Исељавање Срба из Босне и Херцеговине (Аустроугарска) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м ciscenje dupliranih poziva |
Нема описа измене |
||
Ред 32:
И неки поступци локалних власти, праћени политичким и другим притисцима, изазивају незадовољство, подстичући тако исељавање. У жалби невесињских сељака [[Земаљска влада Босне и Херцеговине (1878-1918)|Земаљској влади]] од [[17. јул]]а [[1902]]. године оптужују се власти да стварају раздор између православних и муслимана, да за старјешине села, [[кнез]]ове и [[мухтар]]е, именује људе „начета морала”, да врше јак притисак на имућније и опозиционо расположене људе у Невесињу, да жандармерија поступа сурово и брутално и друго.<ref>{{cite book | last = Капиџић | first = Др Хамдија | authorlink = Хамдија Капиџић | date = 1968 | title = Босна и Херцеговина под аустроугарском управом (чланци и расправе) | url = | location = Сарајево | publisher = |id=| author-link = |pages=16—18 }}</ref> Несигурност код људи стварала је и снажно развијена конфидентска служба. По селима ту службу су често обављале сеоске старјешине, које су сеоски свијет држале под сталном паском и тиме увећавале њихово неспокојство.
Неријешени аграрни односи и пореске и друге обавезе сељака које је наметала модерна држава стални су извор незадовољства и главни покретач исељавања српског сељаштва. Налазећи се у кметском положају, сељак је оптерећен обавезама и према држави и према земљопосједнику. Држави је давао десетину, а земљопосједнику трећину од свог приноса са земље. Колико год да су те обавезе биле тешке, још више је сељаке оптерећивао систем њиховог убирања и злоупотребе којима је праћен. О томе говоре бројне молбе и жалбе сељака упућиване Земаљској влади. Сељаци су посебно незадовољни начином и висином процјене десетине, плаћањем десетине у новцу, процјеном трећине на основу десетине, злоупотребама и корупцијом процјенитеља десетине и друго. О томе сељаци села среза [[Нови Град (град)|Босански Нови]] – [[Горње Водичево|Водичево Горње]], [[Доње Водичево|Водичево Доње]], [[Прусци]], [[Велика Жуљевица]], [[Куљани (Нови Град)|Куљани]] и [[Добрљин]] – кажу у својој жалби упућеној Земаљској влади [[19. август]]а [[1900]]. године сљедеће: {{цитат|Од како је Аустрија запосјела Босну и Херцеговину још увијек нам се трећина не олакша. Ми је морамо плаћати и то по стотину пута горе него што смо је плаћали и то по стотину пута горе него што смо је плаћали за отоманске владе. Наша је дужност да плаћамо трећину, али ако је воља спахији он наплати трећину по десетини па се онда од трећине створи половина. Спахији је дозвољено да иде са десетаром, па га примора да пише онолико десетине колико он (спахија) жели. Ако случајно десетар по правди напише десетину, онда му спахија пријети са Зеницом и Црном кућом. Десетина се узима неправедно. Десетар меће ондје гдје је 10 товара, 15 товара. Мјери нам се некаквим кантаром у који ми ништа не знамо. У рачун се узмије сирово жито, па што је најгоре, ево како се процјењује: Десетар изабере из 1.000 снопова највећи, па онда жели да се по ономе снопу изаберу и друга два. Није нама тешко што ми дајемо десетину, али само нека нам се право одређује. Осим тога ми кад плаћамо десетину онда наше 2 оке иду за 1 царску. Ми продамо шљиве по два новчића у нашој чаршији а власт их рачуна по 4 или по 5 новчића. А зар се
Оптерећен прекомјерно десетином и трећином, кмет је долазио у тежак, а често и безизлазан економски положај, па је неријетко тражио спас у исељавању. Извјештавајући Земаљску владу о покрету за исељавање Срба у срезу [[Сански Мост]], Окружна област у Бихаћу истиче да су кметови незадовољни високом процјеном десетине, на основу које се одређивала беговима трећина, због чега су неки присиљени да купују жито да би подмирили трећину. Осим тога жалили су се на убирање пореза одмах након жетве, јер их је то присиљавалода продају своје производе у вријеме када су најјефтинији. Отуда су, да би подмирили десетину и трећину, морали да продају већу количину својих производа, тако да им није „ништа преостајало за живот”.<ref>АБХ, ЗМФ БХ, пр. бр. 903/1900, Окружна област Бихаћ – Земаљској влади, 19. 7. 1900.</ref>
|