Полиција Србије — разлика између измена

Пропагандни текст.
(Пропагандни текст.)
ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање визуелно уређивање
* Недржавни актери који не користе силу (организације, грађанска друштва, медији, универзитети итд.)<ref name="Heiner Hänggi">{{Cite book|last=Hänggi| first = Heiner| title = Conceptualising Security Sector Reform and Reconstruction| publisher = Geneva: Democratic Control of Armed Forces – DCAF| accessdate=24. 12. 2017.|pages=275}}</ref>
Прву групу, дакле, чине државни актери који употребљавају силу. Међу њима се налазе војска, полиција, службе безбедности који примењују појединца полицијска овлашћења. Због чињеница да је реч о државним апаратима који имају државни монопол над легитимном употребом силе, можемо рећи да ове установе чине "тврдо језгро" сектора безбедности.
 
Током последње деценије 20. века, полицијске структуре у Србији остале су изван реформских процеса који су били карактеристични за већину држава бившег „социјалистичког лагера“ након 1989. године. Насупрот томе, српска полиција је у том периоду милитаризована, криминализована и политизована, постајући најважнијји инструмент репресије намењен очувању ауторитарне власти у републици. У условима спољних санкција, економског суноврата земље, опште корупције, систематског кршења правних норми и губљења система моралних вредности, полиција у Србији је доживела својеврсну дееволуцију и деградацију, како у погледу организације, тако и по питањима кадровске политике, професионализма, стандарда поступања, обучености и опремљености. Истовремено, у условима искључености из међународне сарадње и неспособности да се супротстави нараслом криминалитету у земљи, што је надокнађивано повећаном бруталношћу према неистомишљеницима режима и обичним грађанима, углед полиције у јавности био је у сталном опадању.
 
Три године након издвајања Ресора државне безбедности из састава Министарства унутрашњих послова и успостављања Безбедносно-информативне агенције као самосталне, Влади потчињене службе, у Србији су створени основни предуслови да се на другачији начин, у оквиру иновираног концепта безбедности, нормативно регулишу и реформски процеси везани за вршење полицијских послова. У формално-правном смислу, претходни Закон о полицији (2005), у времену када је донет, сматран је компатибилним стандардима везаним за полицијске послове који су садржани у значајним документима усвојеним на међународном нивоу, укључујући: Европску конвенцију о људским правима из 1950. године и пратећим протоколима којима је измењена и допуњена (Државна заједница Србија и Црна Гора је ратификовала поменуту конвенцију 26. децембра 2003. године), Декларацију о полицији из 1979. године, Европски кодекс полицијске етике, усвојен од стране Комитета министара Савета Европе у септембру 2001. године, те друге релевантне изворе међународног права који се односе на ову проблематику. Сходно томе, Закон о полицији се заснивао на концепту по коме су полицијске структуре у Србији устројене у оквиру организационих јединица МУП-а Републике Србије, које су у статусу јавних служби министарства.<ref>{{cite book|last=Милосављевић| first = Б.| title = Реформа полиције и служби безбедности у Србији и Црној Гори: остварени резултати и изневерена очекивања|year=2004}}</ref><ref>{{cite book|last=Хаџић М., Тимотић М., Милосављевић Б.| first = (прип.)| title = Смисао реформе сектора безбедности (приручник)| publisher = Центар за цивилно-војне односе| location = Београд}}</ref>
Анониман корисник