Андроник II Палеолог — разлика између измена

Филип беше слаб да одолева византискимвизантијским нападајиманападима, који пред крај XIII века беху постали прилично успешни. Он је око 1295. год. био изгубио чак и Драч старо исходишно место анжујских потхвата против Византије. Од Византинаца га је преотео и држао кратко време краљ Милутин. Год. 1296. град је био у српској власти. Кад је и како упуштен не да се поуздано утврдити.

Андронику је било јасно, да треба одвојити Милутина од Латина, да би ове могли сузбити с Балкана. Удружени Срби и Латини представљају опасност чије се све могућности не даду сагледати. С тога се у Цариграду одлучује, после неуспеха њихове офанзиве против Срба, под вођством способног и хваљеног Михаила Главаса, да Милутина задовоље признавањем уступања највећег дела оних области које је освојио и да га тако, по могућности, придобију на своју страну. Као вођа посланства српском краљу би упућен крајем децембра 1298. год. Теодор Метохит, доцније велики логотет, човек вешт и проницав, који је, идући пет пута у Србију ради краљеве женидбе, сам забележио своје врло занимљиве утиске с Милутинова двора. Из једног његова писма добро смо обавештени како је у Србији постојала јака опозиција против споразума с Грцима; људи су говорили да је мир потребан Византији, а не победничкој Србији. Један део Грка, као Котаница, који се беху придружили Србима, бојао се краљева споразума с царем и радио је против њега. Код неких Срба, којима је ратни плен и пљачка знатно увећао приходе, било је опирања из чисто материјалних разлога. Краљ Милутин био је, међутим, лично вољан да преговара. Као печат уговора имала је и опет да буде једна женидба. Цар је раније био понудио краљу своју сестру, удовицу трапезунтског цара Јована II. Краљ Милутин беше пристао, али се византискојвизантијској дами није ишло у непознату и за њу варварску земљу, а сем тога хтела је да остане у Трапезунту уза сина Алексија, који се није слагао са ујаком. Да не би увређени краљ ради тог отказа прекинуо све везе, до којих је Грцима било много стало, цар Андроник понуди сад Милутину своју кћер Симониду, још младо дете од пет година. Овај четврти брак краљев, и то с дететом, само је појачао опозицију Срба против тог споразума и код властеле и код једног дела клира; незадовољства је било и код Грка. Опозицију цариградског патријарха и његових једномишљеника цар је морао да ублажава другим уступцима и изјавом, да је своју кћер просто жртвовао да изради отаџбини преко потребни мир. Сем тога, било је и покушаја суседних владара, да се осујети споразум између Срба и Грка, који би могао знатно изменити односе на Балкану. Стари савезници Милутинови, епирски Грци, односно синови тесалског деспота Јована, наваљивали су на Милутина писмима и порукама да не верује Цариграду и да, у тешњој вези с њима, настави почети посао на рушењу цариградских властодржаца. С друге стране јављали су се са својим понудама и Бугари. Удовица цара Смилца, пореклом Гркиња, иако већ у роду с Милутином, као ташта његова сина, обратила се сада Милутину са предлогом да је узме за жену и тако добије и Бугарску Царевину. Метохит казује, како усплахирена удовица и њени помагачи "шаљу сваки час поруке и изасланике, преклињу краља да има пре њих на уму и да се не узда у царева обећања, јер нису искрена нити ће се остварити". Али Милутин оста непоколебљив. Брак са византискомвизантијском царском кћери ласкао му је његовој сујети, чинио му се као награда за његове политичке успехе и дизао му углед према брату у питању краљевског наследства. Год. 1299. дошло је до коначног споразума. Србија је задржала освојене градове, тобоже као мираз уз цареву кћер, али се заклетвом везао краљ на ново пријатељство и узајамно су дати таоци. На сред Вардара, после Васкрса 1299. год, краљева трећа жена би, као да је какав кривац, предата Грцима, ради њихове веће сигурности, а с њом грчки издајник Котаница и српски таоци. На истом месту предали су Грци Симониду и своје таоце. Милутин је сам дочекао своју младу жену; кад је прешла Вардар он је сјахао с коња и клекао пред њу. Милутин се зато морао развести од своје прве жене.

Пусти, недисциплиновани и острвљени крвљу, Каталани обрћу 1305. год. своје оружје против својих изнајмитеља и склапају савез са Турцима, истина не без византискевизантијске кривице, јер, не беху солидни у плаћању. Андроник је да би смирио Каталане, прогласио Руђера за цезара и тиме знатно угрозио свог сина Михајла, који је на једној априлској гозби у својој Адријанопољској палати, још исте године, убио Руђера. Веровало се да се Византија ослободила тог финансијског терета, али најгоре је тек следило. Каталанци потом у јуну исте године побеђују хетерогену Михајлову војску у бици код тврђаве Апрос, па су и самог храброг цара Михајла ранили, који се спасао бегом у Димотику.

Сем са Филипом, Милутин је ушао у везе и са самим Карлом Валоа. Марко Лукарев из Дубровника и Трифун Микаели из Котора отишли су, као његови посланици, папи и "цару" Карлу у Француску, да и с њим склопе савез. На француском двору се, природно, јавио интерес за српску краљевину и један њихов човек, један доминикански калуђер, би упућен у Србију, да је ближе сагледа и проучи. Његов извештај с тога пута, писан почетком 1308. год., очуван је и садржи занимљивих података, иако је писан са мржњом на краља Милутина и ради њега намерно са неколико неистина. Српски краљ представљен је као непоуздан, развратан и суров. Пишчеве симпатије су на страни католицизма пријатељскијег краља Драгутина, који је још и у роду са Анжујцима. Краљ Милутин се сад тобоже боји напуљског двора, јер би му краљ Карло, као католик, могао отети Приморје, у ком је већина незадовољних католика; а друго он се боји још и тог, да стварањем Латинског царства не изгуби своје тековине, које су га довеле до близу Солуна. Али се Карло Валоа није обазирао на тај извештај. Он је 27. марта 1308. склопио савез са краљевим посланицима близу Мелена. Главна тачка тог савезног уговора било је заједничко освајање ВизантискеВизантијске Империје "против Андроника који влада тим Царством и његових наследника". Тим уговором Карло је потврдио Милутину као српски посед ове земље и градове, које је раније добио од Византије и држао у својој власти: читаву област између Прилепа и Просека, Овче Поље до Штипа, дебарску област до реке Маће и кичевски крај до "Хокерије", који су сви, по тврђењу посланика, доносили краљу свега 5.000 флорина годишње. Врло је важно за ове територијалне потврде, да их Милутин не тражи за Скопље и Полог, које свакако сматра као неспорне у сваком случају; док се за Штип каже у ратификацији уговора, да га краљ држи за се и за своје наследнике, "нити желимо обавезати се претекстом поменуте заклетве (на уговор) да ћемо га напустити". Тим уговором Милутин је обећао прећи у католичку веру и своју кћер Царицу, рођену с мађарском принцезом Јелисаветом, дати за Карлова млађег сина, исто Карла. На Милутина је свакако делова и успех анжујског принца Карла Роберта, који је, иако некрунисан, већ током 1307. год. постао стварни господар Угарске. Папа Климент V веровао је тврдо у то обећање и писао је на више страна (патријарху у Градо и прокураторима фрањеваца и доминиканаца), да приведу у дело краљево прелажење у римску цркву и да му, као знак папине пажње, предаду његову заставу. С Милутиновим посланицима стигла су у Србију и два француска свештеника, као цареви изасланици, да приме од краља потврду уговора. Милутин их је примио и потписао уговор 25. јула 1308. год. у шатору код "Голих Хума". Много доцније, тек у децембру 1313, потврдио је тај уговор и француски краљ Филип.