Петар Кочић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
везе |
|||
Ред 23:
| супружник = Милка (девојачки Вукмановић)
| деца = Слободан<br>Душица (удата Павић)
| отац = Јован Кочић (монах [[Герасим Кочић]])
| мајка = Мара (девојачки Вулин)
| породица =
Ред 40:
'''Петар Кочић''' ([[Стричићи]] код [[Бања Лука|Бање Луке]], [[29. јун]] [[1877]] — [[Београд]], [[27. август]] [[1916]]) био је [[Срби|српски]] [[писац|књижевник]] и [[политичар]]. Сматра се једним од првих писаца [[Модерна у српској књижевности|модерне]] у [[Српска књижевност|српској књижевности]], али и личношћу која је својим животом и политичком делатношћу постала узор различитим политичким струјама у потоњој [[Историја Срба|историји српског народа]].
Одрастао је у [[Патријархат|патријархалној]] породичној [[Задруга|задрузи]] под туторством деде и бабе након што му је мајка умрла, а отац (Јован Кочић) се [[Монаштво|замонашио]] као [[Герасим Кочић]]. Основну школу је завршио у [[Манастир Гомионица|манастиру Гомионица]] и српско-православној школи у Бањој Луци. Године 1891. уписао је [[Прва гимназија (Сарајево)|Велику гимназију]] у [[Сарајево|Сарајеву]], али је из ње избачен 1895. те је школовање наставио у [[Прва београдска гимназија|Првој београдској гимназији]]. Студирао је на [[универзитет у Бечу|Бечком универзитету]] од 1899. до 1904. године, а након кратког боравка у Београду био је постављен за професора [[Српска гимназија у Скопљу|српске гимназије]] у [[Скопље|Скопљу]], одакле је био отпуштен након писања [[сатира|сатиричног]] чланка, те се 1905. вратио у Сарајево. У [[Босна и Херцеговина (Аустроугарска)|Босни и Херцеговини]] је започео политичку борбу за побољшање положаја српског становништва залагајући се посебно за ослобађање [[кмет]]ова. Писао је ватрене чланке против аустроугарске управе, учествовао у [[велики народни штрајк 1906.|великом народном штрајку]] (1906) и радио на окупљању српских снага. Аустроугарска власт је у Кочићу видела велику опасност те је радила на сузбијању његове политичке делатности. Три пута је био хапшен и затваран због новинских чланака и критике власти. Укупно је провео две године у затвору и то већином у самици, што је негативно утицало на његово душевно здравље. У Бањој Луци је покренуо лист ''[[Отаџбина (часопис 1907-1908)|Отаџбина]]''. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у сељачким масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика [[Босанско-херцеговачки сабор|Босанско-херцеговачког сабора]], али је ову функцију напустио 1913. због погоршања здравља. Године 1914. примљен је у душевну болницу у Београду, где је дочекао почетак [[Први светски рат|Првог светског рата]] и где је након две године преминуо. На тај начин су се испуниле његове пророчке речи које је изговорио излазећи из [[тузла]]нског затвора: „У ропству се родих, у ропству живјех и у ропству, вајме, умријех”.{{sfn|Андрић|1965|p=36}}
Кочић је писао сва три [[Књижевни родови и врсте|књижевна рода]] — [[Епика (књижевни род)|епику]] (приповетке, цртице и слике), [[Lirika|лирику]] (песме у стиху и прози) и [[Драма|драму]] (драмске сатире). Највише уметничке домете достигао је пишући приповетке и драмске сатире. Његово стваралаштво се може поделити у два дела. Први обухвата студентски период од 1901. до 1905. године током које је објавио три збирке приповедака истог имена: „[[С планине и испод планине (1902)|С планине и испод планине]]” (1902), „[[С планине и испод планине (1904)|С планине и испод планине]]” (1904) и „[[С планине и испод планине (1905)|С планине и испод планине]]” (1905), као и драмску сатиру „[[Јазавац пред судом]]” (1904). Други период обухвата период од 1908. до 1911. када су настали „[[Јауци са Змијања (књига)|Јауци са Змијања]]” (1910) и „[[Суданија]]” (1911). Поетику Кочићевог стваралаштва одликују: изразити ликови [[Босанска Крајина|Крајишника]], [[горштак|горштачки]] понос и пркос, [[Традиционални морал|народни морал]], традиционално [[родољубље]], побуна против окупатора, сатира и хумор, живописни пејзаж, жив и течан дијалог, свежа, пуна и богата народна реч и једар, живописан неспоредан стил.{{sfn|Димитријевић|1965|p=17}} Поред тога што се сматра једним од првих модерних писаца српске књижевности, Кочић се сматра и првим великим српским писцем из Босне и Херцеговине, писцем који је увео босанског сељака у српску књижевност и писцем који је оживео сеоску приповетку.{{sfn|Андрић|1965|p=47}}
| |||