Литијум — разлика између измена

[[Јон]] литијума са −520&nbsp;-{kJ/mol}-<ref name="Binnewies241" /> има највишу [[енталпија|енталпију]] хидратације међу свим јонима алкалних метала. Стога се он у [[вода|води]] у потпуности хидратизује и снажно привлачи молекуле воде. Јон литијума гради две хидратне љуске, једну унутрашњу са четири молекула воде, која је изузетно снажно повезана са литијумовим јоном преко својих атома кисеоника, те једну вањскуспољну љуску, која је повезана са јоном -{Li[H₂O]₄⁺}- преко „[[водонична веза|водоничних мостова]]” са другим молекулима воде. Због тога је [[јонски радијус]] хидратизованих јона литијума веома велик, већи чак и од неких јона тешких алкалних метала као што су [[рубидијум]] и [[цезијум]], који у воденим растворима не граде такву врсту снажно везаних хидратних љуски.

Тек 1949. аустралијски физијатар [[John Cade|Џон Кејд]] описао је могућу област употребе литијумових соли. Он је заморцима убризгавао различита хемијска једињења, између осталих и соли литијума, од чега су они много слабије реаговали на вањскеспољне подражајенадражаје, те су били много мирнији али не и поспани.<ref name="cadej" /> Тек након што је исто испробао и на себи између 1952. и 1954. Кејд је подржао употребу литијум карбоната као лека у терапији депресивних, [[Шизофренија|шизофрених]] и маничних пацијената, а након спроведене опсежне студије на психијатријској болници у [[Орхус|Рискову]] ([[Данска]]).<ref name="schoum" /> Тиме су постављени будући темељи данашње терапије литијумом.