Петар Кочић — разлика између измена

| отац = Јован Кочић (монах [[Герасим Кочић]])

Одрастао је у [[Патријархат|патријархалној]] породичној [[Задруга|задрузи]] под туторством деде и бабе након што му је мајка Мара умрла, а отац Јован се [[Монаштво|замонашио]] добивши име [[Герасим Кочић|Герасим]]. Основну школу је завршио у [[Манастир Гомионица|манастиру Гомионица]] и српско-православној школи у Бањој Луци. Године 1891. уписао је [[Прва гимназија (Сарајево)|Велику гимназију]] у [[Сарајево|Сарајеву]], али је из ње избачен 1895. те је школовање наставио у [[Прва београдска гимназија|Првој београдској гимназији]]. Студирао је на [[универзитет у Бечу|Бечком универзитету]] од 1899. до 1904. године, а након кратког боравка у Београду био је постављен за професора [[Српска гимназија у Скопљу|српске гимназије]] у [[Скопље|Скопљу]], одакле је био отпуштен након писања [[сатира|сатиричног]] чланка, те се 1905. вратио у Сарајево. У [[Босна и Херцеговина (Аустроугарска)|Босни и Херцеговини]] је започео политичку борбу за побољшање положаја српског становништва залажући се посебно за ослобађање [[кмет]]ова. Писао је ватрене чланке против аустроугарске управе, учествовао у [[велики народни штрајк 1906.|великом народном штрајку]] (1906) и радио на окупљању српских снага. Аустроугарска власт је у Кочићу видела велику опасност те је радила на сузбијању његове политичке делатности. Три пута је био хапшен и затваран због новинских чланака и критике власти. Укупно је провео две године у затвору и то већином у самици, што је негативно утицало на његово душевно здравље. У Бањој Луци је покренуо лист ''[[Отаџбина (часопис 1907-1908)|Отаџбина]]''. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у сељачким масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика [[Босанско-херцеговачки сабор|Босанско-херцеговачког сабора]], али је ову функцију напустио 1913. због погоршања здравља. Године 1914. примљен је у душевну болницу у Београду, где је дочекао почетак [[Први светски рат|Првог светског рата]] и где је након две године преминуо. На тај начин су се испуниле његове пророчке речи које је изговорио излазећи из [[Тузлански затвор|тузланског затвора]]: „У ропству се родих, у ропству живјех и у ропству, вајме, умријех”.{{sfn|Андрић|1965|p=36}}

Петар Кочић се родио у селу [[Стричићи]], у области [[Змијање]], [[29. јун]]а [[1877]]. године. Његов отац, [[Герасим Кочић|Јован]], био је [[Православље|православни]] [[свештеник]], а мајка Мара (девојачки Вулин) домаћица. У белешкама о свом родном крају из [[1909]]. године Кочић наводи да је у Змијању у то време било четрдесет и четири куће Кочића по разним змијањским селима.{{sfn|Димитријевић|1965|pp=7}} Кочићи су змијањски староседеоци и као крсну славу прослављају [[Игњатије Богоносац|Светог Игњатија Богоносца]]. Према народном [[Предање|предању]] постанак [[презиме]]на се објашњава тиме да је у Павићима под Градином живела удовица са седморо или осморо деце, те је увек ранила. Стога су је прозвали [[Кокошка|квочком]], а по квочки је њен пород и потомство названо К(в)очић.{{sfn|Крушевац|1951|pp=13}} Годину дана након Петровог рођења, [[Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине|Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину]], што је окончало четворовековну владавину [[Османско царство|Османског царства]] и донело обликовање новог окупационог система, који ће имати пресудну улогу у животу будућег писца. Када му је било две године, Кочићу је умрла мајка на порођају са млађим братом Илијом. Осетивши порођајне болове, Мару је било срамота да то каже другим женама, па се сама закључала у кућу, где се породила, а потом онесвестила. Када су укућани упели да провале у кућу, била је и даље жива, али је преминула исте ноћи.{{sfn|Крушевац|1951|pp=19}} Јован, Кочићев отац, тешко је поднео губитак супруге, те је убрзо од жалости отишао у [[Манастир Гомионица|манастир Гомионицу]], где се замонашио и постао [[монах]] Герасим.{{sfn|Димитријевић|1965|pp=7}} Годинама касније Петар Кочић је књижевно уобличио своје родитеље у приповеци „Ђурини записи”.