Јован Шевић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: исправљене референце помоћу именованих навода како би се избегли дупликати; погледајте ЧПП; козметичке измене |
|||
Ред 29:
Рођен је у српској племићкој породици која је у првој половини 16. века емигрирала из окупиране Србије на територије српских деспота у Мађарској. Шевићев деда звао се Радослав, а отац Георгије, познатији као '''Ђурка Шевић''', који је био [[Оборкапетан|оберкапетан]] у [[Српска милиција (Хабзбуршка монархија)|Српској милицији]] на Поморишкој војној граници (код Арада). Ђурка је наследио [[Јован Текелија|Јована Текелију]] у првој половини 18. века. Његов син је у то време био оберкапетан Чанада.
У служби Аустрије стигао је Јован Шевић до чина потпуковника у [[Војна крајина|Војној крајини]], вршио дужност заповедника [[Поморишка граница|Поморишке границе]].<ref name="ВЕ1"/> Незадовољан третманом у Аустрији, 1750. године је први од виших официра напустио војску, добио тешком муком након проблема са царском влашћу и судом, одобрење и иселио се као цивил у [[Русија|Русију]]. Тада се изродио његов сукоб са Јованом Хорватом, који је радио против њега. Довео је затим истомишљенике Србе, бивше граничаре; међу њима неколико млађих официра (укључујући и младог [[Симеон Пишчевић|Симеона Пишчевића]]), потоњег руског мајора и књижевника. Населио је добијену слабо настањену област од [[Бахмут
Имао је Јован 1754. године два сина у руској војсци: подпуковника Јована (Ивана) и премијер-мајора Петра.<ref name="аутоматски генерисано1">Юрий ДЕГТЯРЕВ: СКАЗАНИЕ О ЗЕМЛЕ СЛАВЯНОСЕРБСКОЙ–СЛАВЯНОСЕРБИЯ, 1753 – 1764.</ref> Крајем 18. и почетком 19. века многи Шевићеви потомци постали су успешни официри у руској армији.<ref>Список генеральских чинов российской императорской армии и флота,</ref> Шевићев син Петар био је поручник у Моришкој бригади пре миграције у Русију. Тамо је стигао до чина потпуковника. Други Шевићев син, Јован - Иван, био је пуковник, а син Георгије је био генерал. Георгијев син [[Иван Шевић]] постао је руски генерал-потпуковник. Учествовао је у свим ратовима Русије крајем 18. и почетком 19. века. Награђен је 1812. године за заслуге у [[Бородинска битка|Бородинској бици]] током [[Наполеонова инвазија на Русију|Наполеонове инвазије на Русију]]. Нарочито се истакао као командант гардијских хусара [[Битка код Лајпцига|у бици код Лајпцига 1813.]] против Француза. Од тада му се губи сваки траг; наводно су га убили војници из непосредног окружења.<ref name="ВЕ1">{{cite book |last1=Гажевић |first1=Никола |title=Војна енциклопедија (том 9) |date=1975 |publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=496}}</ref>
Шевићева ћерка била је удата за официра Стевана Петровића, који се из Подгорице такође преселио у Славеносрбију.
Ред 42:
Шевић је био на челу групе од 3.000 Срба који су се населили у долини реке [[Северски Доњец]]. Група коју је Шевић предводио била је друга група српских емиграната у Русију. Прву је предводио [[Јован Хорват]] и она се населила на просторе који су једно време називани '''Новом Србијом'''. Друга група, на челу са Шевићем и Прерадовићем, успоставила је територију која је названа Славеносрбијом. Име области је предложио Шевић. Мигранти су стигли у Кијев децембра 1752. године. Одбили су да се населе у "[[Нова Србија (област)|Новој Србији]]". Шевић је у пратњи [[Рајко Депрерадович|Рајка Прерадовића]], команданта славонског Хусарског пука, поднео захтев у Москви Сенату да им додели другу територију за насељавање. Јелисавета је 17. маја 1753. године потписала одлуку да се мигрантима из Поморишја под Шевићем и Прерадовићем дозволи да населе територију између Бахмута и Луганска. Поред Срба, са Шевићем су дошли и Бугари, Аромуни, Власи и Грци. Хорват из Нове Србије се томе противио; тражио је од руског Сената и покушао да их убеди (Шевића и Прерадовића) да се ови населе у Новој Србији, али његови покушаји нису успели. За разлику од Хорватове војске која је била више српског етничког карактера, Шевићева војска је била више интернационалног састава.
Колонисти који су дошли са Шевићем населили су се у области која ће по Шевићевом предлогу бити названа [[Славеносрбија]]. Шевић их је укључио у састав другог српски Хусарског пук, назван по њему - '''Шевићев'''. Борили су се у војсци Руског царства у ратном периоду, а у периоду мира обрађивали су земљу. Тако су учествовали његови коњаници у [[Седмогодишњи рат|Седмогодишњем рату]] од 1757. године, под командом [[Стефан Апраксин|Стјепана Фјодоровича Апраксина]]. Када је не само због Хорватове кривице и одговорности кренула реорганизација српских пукова, Славеносрбија је укинута 1764. године, он је 12. августа исте године добио виши чин али и отпуштен из војне службе.
Док је Шевић у Москви радио на организационим питањима, његов син капетан Петар Шевић је на терену формирао 10 рота, око којих ће нићи шанци, као насеља. Команда Шевићевог пука била је у првој роти (чети) званој '''Красниј Јар'''. Тај шанац ће касније прерасти у град [[Луганск]], на истоименој реци.<ref>Zapisi odesskago obscestva istoriji i drevnosti. (Commentarii odessanae societatis historicae et archaeologicae.) Odessae: Typr. civitatis, 1848.</ref> До 1764. године генерал Шевић је изградио месну православну цркву посвећену Рођењу Св. Јована Крститеља - празнику Ивандану. У тој богомољи он након упокојења и почива. Генерал Шевић је био богат човек; према извештају из 1758. године поседовао је двор, млин, 20 крда коња и 1365 грла говеда.<ref
== Занимљивости ==
| |||