Петар Кочић — разлика између измена

{{цитат|Те ноћи киша је лила као из кабла. Ја сам у Бању Луку дошла из Јошавке и остала код очевих пријатеља Анђе и Ђорђа Марића. Петар је изненада дошао из Гомјенице и ту ме је нашао. Времена за чекање није било јер су му швапски жандари били за петама. Са њима је био љуто завађен због „Јазавца” и других дјела. Тражио је од мене да се одмах вјенчамо и да пођем с њим у Србију. Нисам знала шта да му кажем. Љубав према њему и страх од родитеља да се, као најстарије дијете, удам на овакав начин потпуно су ме збунили. Петар и Анђа су наваљивали. Нисам имала куд — пристала сам.}}

 

 

Млади супружници су након венчања прешли у Београд, где су живели од септембра 1904. до краја јануара 1905. године, где су чекали да Кочић добије државну службу у школи. Почетком 1905. године у Талетовој штампарији у Београду изашла је и трећа збирка приповедака, која је као и претходне две носила наслов „[[С планине и испод планине (1905)|С планине и испод планине]]”. Збирка је посвећена докторима Н. Вучетићу и М. Вучетићу. У њој су објављене приповетке: „Из староставне књиге Симеуна Ђака”, „Мејдан Симеуна Ђака”, „Ракије, мајко!”, „Јајце”, „Пјесма младости”, и „У магли”. Књижевна критика је и трећу књигу повољно дочекала и оценила.{{sfn|Скерлић|1964|pp=163}} Почетком фебруара 1905. године Кочић добија посао професора српског језика и књижевности у [[Српска гимназија у Скопљу|српској мушкој гимназији и учитељској школи]] у [[Скопље|Скопљу]], тадашњем Османском царству.{{sfn|Милићевић|1951|pp=8}}{{Напомена|Почетком двадесетог века било је укупно шест српских средњих школа у Османском царству: [[Богословија у Призрену]] (1871—1912), [[Српска гимназија у Цариграду]] (1893—1902), [[Српска гимназија у Солуну|Српска гимназија „Дом науке“ у Солуну]] (1894—1910), [[Српска гимназија у Скопљу|Српска мушка гимназија у Скопљу]] (1894—1912), [[Српска гимназија у Битољу|Српска мушка гимназија у Битољу]] (1897—1912) и [[Српска гимназија у Пљевљима]] (1901—1912).{{sfn|Новаков|2015|pp=7}}}} Тамо га је затекла вест да му је отац преминуо и да му се млађи брат Илија замонашио. Атмосфера у Скопљу је била веома напета јер су различите нације агитовале за своје националне државе у тренутку када је Османско царство све више слабило. За време свог десетомесечног боравка, Кочић је критички посматрао тамошње прилике, незадовољан великим сиромаштвом Срба кметова и огорчен бахатим понашањем богатих Срба трговаца и црквених великодостојника. У таквој атмосфери почео је да пише низ „Слика из Старе Србије и Маћедоније”, како их је назвао, али је успео да објави само једну под насловом „Скопље”, која је изашла у сарајевском листу ''Дан''. Кочић је у тексту отворено и са омаловажавањем говорио о неспособности [[Српски конзулат у Скопљу|српског конзула у Скопљу]], а за положај Срба је рекао да је исувише „траљав”, због чега је почео да стиче непријатеље међу српском елитом.{{sfn|Крушевац|1951|pp=126-127}} Његови сукоби са виђенијим македонским Србима кулминирају када је у ''[[Политика (новине)|Политици]]'' објавио допис под називом „Једна фамозна свадба”, где је напао [[архимандрит]]а Саву, због тога што је у [[Тетово|Тетову]] наредио да се 42 српске куће потпуно испразне, док 28 кућа треба да буду у припреми, како би Сава у њима сместио своје „силне госте”, који су долазили на свадбу његове ћерке, која се удавала за „фанатичног бугарску присталицу”. Кочић је протествовао што српски свештеник тако поступа са српском сиротињом, што „ударају гочеви, јаучу зурле, цвиле ћеманета, шуште свилене димије златом сувим извезеним“, што је све било без укуса, бахато и просто.<ref>{{cite web |last1=Dragas |first1=Branko |title=ПЕТАР КОЧИЋ - ПРОМЕТЕЈ СА ЗМИЈАЊА |url=https://www.dragas.biz/petar-kocic-prometej-sa-zmijanja/ |website=Branko Dragaš |accessdate=3. 11. 2019 |language=sr |date=14. 10. 2016}}</ref> Новинарски чланак је одјекнуо београдском чаршијом, а српски конзул у Скопљу га је тужио министарству у Београду, истичући да би: „много боље било кад би Кочић вршио нападе на бугарског владику Синесија, који има доста материјала за то, него што напада архимандрита Саву”.{{sfn|Крушевац|1951|pp=128}} Тужба је наишла на одзив у министарству, те је Кочић кажњен премештајем у [[српска гимназија у Битољу|гимназију]] у [[Битољ]]. Осетивши да су га неправедно казнили, Кочић је допутовао у Београд, не би ли изложио свој случај. Како није успео да дође до министра, он је напустио Београд и отишао у Сарајево. Због овакве побуне и неизвршавања наређења о премештају, актом министарства од 14. новембра 1905. године отпуштен је из државне службе.{{sfn|Димитријевић|1965|p=10}}