Кирил Пејчиновић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Ред 11:
Пејчиновић је написао три књиге. Прву књигу "Огледало" (1816. године) штампао је у [[Будимпешта|Будиму]], и она у основи представља приручник за свештенике. Ту књижицу иако написана, како пише на њеним корицама - на простом и некњижевном [[Бугарски језик|бугарском језику]] доње [[Мезија|Мезије]], објављена је трудом и трошком српског свештеника Косте Стошића из [[Призрен]]а. Друго дело "Утешение грешним" за које се каже да је само "приведено на прост језик", састављено је од молитви и беседа. Кирил је тражио, 1833. године, новчану помоћ у [[Кнежевина Србија|Србији]], од [[Кнез Милош|кнеза Милоша]], потребну за штампање ове књиге, јер је желео да је штампа у [[Крагујевац|Крагујевцу]]. Мада је Милош подржао Пејчиновића, помоћ је изостала, јер је црквена цензура сматрала да садржи превише [[Турцизми|турцизама]] и народног говора, тако да је књига штампана тек 1840. године код хаџи поп Теодосија Синаитског у [[Солун]]у. Трећа књига "Житије кнеза Лазара" посвећена ктитору манастира Св. цару Лазару - косовском мученику, у којем је аутор живео и умро, је остала у рукопису.
[[Датотека:The tomb of Kiril Pejčinoviḱ.JPG|мини|Оригиналан надпис је срушен од Албанаца. Уместо српског слова Ћ [[македонска азбука]] пише као Ќ.]]
Кирила данас својим просветитељем сматрају поред Македонаца, и [[Бугари]], мада је језик којим је писао подједнако далеко од српског, колико и од [[Македонски језик|македонског]] и бугарског. Он у предговору своје прве књиге наводи да је писана на некњижевном бугарском језику, а обзиром да је у то време у [[Северна Македонија|Северној Македонији]] и на југу [[Србија|Србије]], био доминантан утицај Бугара, то је разумљиво. Бугарски аргумент када је реч о националном својатању, је и подршка "њиховог" штампара архимандрита хаџи Теодосија из ДорјанаДојрана, који је познат по форсирању "славјанствa". Такође, у Србији се још увек писало црквено-словенским језиком, који Кирил, како сам каже, није најбоље знао. Језик којим је писао не упућује на његову националну припадност, већ је то језик његовог родног краја. Ћирил (српска варијанта његовог имена) је у највећој мери оријентисан на Србе, који му помажу као "свом". Село Теарце у ком је рођен, смештено је у подножју [[Шар-планина|Шар-планине]], одвајкада српском простору. Одлазак у српски Хиландар, а не у неки бугарски манастир, сведочи о његовој припадности. Прву књигу штампао је у Будиму, трошком српског свештеника, а жеља да другу књигу штампа у Крагујевцу, указује на његове српске корене. На крају, препознатљиво српско презиме које се завршава са словом "ћ" - такође недвосмислено упућује на његов род.
 
Кирил Пејчиновић је умро 12. марта 1845. године и сахрањен је у порти манастира Лешак. Мермерни споменик са крстом, на којем је уклесан текст који он за живота саставио, уништили су побуњени [[Албанци]].