Глас Бањалуке |date=30. 5. 2018 |language=bs-BAsr}}</ref> а из Милкиних сведочења и записа њеног унука Петра Павића сазнајемо да је између њих љубав букнула кад је она имала непуних седамнаест година. [[Венчање]] је обављено тајно, делимично због сумњичаве власти, а делимично и зато што се њен отац Стева Вукмановић противио браку своје ћерке са мушкарцем несигурне будућности. Милка Кочић jе много година касније овим речима описала своје венчање: ''Те ноћи киша је лила као из кабла. Ја сам у Бању Луку дошла из Јошавке и остала код очевих пријатеља Анђе и Ђорђа Марића. Петар је изненада дошао из Гомјенице и ту ме је нашао. Времена за чекање није било јер су му швапски жандари били за петама. Са њима је био љуто завађен због „Јазавца” и других дјела. Тражио је од мене да се одмах вјенчамо и да пођем с њим у Србију. Нисам знала шта да му кажем. Љубав према њему и страх од родитеља да се, као најстарије дијете, удам на овакав начин потпуно су ме збунили. Петар и Анђа су наваљивали. Нисам имала куд — пристала сам''. Венчање је обављено у [[Маглајани|Маглајану]], а венчао их је прота Саво Рађеновић под венцем од винове лозе, који је на брзину сплела протина жена. Ни Кочићева породица није знала за брак о чему сведочи да нико од Кочића није присуствовао венчању, као и Кочићево писмо брату Илији од 7. јула [[1905]], где изричито каже: ''Можда сам га и ја својим поступком-женидбом много увриједио, те за то ми не хтједе никако одговорити на ону моју карту из Скопља, у којој сам синовски молио да ми опрости и благослови мој брак''. Ипак обе породице су напослетку прихватиле брак и биле су значајна подршка супружницима у даљем животу.<ref>{{cite web |last1=Максимовић |first1=Борислав |title=Годишњица вјенчања Петра и Милке Кочић |url=https://celinacke.com/2016/09/18/godisnjica-vjencanja/ |website=Челиначке новине |accessdate=5. 8. 2019}}</ref>

Кочићева политичка делатност се наставила доношењем устава и оснивањем [[Босанско-херцеговачки сабор|Земаљског сабора]]. Изборни редЗемаљског сабора успостављен је према верско-националном кључу (православном становништву као најбројнијем припадао је 31, муслиманском 24, католичком 16 и јеврејском један посланички мандат). После дужих преговора [[Српска народна организација]] је успела да се уједини и постигне политичко јединство, те су српске снаге компактно груписане изашле на изборе. Компромисно јединство српских снага и њихов политички програм заснивао се на опозиционом ставу према туђинској власти и на захтеву о обавезном решењу кметског питања.{{sfn|Крушевац|1951|pp=330}} На [[Избори за Земаљски сабор Босне и Херцеговине 1910.|изборима за Земаљски сабор]] [[1910]]. Српска народна организација освојила је 31 мандат, тј. све мандате предвиђене за православно становништво. Један од изабраних посланика био је и Петар Кочић.{{sfn|Крушевац|1951|pp=332}} Рад Земаљског сабора је отпочео [[15. јун]]а 1910. године. Врло брзо у Српском клубу су настајале прве поделе. Чаршијска струја српских трговаца, чиновника и земљопоседника инсистирала је на мирном прилагођавању постојећем поретку штитећи на тај начин сопствену економску добит, док је друга група посланика, међу којима је био и Петар Кочић, инсистирала на ранијем договору о опозиционом ставу. Став да се мора учествовати у раду сабора стекао је превагу у Српском клубу, те су српски посланици формирали са муслиманским посланицима саборску већину.{{sfn|Крушевац|1951|pp=336}} Кочић се није могао сложити са оваквом политиком, те се удаљио из Клуба већ у лето 1910. године, после саборског заседања у којем је изгласан први [[буџет]]. Из Клуба је коначно иступио на јесен исте године. Након иступања, Кочић је кренуо самосталним путем као посланик, бранећи првобитна програмска начела.{{sfn|Крушевац|1951|pp=338}} Више пута је говорио у Сабору. У својим говорима се дотицао различитих питања износећи јасно и отворено своја становишта. У њима је критиковао рад аустријске управе, позивао на укидање места валије и цивилног паше, истицао потребу хитног решавања аграрног питања и жестоко је критиковао појаву кметодерства (прекупљивање кметова ради зараде и учествовања Срба у оваквој трговини). Кочић је у исто време препоручивао и многе молбе сељака који су тражили ерерно земљиште, уређивање питања испаша, опроста шумских глоба или решење неког другог проблема.{{sfn|Крушевац|1951|pp=343}} Не би ли се народ сачувао од нових намета, које су непрестано расле, Кочић се више пута изјаснио против раста плата државних службеника. Тако је, када је влада поднела захтев за повећање службеничких пензија, Кочић јавно иступио истичући да улога посланика није да побољшава и ''онако„онако добро стање босанско-херцеговачких чиновника''чиновника”, него да помогне тежаку, ''Тек„тек кад се њему помогне и он економски ојача, онда тек треба прећи на регулисање разних плаћа и пензија''пензија”.{{sfn|Крушевац|1951|pp=346}} Поред интереса сељака, Кочић је заступао у Сабору и интересе радника. Редовно је одржавао везу са радничким покретом и неколико пута је писао за социјастичке новине „[[Глас слободе]]”. Како социјалисти нису имали свог представника, њихове изгласане резолуције често је подносио Сабору управо Кочић.{{sfn|Крушевац|1951|pp=347}} Позната је и његова критика на рачун исквареног језика који се употребљавао приликом писања закона. Кочић је за кварења језика кривио владу, њене чиновнике, ''њене„њене званичне новине, законе и наредбе, њене школе и школске књиге, њене разнолике уреде и судове''судове”. У свом говору је истакао: ''То„То нас као старе добре Бошњане мора бољети, јер је наш језик и у најстарија времена био необично лијеп и звучан, много љепши и народнији од језика у источним српским земљама, који се развијао под утицајем [[Византија|византијске]] културе и грчке [[Синтакса|синтаксе]]''”.{{sfn|Крушевац|1951|pp=350}} Кочић је заједно са неколицином другова, поднео Сабору предлог о чишћењу језика у законским текстовима са следећим образложењем: ''Пошто„Пошто смо се увјерили, да је језик и стил у поднесеним законским основама нечист и ненародан предлажемо, да се изабере одбор од тројице посланика, који ће све законске основе прегледати и погрешке у језику и стилу исправљати''исправљати”. Овај предлог је усвојен, и на седници Сабора [[17. новембра]] 1910. г. изабран је одбор за решење овог питања сачињен од тројице посланика, међу којима је био и Кочић.{{sfn|Крушевац|1951|pp=351}}

Кочић је према Српском клубу, због националних разлога, у првом периоду заузимао резервисано држање, гајећи наду да ће се њихова политика, ипак, вратити на пут оних политичких начела због којих их је народ и изабрао. Међутим, он је био присиљен и да јавно иступи против овакве политике средином 1911. Повод је био покушај Клуба да у изборним срезовима Кочића и двојице његових другова, који су такође иступили, спроведе своју политичку организацију и да под видом чврсте организације, онемогући слободну и јавну критику рада посланика и политичког вођства.<ref>Држ. арх. НР БХ. бр. през, 4128/1911</ref>. Стога је Кочић са двојицом другова [[19. јул]]а 1911. написао дужу изјаву где је први пут рад Српског клуба подвргнуо јавној критици. Између осталог, потписници су указали на штетан рад Српског клуба и његово дволично држање у свим крупним питањима, нарочито по питању првог буџета и у кметском питању. Због тога је српска политика у Сабору доживела неуспех, а тај неуспех је настао: ''од„од једне болесне несталности у принципима, млитавости, неискрености, неспособности људи који данас воде одлучну ријеч у Клубу Срба посланика и који стално стоје под кобним утицајем закулисних послова и сумњивих дошаптавања још сумњивијих лица, којима се не би ни по које благо смјело допустити да се мијешају у народне ствари''ствари”. У изјави се даље каже да су се потписници, као посланици:, ''које„које је у Сабор послала голотиња и сиротиња народна''народна”, трудили да рад Српског клуба врате на прави пут, али да када у томе нису успели, одлучили су се да из њега иступе.{{sfn|Крушевац|1951|pp=378}} Ова изјава означила је Кочићев коначни раскид са Српским клубом. Убрзо након раскида, Кочић је поново покренуо „Отаџбину”. Први број је изашао [[6. септембра]] 1911. Лист је излазио најпре двапут, а од [[1. јануар]]а 1912. трипут недељно. У уводном чланку првог броја истиче се да „Отаџбина” чврсто стоји на првобитном српском политичком програму, али и указује на грешке које је начинио Српски клуб и посебно се упозорава на тешке последице које могу наступити ако се таква политика продужи: ''Народ„Народ би спавао мртвим сном''сном” — каже се на крају непотписаног Кочићевог чланка — ''клале„клале би га гладне душе и гмизавци. Наступило би идеално стање за политичке шићарџије и лукаве властодршце. Настао би мир који би био налик на гробље. Да не буде сасвим тако, да се та гробна тишина, у којој те језа хвата, прекине, да се чује мушки и јасни глас, који је неугодан силницима и пузавцима, али је угодан потиштенима и поништенима на селу и градовима — излази Отаџбина”''’Отаџбина’”.{{sfn|Крушевац|1951|pp=379}} Око „Отаџбине” се формирала посебна политичка група у Сабору. Иако мала, са свега три посланика, група се брзо афирмисала и добијала све више присталица међу обичним народом. Српски клуб је путем штампе (посебно путем листа „Српске ријечи”) нападао Кочића, оптужујући га да руши српско јединство. „Отаџбина” им није остала дужна те је на страницама свог листа позивала на борбу против „стварања шупљих величина”, које се обично називају „угледни” и „виђени” људи: ''Нарочито„Нарочито нам је онда та величина одвратна, кад је сами јавни радници стварају због респектовања њиховог блага и тефтера''тефтера”. Симпатије Кочићеве групе су биле усмерене према такозваном малом човеку. О томе се отворено каже: Н''е„Не признајемо владу богаташа, хонорације и посједника, у име правог демократизма тражимо једнако право за све према броју''броју”.<ref>Отаџбина, бр. 17 из 1911.</ref> У исто време, Кочић је водио борбу и против муслиманских бегова. Дајући сажету карактеристику о босанским феудалцима, он је напао феудални менталитет муслиманских великопоседника. Устао је против: ''феудалне„феудалне пожуде са сабирањем материјалних добара, разних положаја титула и части''части” као и против „бошњаклука”''бошњаклука'', „те одвратне националне безбојности”, истичући да: ''феудално„феудално родољубље босанско нити је прелазило нити прелази границе посједа''посједа”.<ref>Отаџбина, бр 1. из 1911</ref> Подршка народа Кочићевој групи показала се крајем 1911, када је у ванредним изборима за изборни зворнички, власенички и сребренички срез, обични тежак (подржан од „Отаџбине”) Максим Ђурковић победио [[Атанасије Шола|Атанасију Шолу]], званичног кандидата Српског клуба.{{Напомена|Ђуровићеву кандидатуру поставио је сам народ на скупштинима у Козлуку и Тавни, а „Отаџбина” га је јавно подржала тек када је видела да Српски клуб кандидује великопоседника.{{sfn|Крушевац|1951|pp=390}}}}{{sfn|Крушевац|1951|pp=390}} Почетком 1912. на још једним накнадним изборима, још један кандидат Отаџбине побеђује, а самој групи се придружују још два посланика која напуштају Српски клуб, тако да је Кочићева група имала у Сабору већ седам посланика. Са друге стране, унутрашњи раздори у Српском клубу по питању да ли српски посланици требају да учествују у раду владе или не, довео је и до формалног цепања групе — на чаршијску групу одану влади око „Српске ријечи” и на опозициону, демократско-националистичку групу око листа „Народ”.{{sfn|Милићевић|1951|pp=18}}

{{цитат3|Сутрадан у три часа, отац Гавра Милошевић, свештеник и пријатељ покојников, чита му велико опело. Кочић лежи мало осмехнут, у чарапама, без обуће и гологлав. Око лица му је неки прост укус поређао цвеће, као што се то чини са сељачким мртвацима. Тетка Мара је ваљда додала неколико крупних и ситних јабука уз бледе образе, фине и прозирне, и чело, жуто и хладно. Нико се не сагиње да га пољуби, а спремају се да спусте поклопац. Настасија, једна лудакиња која је увек у капели и око мртваца: „Где ћете - рече- таквог човека гологлавог и босонога?” Неко отрча и донесе једне нове собне ципеле од црвеног платна, које му журно навлаче... Неко други му помиче главу, док остали плачу. Одједном - је ли то игра случаја, ћуд судбине, њена логика или лудачки прохтев? - Петру Кочићу, великоме Србину, мећу на главу просту српску војничку [[Шајкача|шајкачу]]... Нас неколико који разумедосмо тај лепи симбол згледасмо се накострешени од језе<br />- И право је. Право је, - додаде, накрививши капу на мртвачкој глави, чији болни осмех као да се још више развуче''.{{sfn|Јовановић Стојимировић|1965|pp=195-196}}}}

Приказујући народ Босанске Крајине, Кочић је дао неколико значајних ликова који су јединствени у српској књижевности. Карактерисани кроз поступке и схватања, они су добро изграђени са изразитим индивидуалним цртама. Ипак, Кочићеви јунаци нису обичне сељачке фигуре са свакидашњим сељачким животом, него индивидуализовани ликови, скоро искључиви у својим поступцима. Они су дубоко обележени географским подручјем одакле потичу, те су „набрекли снагом, пуни живота и горштачке гордости”.{{sfn|Крушевац|1964|pp=85}} Тај свет и горштачки менталитет Кочић је описао речима: ''Све„Све је љуто, немирно, горопадно и тврдоглаво на 'вој планини и испод планине. У нас је ријеткост питом и 'вамо покоран човјек''човјек”.{{sfn|Кочић|1951|pp=95}} [[Исидора Секулић]] истиче да човек у Кочићевом делу: ''занемарује„занемарује лични живот и одупире се душом а не телом''телом”, те је стога, ''развио„развио у себи једну хладну, тврду, скоро нечовечну гордост, и служио се њом као активним и пасивним оружјем и против непријатеља и против пријатеља''пријатеља”.{{sfn|Секулић|1965|pp=168169}} Карактеристично је и то да су сви јунаци из Кочићевих приповедака заиста постојали и да су живели у Змијању и у непосредној пишчевој околини.{{sfn|Андрић|1965|p=46}} Међу ликовима, књижевни проучаваоци су посебно издвајали Давида Штрпца, Симеуна Ђака, Мрачајског проту и Мргуду.

[[Давид Штрбац]], лик бунтовног и превејаног сељака, најпознатији је Кочићев књижевни јунак. Први пут се појављује у виду епизодног јунака у приповеци „Туба”, а најпознатији је као главни лик драмске сатире „[[Јазавац пред судом]]”. Он физички не личи на класичне јунаке: мален је, низак, сув као грана, а лаган као перце, сав сед јер се родио некако ''кад„кад се први пут почела трећина од народа купити''купити”.{{sfn|Крушевац|1964|pp=87}} Како су још и Кочићеви савремници истакли, Штрбац је необично тврд: ''као„као да има у њему нешто од великих клисура и огромних глечера, необично жилав и лијеп. Та љепота у оној гордости једнога гладнога човјека и у моралности једног неопаженог стварања''стварања”.{{sfn|Гаћиновић|1908|pp=32}} Иако се прави луцкастим и лудим, он прича ''са„са префињеним и снажним сарказмом са сталоженим стишаним болом, са оригиналном фразеологијом свога краја, са свјежим националним осјећањем''осјећањем”.{{sfn|Шошљага|1907|pp=}} Давид Штрбац није само српски босански крајишки сељак, већ сељак уопште, вечно варан и вечно искоришћаван човек који је свестан свога очајног положаја и тражи правду. Иако је дат у комичном оквиру, он ипак изазива дубоко саучешће.

Симеун Ђак је јунак у пет повезаних Кочићевих приповедака („Зулум Симеуна Ђака”, „Истинити зулум Симеона Ђака”, „Мејдан Симеона Ђака”, „Из Староставне књиге Симеуна Ђака” и „Ракијо, мајко”). Симеун је остарели [[искушеник]] [[Манастир Гомионица|манастира Гомионица]] кога монаси нису [[Монаштво|закалуђерили]] већ тридесет година због његове чудне ћуди: ''О„О, братски ће се љубити и грлити, онда ће скочити и подвриснути: „Стој’Стој! Буди мене миран”миран’ - па ће те на мртво име испребијати ако је јачи. Крошто, зашто, то нек' сами бог зна''зна”.{{sfn|Кочић|1966|pp=86}} Склон је испијању [[Ракија|ракије]] и лажима о својим наводним јунаштвима. Он је приповедач на сељачким седељкама, где се уз котао ракије, приповедају догађаји из старих времена кад се за ''сопру„сопру заједно сједало око [[Митровдан]]а а устајало о [[Ђурђевдан]]у''у”. Иако је пијаница и недоук, његова звучна фраза и сељачки [[жаргон]], са наглашеним сатиричним доскочицама, годи слушаоцима, који иза Симеунових лажи, наслуђују и понеку истину. Ракија развезује разговор, који постаје шири и невероватнији, јер весели скуп и служи као утеха за тешко сељачко живљење. Како се истиче: ''Да„Да није шале, еглена и ове благословене, што се каже, мученице, вјерујте ми, дјецо моја, да би пола свијета у нашем несретном отечеству од грког јада и чемера полуђело и сишло с ума''ума”.{{sfn|Кочић|1966|pp=125}} Симеун Ђак, слично [[Дон Кихот]]у или [[Тартарен Тараксонац|Тартарену Тарасконцу]], више је у свету песме и приче него у стварности. Он се понаша као да је јунак народних песама и у тренуцима ратничког заноса говори у десетерцу. У његовим ракијским причама, које приповеда он или неко други из његове близине, стално се мешају занос и истинско борбено одушевљење, месијанство и лакрдија.{{sfn|Деретић|2003|p = 43}} У приповеци „Истинити зулум Симеуна Ђака” јунак, да би дошао до драгоцене ракије, договара се са са својим игуманом Партненијем да измисли причу о Симеуновом одметању у [[хајдук]]е и да исценирају нов напад на манастир. Изводећи ту обману пред власником ракијског казана, Симеун се толико занесе шалом да заиста појури [[игуман]]а пуцајући на њега. У приповеци „Ракијо, мајко” Симеон прича о свом походу на аустријски логор где је уз помоћ ракије од швапског капетана добио дозволу да прикупља прилоге за манастир.

Симеуну Ђаку супротан је тип Мрачајског проте, главног јунака истоимене приповетке. То је реалан тип узет из живота, човек јаке али узбудљиве нарави, код кога инстикти без улепшавања долазе до речи, те нам се чини анималан.{{sfn|Крушевац|1967|pp=31}} Његов портрет скицирао је Кочић у неколико карактеристичних црта: ''Поднимио„Поднимио се на обе руке и одбочио на голе, сувоњаве лактове, па укочено, блесасто зури у нешто пред собом. На коштатом, подбулом лицу и у мутним, престрављеним очима огледало се нешто немирно, растргано, нешто тешко, суморно. Сиједа кесераста брадица у нереду, а коса с понеким црнкастим праменом, замршена, масна, разастрла се по широким, угнутим плећима''плећима”.{{sfn|Кочић|1966|pp=81}} Мрачајски прото је човек несавитљива карактера, тврд као камен и у поступцима готово брутално отворен, чемерни паћеник читавог живота, који је постао човекомрзац. Никада није опрашатао својим непријатељима, већ им се светио са великим уживањем. Сва његова мржња и особењаштво плод су силних патњи које је доживео у младости. Мрачајски прото је један од најупечатљивије извајаних ликова у српској књижевности, тип свесног трпиоца који се скаменио и удаљио од спољног света, омрзнувши живот, пошто га је спознао.{{sfn|Крушевац|1967|pp=31}}

Женски ликови код Кочића углавном нису индивидуализовани, са изузетком Мргуде из истоимене приповетке.{{sfn|Секулић|1965|pp=170}} Мргуда је приказана као снажна, врлетна, горопадна, саздана сва од телесне снаге: ''Лице„Лице смеђе, окошто, а остала снага саливена, једра, пуна као у надојена јањета. Крупне, дубоке, црне очи увијек су јој нешто влажне; а нос прав, меснат, с округлим ноздрвама, мало навише завинут. Усне набубриле и увијек црвене. Само кад се ражљути, задрхћу и поблиједе''поблиједе”.{{sfn|Кочић|1951|pp=151}} У њеној концепцији сливају се [[Натурализам (књижевност)|натуралистички]] утицаји, посебно у детаљу да је њена чулност условљена генетским, породичним наслеђем. Мргудина љубав сажиже све око себе, али пре свега сажиже саму себе.{{sfn|Вулетић|1966|pp=27}}

Родољубље према српском националном бићу и нетрепељивост према аустроугарској окупацији је један од основних мотива Кочићевог стваралаштва. Његово родољубље надовезује се једним својим делом на [[Косовски мит|косовску традицију]]. Јунак из приповетке „Гроб слатке душе” увикује: „Наша је права на Косову закопана”, а о косовском завету често разговарају његови јунаци. Исидора Секулић повезује косовски мит са трима по њој основним темама Кочићевог стваралаштва: чежњом за слободом и правдом, патриотизмом и „силином и пасјалуком ћуди” нарави оних који занемарују и газе личне животе.{{sfn|Секулић|1965|pp=168-169}}. По родољубивој црти коју садрже, његове приповетке су ангажоване и обележене политичким дешавањима из времена у којем су настале. У њима се сусрећу многобројне политичке алузије или како је то сам рекао: ''крупне„крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије''разумије”.{{sfn|Крушевац|1964|pp=109-110}} Аустроугарску управу је називао суданијом. Њу у „Староставној књизи Симеуна Ђака” [[Алегорија|алегоријски]] представља као остварење давно записаног пророчанства. У Босни, ''у„у срцу и снази српског отечества''отечества”, завладала су два господара, због чега је настала ''превртанија„превртанија и друга суданија''суданија”. Стари господар (Осмоманско царство) је силазећи са престола, запело ногом за златни ексер, те се нови господар (Аустроугарска) није могао сасвим попети. На овај начин, извршена је нова окупација, чудо и ругло које ће остати ''за„за млоге и млоге године на поругу и срамоту роду человјеческом''человјеческом”. У овом неприродном стању нису у целости нестали турски ''крволочни„крволочни и бијесни зулуми''зулуми” а дошли су нови аустријски „суви зулуми” оличени у новим наметима. Кочић је у приповеткама негативно писао о обавези служења војске у далеким крајевима Аустроуграске („Туба”), терању кметова са земље због немогућности да исплате високе дажбине („Гроб слатке душе”), злоупотребама приликом пописивања десетине („Код Марканова точка”, „Јуре Пилиграп”), колонијалној експлотацији природних богатстава („Вуков гај”) и другим проблемима. Кочић је критиковао и припаднике српске чаршије и цркве (Мејдан Семеуна Ђака) због сарадње са владом и учествовања у глобљењу сељака. Најсистематичнију и најширу критику аутроугарске власти Кочић је остварио у сатиричним драмама „Јазавац пред судом” и „Суданија”. Његова сатира, како Андрић истиче, била је: ''прави„прави бич за тиране, многе његове реченице постале су летеће речи у народу''народу”.{{sfn|Андрић|1965|p=43}}

Колику је важност Кочић придавао језику, сведочи и ред из песме у прози „Молитва” где се лирски субјект моли: „О, боже, велики силнии недостижни, дај ми крупне и големе ријечи које душманин не разумије, а народ разумије”. За њега је језик потпуно једно са људима и земљом, свет и неповредљив као и сами људи. Иво Андрић, у есеју „Земља, људи и језик код Петра Кочића”, посебно је истакао важност говора и језика за разумевање стваралаштва, али и политичке борбе овог српског писца. Андрић истиче да:{{sfn|Андрић|1965|p=48-49}} ''

{{цитат|понекад човеку изгледа као да је само Кочићево дело, цело целцато, лежало негде у дубинама тога језика, а он га је ископао као кип, и изнео на светлост дана и пред поглед света. Кочић је добро знао (или боље рећи: осећао) да говорити и писати чисто и правилно значи одупрети се и на тај начин непријатељу, пркосити му, давати доказ своје животне снаге; и обрнуто, да примати нове, наказне изразе службеног језика значи колико и признавати чињеницу своје потлачености и покорности, отварати пут ка пуној капитулацији''.{{sfn|Андрић|1965|p=48-49}}

Из ових разлога Кочић се у својој политичкој делатности борио за очување српског језика у Босни и Херцеговини. Он је против „накарадног језика” аустроугарске бирократије држао говоре, предлагао нарочите комисије, препирао се са представницима власти око појединих речи, итд. Колико је Кочић повезивао страну окупацију са кварењем језика, сведочи и један исказ у „Суданији” где једно лице саветује оптуженог да ако хоће да постигне нешто пред аустријским судом онда: ''убацуј„убацуј што више њиовије ријечи у свој говор''говор”. Андрић је у свом есеју истакао и да је: ''{{sfn|Андрић|1965|p=49}}

{{цитат|Петар Кочић слутио и знао да иза речи стоји значење речи, и мисао и воља онога ко их изговара или пише, и да према томе речи могу бити покретна, стварна и жива снага, да се могу под одређеним условима, изједначити и поистоветити са – делом, са стварношћу коју означавају. И зато је Кочић натеривао представника Босанске владе да листа по [[Вук Стефановић Караџић|Вуковом]] [[Српски рјечник|Рјечнику]] да би нашао аргументе против Кочићеве језичке опозиције, а то је значило упола већ добити битку, тј. не дати се одвојити од народне целине ни трајно се бацати на уски аустријски такозвани босански колосек''.{{sfn|Андрић|1965|p=49}}

Кочићево дело прожима дубока, скоро мистична везаност за природу завичаја. У више својих приповедака дао је борбу човека са природном стихијом. Међу њима се нарочито издваја скупина приповедака у чијим се насловима јављају предлози простора: „У магли”, „Кроз маглу”, „Кроз светлост” и „Кроз мећаву”. У овој последњој рвање човека с невременом у суровој планини само је завршни чин пропасти Реље Кнежевића, члана некада велике и богате породице, од које остају само старац и дечак који и сами на крају страдају у мећави на повратку из града, где су узалудно покушавали да продају своју последњу краву.{{sfn|Деретић|2003|p = 43}} Мотив смрти у мећави постоји и у приповеци „Гроб слатке душе”.{{sfn|Кочић|1966|pp=42}} Са друге стране, многе Кочићеве приповетке натопљене су и светлошћу која долази након тешког и тмурног невремена. Оне сугестивно делују на читаоца, јер му стварају визију животних радости и задовољстава.:{{sfn|Крушевац|1964|pp=100}} ''Око„Око ње свукуд вода, свјетлост и непрегледно, миришљаво прољетно зеленило. Ваздух се очистио иза кише, па трепери и свијетли се као стакло. Око бијелих, облих ногу жубори вода и лагано протиче, а треперава се свјетлост одбија од воде и игра јој се по влажним образима и дугом, сјајном гердану.''”{{sfn|Кочић|1951|pp=121}}

Кочићеви пејзажи су једноставни, без декорација, пластично изведени, а по унутрашњем доживљају упечатљиви. Кочић је свесно ишао за што простијим, непоседнијим изразом, тражећи хармонију у бојама и изразу, док је благе контрасте постављао само у тоновима. Стога његови доживљаји, изражени у сликама делују готово увек спонтано и уверљиво.{{sfn|Крушевац|1964|pp=100}} Скерлић је још у приказу друге књиге „[[С планине и испод планине (1904)|С планине и испод планине]]” приметио како: ''Кочић„Кочић слика као модерни [[Импресионизам|импресионистички]] сликар -{en plein air}- под ведрим небом у треперењу и играма светлости, са преливима и сенкама, са нечим што опомиње на слике [[Клод Моне|Клода Монеа]] и [[Камиј Писаро|Камила Писароа]]''”.{{sfn|Скерлић|1964|pp=159}} За ову импресионистичку игру сенки симптоматичан је одломак из приповетке „Кроз свјетлост”: ''Околна„Околна брда, као мало намргођена, утонула у густу устрепталу тиморину, па као да нешто крупно, радосно шапћу. Кроз тиморасто плаветнило још се бјеласају, на једном врхунцу наврх Мањаче испод суморних јела, разбацани, нестопљени снијежни сметови као овце кад полегну на пландишту''пландишту”.{{sfn|Кочић|1951|pp=160}} Кочић хероизира планинску природу описујући је монументалним и херојским гестама: ''Планински„Планински врхунци натмурено вире из магле, као снажни, намргођени дивови, покиснули и разљужени на ледину студен позне јесени. Узвишени, осамљени, ближи облачном небу, него они ситни брешчићи што се као из петних жила упињу да их достигну, хладни, тихи и суморни, као да презриво шапћу''шапћу”.{{sfn|Кочић|1951|pp=151}} Планинска природа одређује не само судбину него и темперамент и карактер Кочићева човека.{{sfn|Деретић|2003|p = 43}}