Вампир — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м Пребацивање шаблона за семинарске радове на страну за разговор
Autobot (разговор | доприноси)
м razne izmene
Ред 9:
Код [[Јужни Словени|јужнословенских народа]] раширен је обичај да се мртвац никада не оставља сам у мраку, јер га треба чувати да га не прескоче мачка или пас и не прелете птица или шишмиш, када се може [[Вампиризам|повампирити]]. Верује се да се ово може догодити чак и ако на умрло тело падне нечија сенка, а такође и ако неки човек пређе или прескочи преко гроба покојника. Ако се ово догоди, он након неког времена у глуво доба ноћи излази из гроба, дави људе по кућама и пије им крв; тада се обично земља на његовом гробу распукне, па вампир кроз ту пукотину може да излази напоље, захваљујући својим моћима.
 
Верује се да вампири најчешће постају грешници, разбојници и зли људи, који такви остају и  у свом ,,другом„другом животу“. Овакво веровање је свакакво прастаро, јер су на старим [[некропола]]ма пронађени гробови укопавани дубље од осталих, као и такви у којима је покојник остављан потрбушке, лицем ка земљи или затрпаван гомилом камења; вероватно су то били злочинци, људи за које се претпостављало да би се могли лаше [[повампирити]]. Још увек се верује да ће се, осим непоштованих, најпре [[повампирити]] ови који су са овог света отишли неаздовољни или умрли насилном смрћу.
 
Још увек је сачуван обичај ,,давања„давања четрдесет дана“ покојнику, који означава завршетак периода у коме он може да се [[повампири]]. Ако дотад није постао вампир, након тога сигурно неће, јер његова лутајућа душа коначно одлази. Према овом [[Јужни Словени|јужнословенском]] веровању, у том критичном периоду вампир се приказује у облику сенке или као невидљив, али има и моћ да поприми облик животиње која је прескочила његово мртво тело пре или после [[погреб]]а. Тада он сиса крв људима али и животињама. Његово станиште је [[гробље]], на које се увек враћа када се зачују петлови, али ако тих четрдесет дана не буде упокојен, он ће од крви, попијене током ноћних лутања по околини, стећи такву снагу да се више дуго не мора враћати у гроб. Тада га је могуће срести и на раскршћима, по воденицама, или у кућама његових најближих, где се дуго задржава.
 
Најчешће су вампири средовечне особе и то мушкарци. Имају изоштрене очњаке и дуге нокте, јер им зуби, коса и нокти наставе да расту и после смрти; по неким веровањима, немају кости, па су као мешине испуњене крвљу, са исколаченим очима и руменом кожом. Људи их се плаше и због њихових натприродних особина: снажнији су од човека, могу се кретати великом брзином, претварати се у разне животиње, прелазити преко свих препрека ,,осим„осим преко воде и преко трња“... Вампир се не одваја од свог мртвачког покрова са којим је сахрањен, посебно током првих четрдесет дана; ако му се одузме покров, он губи сву моћ, па нити може неком нашкодити, нити се вратити у свој гроб. Приближавање вампира могу осетити пси, коњи и волови, који се тада веома узнемире. Веровање да угризом вампира човек такође постаје вампир нема упоришта у [[Стара словенска вера|словенској митологији.]]
 
== Откривање и заштита од вампира ==
Вампир се открива обично по дану, када је безопасан, и то тако што се преко гробља преводи [[вранац]] без белега, јер он не сме да пређе преко вампира. Када раскопају гроб од којег коњ зазире, ако у њему пронађу нераспаднут леш, са отвореним, разрогаченим очима и после смрти пораслим ноктима и косом, избоду га [[Глогов колац|глоговим колцем]] и баце у ватру да сагори. Каткад се око гробова посипа пепео и песак, неки кажу да да би се вампир открио по отисцима стопа, а други да је чин више магијски, уз речи упућене умрлом: '',,Кад„Кад све то пребројиш, тад да се повампириш.“''
 
Верује се да вампири понекад посећују и своје удовице и  да са њима могу имати и порода. Дете рођено из односа са вампиром назива се '''''вампировић'''''. Ова деца немају сенку, имају мањак костију и изразито велику главу којом не могу гледати горе; она су способна да пронађу, виде и убију вампира. Новије приче истичу да је њихова крв отровна за вампире, али овога у предању нема ни у траговима, иако би се могло закључити, као ,,друга„друга страна“ забележеног веровања да се онај ко убија вампира мора добро пазити да га његова крв не испрска јер би се у противном и сам могао повампирити након смрти (вероватно се догодило [[Арнаут Павле|Арнауту Павлу]], који се помиње нешто касније).<ref>Гајић, Ненад (2011.); Словенска митологија, Београд: Лагуна</ref>
 
Вампире одбијају бели лук и грожђе, као и крст насликан катраном на вратима куће; овај крст је прехришћански. [[Словени]] су ипак, уместо одбране, радије преузимали превентивне мере, попут сахрањивања тела лицем ка земљи. Да се не [[повамири]], мртвацу се и засеца кожа и секу тетиве испод колена, или му се забада [[глогово трње]] под нокте; мисли се да се раније [[глогов клин]] забијао и у чело и да су се сумњивом мртвацу чак секли глава или удови. Код [[Срби|Срба]] постоји још један магијски поступак заштите од [[повампирења]] – да се на месту где је лежала глава умрлога закује [[глогов шиљак]], касније дрвени или гвоздени ексер, а до данас се понегде сачувао и обичај да се, покрај крста, на гроб закуца и мали [[глогов кочић]]. Такође се преко свежег гроба и око њега набацивало трње, и то обично глогово, од кога вампир зазире, па зато не може да се пробије из земље.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Вампир