Петар Кочић — разлика између измена

Кочић је Сарајевску гимназију уписао с јесени 1891. године као четрнаестогодишњи дечак.{{Напомена|Школски систем тог времена био је организован тако да је основна школа трајала углавном четири године, а средња школа се похађала четири, шест или осам разреда.{{sfn|Аврамовић|2005|pp=211-231}}}} Старији од других ђака из одељења, са развијеним националним осећањем и под свежим утисцима које је донео из свог родног краја, Кочић је са неповерењем посматрао нову средину. Схватања под којима је до тада растао, била су у Сарајеву, као центру туђинске управе, толико потиснута да се о њима могло само у најужем кругу поверљиво говорити. Дирекција школске власти, која је, заправо, одражавала политичке тенденције аустроугарске окупационе управе, помоћу добро организоване полицијске и шпијунске службе, вршила је строгу контролу над животом и радом школске омладине, тако да је и о најмањим школским изгредима била одмах обавештавана.{{sfn|Крушевац|1951|pp=31}} Кочић је у први мах амбициозно приступио школском учењу. Током прва три разреда био је један од најбољих ђака. Посебно се истицао у [[Математика|математици]], [[Старогрчки језик|старогрчком]], [[Немачки језик|немачком]] и [[Српски језик|српском језику]], који је аустроугарска власт захтевала да се зове „земаљски језик”, не дозвољавајући да се матерњи језик повезује са националном припадношћу.{{sfn|Крушевац|1951|pp=29}} Међутим, у четвртој години наступила је снажна промена у Кочићевом понашању те је почео да се отворено сукобљава са школским властима. Први инцидент, према сведочењу школског друга Лазара Кондића, настао је када је Кочић био удаљен са часа, након што је опсовао пред професором [[Веронаука|веронауке]], јер му је дао мању оцену него што је заслужио. Кажњен због овог инцидента, будући писац не само да је изгубио дотадашње ђачке амбиције, него се у њему развија, како Лазар Кондић сведочи: „сушта супротност од пређашњег уредног, увек спремног, амбициозног Петра. Од тада почиње да изостаје из школе, било му је 17 година, почиње облилазити крчме и кафане”.{{sfn|Кондић|1966|pp=343}} Разочаран у школу и одбацивши стеге које су му наметале ђачке амбиције, Кочић је почео на различите начине да исказује бунт према систему који је завела Аустроугарска. Повод за нову казну се догодио када је у гостионици преко пута градске већнице скандирао стихове који су започињали стихом: „Српско је небо плаве боје”. Школска управа је на пријаву полицијског агента казнила Кочића са шеснаест сати карцера (школског затвора).{{sfn|Кондић|1966|pp=344}} Његова оцена из владањана на крају првог семестра је гласила: „није беспријекорно ради вјерске несношљивости и лагања”.{{sfn|Крушевац|1951|pp=32}}

 

 

Кочићев случај је био саопштен и [[Земаљска влада Босне и Херцеговине (1878-1918)|Земаљској влади]]. Наиме, када је влада затражила од школске управе извештај о владању школске омладине, што је иначе често чинила, директор Неманић је навео и Кочићев случај као и неке друге који су се односили на нарушавање ноћног мира. Директор је на крају извештаја додао да се све тужбе, уколико их има, односе без изузетака на ученике [[Православље|православне вероисповести]].<ref>Из архиве Сарајевске гимназије (исписи Јована Кршића), преузето из књиге Крушевац Тодор, „Петар Кочић студија”.</ref> У то време владали су затегнути односи између Срба и Хрвата, а та нетрепељивост одражавала се још јаче међу школском омладином. Хрватски ђаци су углавном позитивно гледали на аустроугарску окупацију, док су ученици српске националности осећали да се њихове тежње побијају на сваком кораку. Већи број српских ђака је све чешће напуштао гимназију у Сарајеву и прелазило у београдске школе, што је изазвало сумњу код власти.{{sfn|Крушевац|1951|pp=32}} Последњи инцидент, који је довео до Кочићевог искључења из Сарајевске гимназије, одиграо се у хотелу Цариград [[8. април]]а [[1895]]. године. Према Кондићевом сведочењу Кочић је у хотел позвао неколико ближих другова како би их почастио, те је тражио од [[Роми|ромског]] оркестра да му свирају песму [[Онамо, ’намо!]], српску патриотску песму из [[Црна Гора|Црне Горе]] чије је стихове написао [[књаз]] [[Никола I Петровић]]. Кочићу је пришао муслиман који је подигнуте руке узвикнуо: „Није ово Црна Гора!”, на што му је Кочић одговорио: „Јест више од Црне Горе!”. Дошло је прво до свађе, а онда и до масовне туче, коју је коначно обуставила полиција.{{sfn|Кондић|1966|pp=344}} На основу пријаве владиног комесара у школи је спроведена истрага. Према решењу дирекције школе, Кочић је био истеран из гимназије, а ову казну је потврдила и Земаљска влада решењем под бр. 45635 од [[25. април]]а [[1895]]. године. Директор Неманић је [[3. мај]]а известио владиног комесара Заржицког о томе да је Кочић избачен из школе, напоменувши да би било најбоље да га протерају из Сарајева. Следећег дана полиција је будућег писца протерала из Сарајева у Бању Луку.{{sfn|Крушевац|1951|pp=34}} Кочић је у писму оцу 15. априла 1898. године негирао да је учествовао у оваквим изгредима и дао је другачије виђење сарајевских година:{{sfn|Кочић|1967|pp=168}}