Многе особине које су присутне у Каравађовом сликарству су обликоване миљеом у ком се развијао у умјетника. У вријеме његовихњегове формативнихобуке годинау умјетника, у Милану је доминирао католички надбискуп контрареформације [[Карло Боромео]]. Боромеове проповједи су досегле свој врхунац у годинама након епидемије куге. Тврдио је да је епидемија казна за гријехе Католика од којих се једино могло откупити повратком на изворна [[Христос|Христова]] учења. Наглашавао је скромност и сиромаштво Христа и његових ученика као вриједности које Црква треба да поштује и да се још више приближи сиромашнима, за које је говорио да су жива слика Исуса Христа. Боромеов укус у религиозној умјетности је био исто тако сиров. Није нимало цијенио софистицирану и интелектуалну умјетност [[Ренесанса|ренесансе]] или [[Маниризам|маниризма]] већ је био наклоњен висцералној народној умјетности чији су истакнут примјер биле полихроматске статуе које су се налазиле у „светој планини” у [[Варало|Варалу]], у близини Милана.
Ове живописне традиције умјетности које је Боромео славио у својим проповједима, заузврат су имале дубок утицај на Каравађа. Превео је њихов сирови скулптурални реализам у свој далеко суптилнији али не због тога и мање непосредан начин сликања. Његове су композиције готово увијек конципиране у затвореном простору, гдје група ликова изводи причу као да се налази на позоришној позорници. Боромеов утицај се такође може примјетити у употреби палете боје тамног тоналитета (тоналитета ниског кључа), и инсистирању на сиромаштву и понизности као суштинским хришћанским врлинама.
