Артур Шопенхауер — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: исправљена преусмерења |
Нема описа измене |
||
Ред 28:
== Биографија ==
Шопенхауер је рођен у Гдањску 22. фебруара године 1788. Отац му је био трговац познат због своје обдарености, осорљивости, независног карактера, и због своје љубави према слободи. Кад је Артуру било пет година, отац му се из Гдањска преселио у [[Хамбург]], јер је [[Гдањск]] анексијом Пољске године [[1793]]. изгубио своју слободу. Тако је млади Шопенхауер одрастао усред пословног и финансијског живота. Мада је напустио убрзо трговачку каријеру у коју га је отац био увукао, ипак је она оставила трагова у њему, који су се огледали у извесној сировости манира, у реалистичном држању духа, у познавању света и људи. То га је учинило антиподом оним кабинетским или академским
»Карактер или воља (каже Шопенхауер) наслеђују се од оца, а интелект од мајке.« Његова мајка имала је интелекта — она је била једна од најомиљенијих списатељки романа свога времена — али је имала темперамента и зле ћуди. Била је несрећна у животу са својим прозаичним мужем; и после његове смрти, она је усвојила слободну љубав, и кренула у [[Вајмар]] као најподесније место за такав начин живота. Артур Шопенхауер гледао је на то као [[Хамлет]] на други брак своје мајке. Његове свађе са мајком донеле су му највећи део оних полуистина о жени којима је зачињена његова
Шопенхауер је убрзо оставио Вајмар; и мада му је мајка живела још двадесет и четири године, он је никад више није видео. Чини се да је Бајрон, који се такође родио године 1788, имао сличну невољу са својом мајком. Можда су због те околности
Међутим, Шопенхауер је завршио своје гимназијске и универзитетске студије, и научио је више него што су му ови институти дали. Доживео је
Није имао ни мајке, ни жене, ни детета, ни породице, ни отаџбине. »Био је апсолутно усамљен, без иједног пријатеља — а између једног и ниједног читава је бескрајност.« Националистичким грозницама свога времена био је још мање приступачан него Гете. Године 1813, пао је испрва толико под утицај [[Јохан Готлиб Фихте|Фихтеовог]] ентузијазма за један ослободилачки рат против [[Наполеон I Бонапарта|Наполеона]] да је мислио на добровољачку службу, и стварно купио ратну опрему. Али, касније се предомислио; мислио је да је »Наполеон најзад само снажно и несметано изразио исти нагон за самоодржањем и исту жудњу за животом коју осећају сви смртни људи, али је морају угушивати.« Уместо да иде у рат, он је отишао на село и написао своју докторску тезу из
После своје дисертације ''О четвороструком корену става довољног основа'' (1813), Шопенхауер је све своје време и сву своју снагу посветио раду који ће бити његово мајсторско дело — ''Свету као вољи и представи''. Свој рукопис ''-{magna cum laude}-'' послао је издавачу; ту је дело, писао је, које није само подгрејавање старих идеја, него један изванредно кохерентан систем оригиналних мисли, »у највишем степену јасан, разговетан, и не без лепоте«; »то ће бити једна од оних књига које доцније постају извор и подстрек стотинама других књига.« Много година касније, Шопенхауер је био толико уверен у своје решење главних проблема
Поред свега тога, књига је једва привлачила пажњу; свет је био исувише сиромашан и исцрпен да би поред сиромаштва и исцрпљености читао књиге. Шеснаест година после објављивања дела издавач је саопштио Шопенхауеру да је већа половина издања продата као [[макулатура]]. У одељку »О оном шта ко представља« у ''Афоризмима мудрости о животу'', он наводи, с очевидном алузијом на своје мајсторско дело, две Лихтенбергове напомене: »Таква дела су огледала; ако у њих гледа какав мајмун, не може из њих да гледа никакав апостол«; и »кад се сукобе глава и књига, јечи празнина; да ли је то сваки пут у књизи?« С тоном увређене сујете, Шопенхауер додаје: »Што више неко припада потомству - друтима речима, човечанству уошпте - све је више туђ своме времену; пошто његово дело није специјално посвећено овоме, дакле пошто не припада њему као таквом, него само уколико је део [[човечанство|човечанства]], отуда и не носи присну локалну боју: зато се лако може догодити да оно не обрати пажњу на такво дело.
Ред 44:
Шопенхауер је себе свега толико унео у то једно дело да су сви његови каснији радови само коментари тог дела; он је постао талмудиста своје сопствене Торе. Године 1836, објавио је већу расправу ''О вољи у природи'', која је, донекле прерађена [[1844]], ушла у проширено издање ''Света као воље и представе''. Године 1841, изашла су ''Оба основна проблема етике'', а [[1851]]. две садржином богате свеске ''Парерга и паралипомена'' (дословно: Споредни радови и допуне), које су и на енглески преведене као ''Огледи''. За ово своје најпопуларније и мудрошћу и духовитошћу испуњено дело Шопенхауер је, као целокупан хонорар, добио десет бесплатних примерака.
Пошто је оставио Вајмар, само једна авантура помела је монотонију његове истраживачке усамљености. Надао се да ће моћи да предаје своју
Као осетљив песимиста, клонио се покушаја да своје издржавање заслужује пером. Био је наследио један део очеве радње, па је живео у скромној удобности од прихода које је добијао од тог дела. Свој новац улагао је с умешношћу необичном за једног
Универзитети нису ништа забележили о њему и о његовим делима да се као обистини његово тврђење како се сваки напредак у
Он још није био сувише стар да ужива у својој популарности: пожудно је читао све чланке који су о њему написани; молио је своје пријатеље да му шаљу сваку штампану напомену коју могу наћи — а он ће платити поштарину. Године 1854, [[Рихард Вагнер|Вагнер]] му је послао један примерак свог дела ''Прстен нибелунга'', са неколико попратних речи којима одаје признање Шопенхауеровој
Овај преображај није дошао прерано: остало му је да живи још две године. 21. септембра 1860. сео је да доручкује, и чинило се да се налази у најбољем здрављу. Сат времена касније нашла га је газдарица како још седи за столом, али мртав.<ref>{{cite web|title=Да ли је Артур ШОПЕНХАУЕР у праву? ЖИВОТ ЈЕ БЕСКРАЈНА ПАТЊА јер је ВОЉА вечито незадовољена!|url=https://www.srbijadanas.com/clanak/da-li-je-artur-sopenhauer-u-pravu-zivot-je-beskrajna-patnja-jer-je-volja-vecito-nezadovoljena|website=Србија данас|accessdate=23. 1. 2018}}</ref>
|