Абдул Хамид I — разлика између измена

м
razne izmene; козметичке измене
ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање
м (razne izmene; козметичке измене)
 
== Владавина ==
Услед његовог притвора, Абдул Хамид I није био упућен у државне афере и дешавања у спољној политици. Био је веома религиозан и мирне, пацифистичке, природе. Када је ступио на престо, ситуација у државној каси била је јадна, те није било новца да се Јаничари исплате.
[[Датотека:Portrait of Abdülhamid I of the Ottoman Empire.jpg|лево|мини|Султан Абдул Хамид I (1774-1789)]]
Иако је био јако мирољубив, а ситуација у царству јако лоша, Османлије су морале хитно да наставе рат са Русијом. То је довело до потпуног слома Османлија код Суворова (Бугарска) и, срамног по Османлије, кучуккаинарџијског мира, потписаног 21. јула 1774. године. Овим миром је Русија добила део османске територије, као и право да интервенише у име православних Хришћана у османском царству
Иако је Абдул Хамид I држао централну власт у рукама и иако је током читаве његове владавине владао мир у престоници, у провинцијама, како европским, тако азијским и афричким његов ауторитет једва признат јер су се неки великаши домогли веома важних положаја на локалном нивоу, искористивши тешкоће са којима се власт суочавала на плану спољне политике.
 
То је био случај у разним анадолским областима, у Сирији где је после шејха Дахира, Џазар Ахмед-паша наметнуо своју власт у јужној Сирији, Либану и Палестини, пошто је сломио локалне побуне; у Ираку где су Омер-паша (1744-1751) и Сулејман-паша (1780-1802) принудили бедуине на послушност, али и успоставили дистанцу према влади у Истанбулу, поготово Сулејман-паша , после победе над Персијанцима који су оствојили јужни део Ирака- као и у Египту који су контролисали Мамелуци Али-бег ал Кабир (1768-1773), а затим Мурад-бег и Ибрахим-бег (1779-1798), уз пристанак владе после њеног неуспелог покушаја да поново успостави ауторитет. Западне провинције наставиле су да уживају веома високу аутономију и нису желеле да прекину везе са Истанбулом. У европским провинцијама догађања нису била ништа мање бурна, са више или мање аутоминистичким, па чак и националистичким покретима у Тракији, Србији, Епиру (са чувеним намесником Јањине Тепеледен Али-пашом), Албанији и Црној Гори.
 
Султан још увек није покушавао, осим у ретким изузецима, да силом успостави централну власт, поготово што је спољна опасност стално претила Османском царству. Покушавао је да се нагоди са вођама тих покрета, додељујући им звања и положаје. Резултати су, међутим, били веома ситни, а неуспех тих покушаја навео је противнике да још јаче изразе своје тежње ка независности, посебно на финансијском и економском плану: највећи део такси и прихода који су имали да буду упућени у државну касу задржавали су за себе и своју земљу, а трговинску замену обављали су директно са страним трговцима. Судећи по овоме, ауторитет власти једва да је постојао.
1.572.075

измена