Јован Дамјанић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Исправљање ситних грешака |
м Бот: исправљене референце помоћу именованих навода како би се избегли дупликати; погледајте ЧПП; козметичке измене |
||
Ред 29:
== Биографија ==
Према неким изворима, Дамјанић је рођен у тадашњој Војној крајини, у месту [[Стаза (Суња)|Стаза]]<ref name="Српски биографски речник">''[[Српски биографски речник]]'' I том, А ‐ Б, Славко Гавриловић, Матица српска, Нови Сад (2004) {{ср}}</ref>, на Банији.<ref>Милан Туторов, Банатска Рапсодија, Нови Сад, 2001, pp. 494.</ref> Стаза је било место у Другој бановачкој крајишкој бригади, код Сиска.<ref>"Мале новине", Београд 7. октобар 1890. године</ref> У армију је ступио као официр 61. пешадијске регименте (поручник) и избијањем револуције [[1848]]. године је унапређен у чин [[мајор]]а у трећој [[сегедин]]ској регименти (''Honvédség''). Иако је био [[Православље|православни]] Србин, био је веома привржен идејама мађарских револуционара и реформиста. Био је ожењен племкињом Емилијом - Милком Чарнојевић, сестром спахије и племића [[Петар Чарнојевић|Чарнојевића]] "от Маче и Малог Оросина", са којом није имао порода.<ref name="аутоматски генерисано1">"Даница", Нови Сад 1861. године</ref> Сматра се да је под њеним утицајем, пришао Мађарима. Његов шурак, угледни мађарски племић Петар Чарнојевић, је такође био велики "мађарон", необично близак и веран до краја Лајошу Кошуту.
== Револуција ==
На почетку грађанског рата показао је симпатије према Мађарској политици. Тражило је зато ново мађарско министрарство да им буде уступљен. У мађарској војсци брзо је напредовао, а због мржње и бруталности према непријатељу - Србима, називали су га "Србождер". Способност и храброст у борбама код [[Алибунар]]а и [[Стража (Вршац)|Страже]] у револуцији из 1848. године су га довеле до унапређења у чин пуковника. Почетком [[1849]]. године је постављен за команданта 3. мађарске армије и веома је брзо достигао репутацију најхрабријег у мађарској армији. Био је крупног стаса, снажан, лепог лица и обестан. Писац и савременик Игњатовић каже за њега: "Дамјанић је био Клебер мађарске револуције".<ref>Јаков Игњатовић: "Рапсодије", Нови Сад 1953. године</ref> Од 1849. године се као генерал прославио.
У марту 1849. године је уништио непријатељску бригаду у [[битка код Солнока|бици код Солнока]], што је био његов највећи успех. После овог успеха је био изабран за члана мађарског националног савета, али је одбио ту част. Такође је одиграо главну улогу у напредовању мађарских револуционарних снага ка [[Будимпешта|Будимпешти]] под вођством [[Артур Гергељ|Артура Гергеља]] (''Artúr Görgei'').
Дамјанићева храброст и учешће у борбама код [[Хорт]]а и [[Хатван]]а, такође и у крвавој [[битка код Ишасега|бици код Ишасега]] су га претвориле у националног хероја. Ово му је потврдио [[Лајош Кошут]] лично, када му је у месту [[Геделе]]у (''-{Gödöllő}-'') пред читавим батаљоном предао свој шешир.
Дамјанић је бескомпромисно подржавао идеје Лајоша Кошута, и био је командант једне од три дивизија које су под командом Гергеља, у априлу 1849. године, ослободиле [[Вац]]. Свој врхунац у војној каријери је доживео када је победио у бици код места Нађшало (''-{Nagysalló}-''), које је довело до ослобођења тврђаве [[Коморан]] (''-{Komárom}-'').
Ред 45:
После битке код места Вилагош (''-{Világos}-'') и катастрофалног пораза предао се руским снагама. Од тада је постала позната његова изјава да ће тврђаву предати једној јединој чети [[Козаци|Козака]], али да ће је бранити до последње капи крви против Аустријске царске армије. Предао се руском генералу Димитрију Бутурлину, који га је после предао [[Аустријанци]]ма који су га 6. октобра 1849. године обесили у Араду.
Године 1861. мађарске госпође су у Пешти основале хуманитарно друштво под именом "Pesti kör", чија је председница била удовица хонведског генерала, Милка Дамјанић.<ref
== Контроверза ==
Ред 70:
{{DEFAULTSORT:Дамјанић, Јован}}
[[Категорија:Рођени 1804.]]
[[Категорија:Умрли 1849.]]
| |||