Српска православна црква — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
мНема описа измене
Ред 140:
{{цитат|"Боље је много једну паметну и полезну књигу с коликим му драго трошком дати да се на наш језик преведе и наштампа него дванаест звонара сазидати и у све њи велика звона поизвешати! Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце!" <ref>[http://www.sdcafe.rs/vesti/za-dan-smedereva-otkriven-spomenik-dositeju Za Dan Smedereva otkriven spomenik Dositeju]</ref>}}
 
[[Мирко Ђорђевић]] је један од новијих критичара познат по критици веза Српске православне цркве са [[национализам|национализмом]].<ref>{{Cite web|url=http://www.pozitiv.si/dividedgod/index.php?Itemid=51&id=137&option=com_content&task=view | title = Interviews with Mirko Djordjevic | publisher = Pozitiv.si | accessdate=10. 2. 2012. | archive-url = https://web.archive.org/web/20131104095132/http://www.pozitiv.si/dividedgod/index.php?Itemid=51&id=137&option=com_content&task=view | archive-date=4. 11. 2013 |url-status=dead | df = }}</ref> Залагао се за [[одвајање цркве од државе]] и за темељне реформе Српске православне цркве. Иако је у јавности био познат као [[сциологија религије|социолог религије]], верски аналитичар и стручњак за верска питања, у црквеним круговима је често био оспораван и наглашавано је да нема формално социолошко или теолошко образовање.
 
Ђорђевић је сматрао да је утицај СПЦ као политичке снаге у друштву огроман. Веровао је да су водећи људи СПЦ данас такозвани јустиновци и николајевци који су својим конзервативним схватањима у сукобу са тековинама модерног друштва.<ref>{{Cite web|url=http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2004/08/08/srpski/D04080702.shtml | title = U srednjem smo veku sa ovakvim sveštenstvom | publisher = Arhiva.glas-javnosti.rs | accessdate=10. 2. 2012.}}</ref>
Ред 150:
Коментаришући благосиљање егзекутора уочи [[масакр у Сребреници|масакра у Сребреници]], Ђорђевић је изјавио да Српска православна црква „није била само сведок већ и саучесник у минулом рату“ и да је време да се суочи са прошлошћу, што је и њена хришћанска обавеза.<ref>{{Cite web|url=http://www.b92.net/info/vesti/pregled_stampe.php?yyyy=2005&mm=06&dd=04&nav_id=169852 | title = Jeromonah Gavrilo blagosiljao "škorpione" pre odlaska u Srebrenicu |date=4. 6. 2005. | publisher = B92.net | accessdate=10. 2. 2012.}}</ref> Он је предлагао да српски патријарх са свештенством крене пешице од [[Зворник]]а према [[Сребреница|Сребреници]] и јавно се извини народу тамо.<ref>[http://pescanik.net/2009/11/zasto-se-u-crkvi-sapuce-full/ Zašto se u crkvi šapuće? (drugi deo)]</ref> Сматрао је да су Српској православној цркви неопходне темељне реформе.<ref>{{Cite web|url=http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/U-Crkvi-crta-nije-podvuchena.lt.html | title = Mirko Đorđević, U Crkvi crta nije podvučena | last=Mirko Đorđević | publisher = Politika.rs | accessdate=10. 2. 2012.}}</ref>
 
[[Милорад Томић]], историчар из Београда и аутор књиге ''Српска православна црква у рату и ратови у њој,''<ref>[http://www.rferl.org/content/Interview_Radicals_Will_Continue_To_Influence_Serbian_Orthodox_Church/1941493.html Interview: Radicals Will Continue To Influence Serbian Orthodox Church]</ref> је још један од новијих критичара СПЦ. Књига се бави [[Српска православна црква у југословенским ратовима|улогом Српске православне цркве у југословенским ратовима]], али се критички осврће и на остале периоде [[историја Српске православне цркве|историје цркве]].
 
Томанић наводи да је управо захваљујући [[Душан Немањић|Душановим]] освајачким ратовима Србија је постала царевина, а самим тим и Српска црква - [[патријаршија]]:
Ред 156:
{{citat| И Српска црква је створена, учвршћена и увећана на људској крви и то углавном делањем тројице најистакнутијих представника династије Немањића: Стефана Немање, краља Милутина и цара Душана ... Без мача светог краља Милутина Српска црква се не би тако увећала и засијала пуним сјајем. И на крају, без освајања и насиља цара Душана, којег су с разлогом назвали Силни, без попаљених градова и села, без "прекланих вратова" Грка и Албанаца, нити би се Душан могао прогласити царем, нити би Српска црква могла постати патријаршија. Колико год то сурово звучало, закључак је јасан: Српска црква, као и све друге хришћанске, утемељена је, учвршћена (покољи богумила) и увећана, тј. подигнута на патријаршијски ниво (страдања Грка и Албанаца), на људској крви.<ref name="Tomanić"/>}}
 
Посебно критикује улогу [[Српска православна црква у југословенским ратовима|СПЦ у југословенским ратовима]] и њихов [[хипокризија|лицемеран]] однос према појединим [[грех|гресима]]:
 
{{citat| Током 90-их година ни Сабор ни Синод СПЦ нису ниједном препоручили српским православним свештеницима да не дају причест онима који су ратујући у Хрватској, БиХ и на Косову починили тешке злочине, крађе, силовања. Али су зато посаветовали свештенство да ускрати причест гинеколозима, акушеркама и, наравно, женама и девојкама које се одлуче на побачај.}}