Спарта — разлика између измена

Ликургови закони су били познати под именом '''Велика ретра''' ({{Јез-стгрч|μεγάλη ῥήτρα}}). [[Плутарх]] каже да је [[Ликург]] законе добио од пророчишта у [[Делфи|Делфима]]ма. Ти закони, као и сви други закони у [[Спарта|Спарти]] називају се ''-{retra}-'', што значи говор, изјава. Неки сматрају да је та реч имала призвук „божански говор” односно да су закони били инспирисани од богова.{{sfn|Сима Аврамовић,Војислав Станимировић,Упоредна правна традиција|2018|p=97}} У сваком случају, они нису били састављени и објављени у писаном облику.{{sfn|Сима Аврамовић,Војислав Станимировић,Упоредна правна традиција|2018|p=97}} Спартанци су генерално избегавали да откривају појединости везане за своје закона и обичаје, и било је познато да је лакедемонске законе прикривала извесна количина тајанствености. Савремени истраживачи добијају податке о спартанским законима од спартанског песника [[Тиртеј]]а, чија су дела делимично сачувана, као и од историчара [[Плутарх]]а и Ксенофонта. Ти закони су увели у Спарту, Еуномију, која је означавала једнакост Спартанаца пред законом.<ref>[http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Plutarch/Lives/Lycurgus*.html «Живот Ликурга»]</ref> Та једнакост се односила на једну врсту демократије као што су била [[друштвена једнакост]], једнакост у јавним кухињама (сиситије), у богаству као и једнакост у спартанској [[хоплитска фаланга|фаланзи]]. У сваком случају, Спарта није имала демократију налик оној у Античкој Атини. Правилније спартанско државно уређење је била једна мешавина више државних уређења. У том државном уређењу [[демократија]] је важила само за пуноправне Спартанце, [[аристократија]] се односила на спартанску герусију, односно веће стараца, [[олигархија]] на [[Ефор (Спарта)|ефоре]] и [[монархија]] на два краља.

Долазак на спартански престо се одвијао биолошким путем, без обзира на личне способности наследника.<ref name="Carl2-21">{{harvnb|Carlier |2005, |pp. =21.}}</ref> Према [[Ксенофонт]]у, син је имао предност у односу на брата иако је брат старији, ако се родио док му је отац био краљ. Краљевско наслеђе у Античкој Спарти се није односило толико на првог сина колико се односило на онога који је рођен када му је отац био краљ, то ће [[Византијско царство|Византијци]] касније означити као ''порфирогенеза''.<ref name="Carl2-21" /> Треба додати да су према Плутарху, Спартанци били доста флексибилни према тумачењу тог правила. Према њему, Спартански краљеви су били изузети од војничког вежбања која су била обавезна њиховим поданицима.<ref>Плутарх, ''«Упоредни животописи: Агесилај»'', 1</ref>

Обавезе спартанских краљева су биле толико војничке колико и религијске. Ксенофонт наводи да је спартански краљ био истовремено и свештеник и војсковођа током војних похода.<ref>Ксенофон, ''«Држава Лакедемонска»'', 13.11</ref> Поред тога, један другог ограничавају, као два [[конзул|конзула]]а у [[Рим|Риму]]у. На почетку су оба краља била војсковође у спартанским војним походима, међутим после једног инцидента у Елеусини, [[506. п. н. е.]] изгласан је закон да само један краљ може да води спартанску војску у поход, док је други био обавезан да остане у Спарти.<ref>Херодот, -{V}-, 75.</ref> На почетку су краљеви бирали где и када ће да крену у поход.<ref name="Her6-56">Херодот, VI, 56.</ref> Током [[5. век п. н. е.|5. века п. н. е.]] одлуку за рат је доносила спартанска скупштина, Апела,<ref name=autogenerated3>Тукидид, ''«Историја»'', -{I}-, 87</ref> док су од [[4. век п. н. е.|4. века п. н. е.]] такве одлуке доносили ефори и веће стараца.{{sfn|Lévy|2003|p=153}}

Међутим постоје и другачија мишљења о положају хелота у Античкој Спарти. Неки историчари из античког доба сматрају да су хелоти били у значајно бољем положају него типични робови у осталим деловима Грчке. Наиме хелоти су водили газдинство хомија што нису могли други робови, и задржавали су део добијеног плода земље, слично као робови у Античком Риму.<ref name="Хелоти" />{{sfn|Делијанис|2007|p=63}} По неким другим мишљењима, чак нису били ни државни робови у пуном смислу те речи, јер их Спарта није могла продати. У Античкој Спарти се помиње да су постојали и прави робови као у осталим деловима хеленског света. Њихов статус би се могао описати као један вид патријархалног, колективног ропства.{{sfn|Сима Аврамовић,Војислав Станимировић,Упоредна правна традиција|2018|p=95}} Грчки писац [[Кастор и Полидеук|Полукс]] пише да су хелоти заузимали друштвени положај између слободних људи и робова, заједно са [[тесалија|тесалским пенестима]] и критским кларотима и мноитима.{{sfn|Делијанис|2007|p=63}} Вил Дјурант пише да су хелоти имали све слободе средњовековних кметова. Они су наиме могли имати неограничено потомство. Њихов положај није био гори од оног сеоског становништва Античке Атике. Међутим хелоти су били непрестано под надзором тајне полиције и могли су бити убијени кад год их је спартанска држава сматрала претњом својој безбедности.{{sfn|Дјурант|1996|p=90}}

У Спарти, жена је имала право да се образује и рачунајући да су мушкарци могли бити дуже време у рату, жена је имала велике повластице у односу на стандарде тога доба.{{sfn|Pomeroy|2002|p=5}} Жене у Спарти су биле веома богате, нарочито после V века пре нове ере, када су у свом власништву, кроз наслеђивање, имале доста земље.{{sfn|Сима Аврамовић,Војислав Станимировић,Упоредна правна традиција|2018|p=99}} Спартанске девојчице су училе да читају и да пишу, што није био случај ни у једном другом старогрчком граду.{{sfn|Cartledge|2001|p=83-84}} Жена у Спарти се бавила спортом исто као и мушкарци. Учествовала у такмичењима у бацању копља, трчању, бацању диска и посебну пажњу је посвећивала фолкору.<ref name="Ксенофон" /> Спартанске девојчице су вероватно пролазиле кроз фазу агоге, која је била слична оној кроз коју су пролазили дечаци, мада је највероватније била у знатно блажој мери. У Античкој Спарти су постојала такмичења и за жене, у поменутим спортовима. Учеснице тих такмичења су се такмичиле потпуно голе, баш као и мушкарци како би биле у стању да виде и усаврше своје тело.{{sfn|Дјурант|1996|p=100}} Насупрот осталим грчким градовима где су жене биле већим делом затворене у кући и морале су да носе тешка одела, у Спарти су оне могле носити лагану одећу и слободно излазити напоље. Спартански закон је сматрао мајке-удовице потпуно равноправним са мушкрацима, и оне су могле бити наследнице мужевљевог богатства што је био начин да остану финансијски независне. Аристотел наводи да је у његово време већи део спартанског богаства заправо био у рукама жена. За време краљева Агиса и Клеомена, у трећој четвртини 3. века п. н. е. Спартанке су поседовале највећи део спартанског земљишта. За Спарту се говорило да је био једини град у Античкој Грчкој где су жене владале мушкарцима.<ref>Plutarch trans. Richard Talbert (2005). "Plutarch on Sparta". стр. 184. Penguin Books Ltd., London.</ref> У историји је остао забележен један број Спартанских жена које су постале познате, као на пример Горго,<ref name="autogenerated2">[http://www.oocities.com/Athens/Aegean/7849/spwomen.html Горго и Спартанке]</ref> супруга Леониде, Кратисиклеја, мајка Клеомена -{III}-, као и његова супруга Агијатис. Треба додати да је у Античкој Грчкој прва жена победница на Олимпијским играма заправо била Спартанка. То је била Киниска, сестра краља Агесилаја -{II}-, која је победила у [[аутомобил|колским тркама]] у Олимпији као власница тих кола.<ref name="atheltics sparta">[http://www.sikyon.com/Sparta/athletics_eg.html Spartan athletics] [https://web.archive.org/web/20150610211622/http://www.sikyon.com/Sparta/athletics_eg.html Архивирано из оригинала] на дан 10. 6. 2015.</ref> Спартанке због њихових великих права и слободне природе биле су нарочито омиљене у Хеленском свету, а биле су познате и због њихове лепоте.{{sfn|Дјурант|1996|p=98}}

У Спарти, па и у целој Грчкој јавља се установа епиклерат. Једна од одлика спартанског права је повољан положај жене. Епиклера је ћерка која наслеђује свог оца, јер нема мушких потомака. Епиклера има дужност да се уда за свог најближег рођака, како би добила сина који ће, условно речено, наследити свог деду. Како Грци истичу, битно је да је дете „од исте крви”. Ћерка служи као средство за преношење имовине. Како се ова установа јавља у целој Грчкој, у Спарти је била најповољнија за епиклеру, ћерку-наследницу. Није морала стриктно да поштује редослед рођака за које ће се идати, могла је сама да изабере себи супруга. Несумњиво је рећи да је спартанско право давало велика права и слободе женама, као и да је дуго била заступљена установа [[матријархат|матријархата]]а. У последњем веку постојања Спарте, ћерка-наследница, епиклера је могла располагати очевом имовином. {{sfn|Сима Аврамовић,Војислав Станимировић,Упоредна правна традиција|2018|p=99}}.

* {{Cite book|ref=harv|last=Аврамовић|first=Сима|authorlink=Сима Аврамовић|title=Упоредна правна традиција|year=2018|url= |publisher=Правни факултет Универзитета,Центар за издаваштво и информисање|location=Београд|last2=Станимировић|first2=Војислав}}