Дирк Богард — разлика између измена

м
нема резимеа измене
мНема описа измене
Син уметничког уредника „[[Тајмс]]а” и бивше глумице, Богард је похађао политехнику на [[Факултет уметности Челзи|Факултету уметности Челзи]] 1937–1938, али је студије напустио желећи да се оствари као глумац. Његову каријеру прекида почетак [[Други светски рат|Другог светског рата]]. Учествовао је на ратиштима Пацифика и Европе. Био је један од првих [[Антихитлеровска коалиција|савезничких]] војника који је ушао у ослобођени [[Концентрациони логор Берген-Белзен|концентрациони логор Берге-Белзен]].<ref name="Bogarde2012">{{cite book|author=Dirk Bogarde|title=Cleared for Take-Off: A Memoir|url=https://books.google.com/books?id=rgBiDX8YCagC&pg=PT17|date=15 January 2012|publisher=A&C Black|isbn=978-1-4482-0827-2|pages=17–}}</ref> Пажњу јавности осваја [[1950]]. глумећи убицу у филму „[[Плава светиљка]]”, да би славу стекао глумећи типски лик лекара Сајмона Спароуа у веома популарном серијалу комедија током 1950-их. Маркантног и романтичног изгледа, Богард је постао миљеник публике, а комерцијални успех филмова донеo му je надимак „Идол Одеона” (-{The Idol of the Odeon}-).<ref>{{cite web |last1=Rose |first1=Steve |title=Dirk Bogarde: why 'the idol of the Odeons' risked everything for art |url=https://www.theguardian.com/film/2017/jul/17/how-dirk-bogarde-film-victim-changed-the-gay-narrative |website=theguardian.com |accessdate=18. 7. 2019}}</ref>
 
Почетком шездесетих одлучује да, са истеком обавезујућих студијских уговора, напусти снимање комерцијалних филмова и да се посвети игрању сложених и, за то време, контроверзних улога у филмовима значајних европских режисера. Врло брзо се потврдио као врстан тумач декадетних појединаца и емоционално несређених ликова, притиснутих страстима, друштвеном репресијом или егзистенцијалистичком кризом, какве је суздржано играо 1960-их и 1970-их у филмовима „[[Жртва (филм)|Жртва]]” (1961), „[[Слуга (филм из 1963)|Слуга]]” (1963), „[[Несрећа (филм)|Несрећа]]” (1967), „[[Сумрак богова (филм)|Сумрак богова]]” (1969), „[[Смрт у Венецији (филм)|Смрт у Венецији]]” (1971), „[[Ноћни портир (филм)|Ноћни портир]]” (1974), „[[Провидност]]” (1977) и „[[Очајање (филм)|Очајање]]” (1978). Био је пет пута номинован за [[Награда БАФТА|Награду БАФТА]] у категорији [[БАФТА за најбољег глумца у главној улози|најбољег глумца у главној улози]], а освојио ју је два пута; за улогу у филму „Слуга” (1964) и „[[Дарлинг (филм)|Дарлинг]]” (1966).
 
У последње две деценије живота готово се повукао са филмског платна и посветио се књижевности. Објавио је неколико књига запажених мемоара и шест романа.<ref>{{cite web |last1=Coldstream |first1=John |title=The Writer |url=https://dirkbogarde.co.uk/writer/actor-turned-writer/ |website=dirkbogarde.co.uk |accessdate=18. 7. 2019}}</ref>