Бајинци (Црна Трава) — разлика између измена

'''Бајинци''' сује насељaнасеље у [[Србија|Србији]] у [[општина Црна Трава|општини Црна Трава]] у [[Јабланички управни округ|Јабланичком округу]]. Према попису из [[Попис становништва 2011. у Србији|2011.]] било је 11 становника.

Засеоци села Бајинци су у изворишном делу [[РупљеРупска река|Рупске]] ([[Козаре|Козарачке]]) [[река|реке]], испод чемерничких обронака, на површи чија је надморска висина од 1200 – 1.350 -{m}-. Као и сва села на [[Чемерник]]у, и Бајинци су разбијеног типа са засеоцима: Ситни Бајинци, Господиновци, Новковци и Зиљамци. Засеоци се, пак, рашчлањују на мања засеља која су формирали поједини родови (Џавгари, Комарџије, Лингури). Између заселака тече [[Рупска река|Бајинска река]] која настаје од речице Клисурке и изданака богатих водом испод Друма, Големог шумака, Раскрсја, Павлове грамаде и Џеврљанке. Најпознатији је Павлов извор испод Павлове грамаде. Од [[Рупље|Рупља]] Бајинска река мења име у Рупску, а потом у Козарачку реку до увора у [[Јужна Морава|Јужну Мораву]] у [[Грделица (варош)|Грделици]]. Као и сва села на [[Чемерник]]у, и Баинци (Баинце) је насеље разбијеног типа. Засеоци села Баинци (Баинце) су у изворишном делу Рупске (Козарачке) реке, испод чемерничких обронака, на површини чија је надморска висина од 120-1350 метара.

<ref>Др. Ј. Ф. ТрифуновскиТрифуноски, Грделичка Клисура, Лесковац, 1964, 126-127 страна</ref>

По садашњем становништву Бајинце је релативно младо село. Име је добило по роду Бајинци (или Ситно Бајинци) чији се најстарији предак овде населио вероватно крајем XVIII века. Касније су се у Бајинце досељавали и други становници (Према Ј. ТрифуновскомТрифуноском, 1961.г.).

Према Р. Костадиновићу, село Баинце је име рода оснивача села, а воде порекло из [[Божица|Божице]]. Тамо се и данас чува успомена на Баинову воденицу.

Као и суседно село [[Млачиште]], Бајинци су више пута насељавани и расељавани, о чему говоре бројни топоними са називом [[Селиште]]. Село је добило име по роду Бајинци чији се најстарији предак, крајем [[18. век]]а, населио у махали Ситни Бајинци. (Ситни – значи густо насељени). Ситни Бајинци и Господиновци имају заједничко порекопорекло из насеља Божице, код Власинског језера а Новковчани из околине Прокупља. О [[Спасовдан]]у и [[Велика Госпојина|Великој Госпојини]] у селу су ношене [[литија|литије]]. Постојала су и два заветна крста – [[запис]]а - у засеоку Ситни Бајинци и Новковци. Крсне славе су им [[Архангел Михаил|Свети Архангел Михаило]] и [[свети Никола|св. Никола]].

Изнад села, на планинској коси, на узвисини званој [[Павлова грамада]] (1470 -{m}-), [[1954]]. године је саграђен, а [[7. јул]]а [[1955]]. откривен монументални [[споменик]] од камена, висине 13,5 -{m}-, са просторијом за завичајни музеј, борцима [[Власотинце|власотиначког краја]] погинулим у [[Други светски рат|Другом светском рату]] и жртвама непријатељског терора. Споменик се састоји из два елемента - музеја и спомен стуба димензија 1,80х3,5х13,5 -{m}-. Код споменика избија снажан Павлов извор. Становници кажу да је то један од најбољих извора у читавом крају. Просторија музеја повезана је бетонском плочом на стубовима са спомен стубом у архитектонску целину, а све је то на тераси која повезује цео објекат окружен буковом шумом. Ту се све донедавно, о Седмом јулу, Дану устанка Србије, одржавао велики народни сабор на који се окупљао народ са целог [[Чемерник]]а, све до [[Јужна Морава|Мораве]]. Споменик је поодавно препуштен немару и данас се налази у руинираном стању, а завичајна збирка предмета и докумената из НОР-а делом уништена, делом нестала. Споменик, према прописима, не подлеже заштити, тако да о њему више нема ко да брине. На дан седмог јула (Дан бораца) сваке године (до растурања социјалистичке Југославије 90.година 20.века) код овог споменика се одржавала велика свечаност са вашаром. На дан седмог јула [[Дан борца|(Дан бораца)]] сваке године (до растурања социјалистичке Југославије 90.година 20.века) код овог споменика се одржавала велика свечаност са вашаром.

Уз музику и шаренилу старе народне црнотравске ношње “литацима”-играло се уз музику, и певало, на планинско-планинском чувеном “меканом тепиху ”тепиху” планинске траве, све до зоре.

Данас у другој декади 21. века када је опусте цео црнотравски крај, па село Бајинци (Бајинце) - споменик на Павловој грмади је потпуно руиниран као и сва ратна обележја из Другог светског рата у црнотравском крају.

Ово насеље је у потпуности насељено [[Срби]]ма (према попису из [[2002]]. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника. Ово насеље је у потуностипотпуности насељено [[Срби]]ма (према попису из 2002.године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника. Демографска слика становништва после [[Други светски рат|Другог светског рата]] (1945.г.) изгледлаизгледала је овако: 1948.године (420 становника, 1953 (398), 1961 (305), 1971 (130), 1981 (86), 1991 (34), 2002. године (34 становника) . У село 2011.години живи број 23 становника. Забележено је да су 1950.године имали око 120 домаћинстава, а у 1961. године тек 76 домова. Данас на почетку 21. века, тек двадесетак становника Баинчана, као и Млачиштана живе или долазе да посете у току лета свој родни крај.

* [[Јован Ф. ТрифуновскиТрифуноски]]: Грделичка клисура, антропогеографска расправа, Народни музеј, Лесковац, 1964.