Србохрвати — разлика између измена

'''Србохрвати''' су [[Словени|словенски народ]] у чије је постојање крајем [[19. век|19.]] и почетком [[20. век|20.]] века веровала група хрватских и српских интелектуалаца, заговорника [[Јужни Словени|јужнословенске]] унитаристичке [[идеологија|идеологије]], окупљена око хрватског књижевника и политичара [[Милан Марјановић|Милана Марјановића]]. По схватању Марјановића и његових истомишљеника, [[Срби]] и [[Хрвати]] су били одвојена [[Списак словенских племена|словенска племена]] пре доласка [[Османско царство|Турака]] на [[Балканско полуострво|Балкан]], али је доба [[Османско царство|османске]] превласти, поготово непрестане народне сеобе, у потпуности разорило стара [[Списак словенских племена#Јужнословенска племена|јужнословенска племена]] и њихове племенско-државне творевине, и створило једну јужнословенску народну и етничку масу на [[Српскохрватски језик|српскохрватском]] , односно [[Штокавско наречје|штокавском]], говорном подручју. По Марјановићевом схватању, Србохрвати су као народ састављени од (у данашњим оквирима) [[Срби|Срба]], [[Хрвати|Хрвата]] штокаваца, [[Црногорци|Црногораца]] и [[Горанци|Горанаца]] штокавца, а српскохрватски народни простор је, такође у данашњим оквирима) простор бивше [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Југославије]] без територије [[Словенија|Словеније]] и [[Република Македонија|Македоније]]. Постојање заједничког језика који становништву никада није био наметнут је овде узето као доказ биолошког јединства Србохрвата. По Марјановићу, ово народно јединство је почетком 19. века већ било утемељено, иако је Србохрватима фалиланедостајала свест о јединству као и заједничко народно име, које је Марјановић предложио.

Српско-хрватско народно јединство је као идеал било најближе немачкој дефиницији националне припадности која је артикулисана средином 19 века. По овој дефиницији заједнички језик је главно мерило заједничог народног порекла, односно заједнички језик односи превагу над верским и регионалним разликама у одређивању народног идентитета. Међутим, Марјановићеви Србохрвати као народни идеал нису одговарали готово никоме на простору бивше Југославије почетком 20 века. Марјановић је оштро нападан од стране хрватских националиста као национални издајник који жели да претопи Хрвате у двоструко бројније Србе; Српски националисти су Марјановићу јако замерали на ставу да је становништво Македоније, судећи по језику, део бугарске етничке масе, и да као такво треба да буде искључено из будуће српскохрватске државе. СаС обзиром да Марјановић није био заинтересован за судбину Словенаца и Бугара, његови идеали су дошли под ватру југословенских удружења у којима су Словенци имали утицаја. Марјановићеви ставови су такође дошли под удар католичке и православне цркве на простору бивше Југославије, јер су се обе бојале да би српско-хрватско народно обједињење довело до стварања [[Гркокатолицизам|унијатске]] српско-хрватске народне цркве, што није одговарало ни једној црквеној организацији.