* Горњака је површина горњег омотача крила, на исти начин ограничена као и доњака.
Најједноставнији је [[правоугаоник|правоугаони]] облик крила. Код њега су, ако нема конструкционог ''витоперења'', сви аеропрофили идентични. Аеропрофил дефинише облик његове средње линије и расподела дебљине дуж ње. Средња линија спаја тачке које представљају средину између ордината горњаке и доњаке аеропрофила, дуж апцисеапсцисе. Најкраће растојање између крајњих тачака средње линије је тетива аеропрофила. Код симетричних аеропрофила се средња линија поклапа са тетивом. Аеропрофил се пројектује, за задати дијапазон [[брзина]], по критеријуму обезбеђења захтеваног узгона, при минималном отпору. У подзвучној области брзина, најдоминантији утицај на отпор има трење, док је у крозвучној и надзвучној области највећи таласни отпор. За подзвучне [[брзина|брзине]] су најчешће асиметрични аеропрофили, тада је већа кривина горњаке од доњаке. У овим условима се користе и веће релативне дебљине. За крозвучне и надзвучне брзине су симетрични аеропрофили и мањих су релативних дебљина. На основу теорије и експеримената, произилази да на коефицијент узгона има већи утицај закривљеност средње линије од дебљине аеропрофила.<ref name="FI">{{harvnb|Rendulić|1960|pp=36–70}}</ref><ref name="Како лете авиони">[http://www.allstar.fiu.edu/aero/airflylvl3.htm Како лете авиони], Приступљено 9. 4. 2013.</ref><ref name="Wing Geometry Definitions">{{cite web|url=https://www.grc.nasa.gov/WWW/k-12/airplane/geom.html|title=Wing Geometry Definitions| quote =Wing Geometry Definitions|author = |date =| format = |publisher=grc.nasa.| location = | language = {{en}} |accessdate=26. 05. 2015.}}</ref>
