Дерван — разлика између измена

159 бајтова уклоњено ,  пре 1 године
Изгледа као да је Фредегар био Хрват! Мавро Орбини, пак, писао је на италијанском.
м (Омг...То код Ћоровића просто не пише...)
(Изгледа као да је Фредегар био Хрват! Мавро Орбини, пак, писао је на италијанском.)
Заједно са словенским владаром Самом, Дрван је водио ратове који су разбили франачку врховну власт на Сали и учврстили политичку независност Срба у тој области, а то ће трајати и следећих век и по, када ће бити утврђена граница према Словенима, тј. Србима ("[[Граница према Србима|Limes Sorabicus]]")<ref>Fransis Kont, ''Sloveni: Nastanak i razvoj slovenskih civilizacija u Evropi (VI-XIII vek)'', Tom I, Filip Višnjić, Beograd. (1989). стр. 32-33.</ref>. Године [[641]]. тириншки војвода [[Радулф]] склопио је договор са својим источним суседима о истим правима и казнама за све. Из ових догађаја потичу прве познате политичке акције српских племена.
 
За овај период [[Мавро Орбин]] пише<ref>Мавро Орбини: "Краљевство Словена", Београд 2016.</ref>:„Скупини Франака, који путоваху из Новог Рима са својом робом, би путем одузет сав њихов имутакиметак, а онима који се одупријешеодупреше, СлавениСловени одузеше и живот. Дознавши то, Дагоберт одасла краљу Саму једногаједног свогсвога изасланика по имену Сикхар, затраживши од њега да исходи правду. Изасланик, увидјевшиувидевши да га краљ Само не жели примитида га прими, заогрну се славенскимсловенским хаљама како га овај не би препознао, те тако прерушен једнога дана иступи пред њега и изложи што му господар његов бијашебејаше наложио, додавши како Само не смијесме подцјењиватиподцењивати народ франачки, кад зна да је заједно с тим истим народом подложан Краљевству Франачком. Само бјеби силно огорчен тим ријечимаречима те одговори како би он, заједно са својим пуком, био одан Францима кад би Дагоберт и његови хтјелихтели одржати пријатељство са СлавенимаСловенима. Сикхар му одговори како је немогуће да КристовеХристове слуге склопе савез или икаквобило какво пријатељство с псетимапсима, на штошта Само придодајући рече: Ви сасвим сигурно исповиједатеисповедате вјеруверу КристовихХристових слугу, а ми смо његовањегови псетапси. Стога оно што ви против његове воље грешнога чините, нама је допуштено угризима зуба осветити, те то изрекавши, смјестасместа га отјераотера. Дагоберт се на то страшно увриједиувреди. Окупи тада бирану војску и потучепоби се са СлавенимаСловенима. А они (како каже Аимон у четвртој књизи, поглављу 23.) разбише цвијетцвет франачке војске и одведоше много робијаробља. Одмах потом појурише у помоћ својој славенскојсловенској браћи која бијахубејаху под опсадом франачком у каштелу Вогастру, те насрнувши на непријатеље, натјерашенатераше их у бијегбег и неколицину побише, отевши им сву опрему и шаторе. Још више осокољени том побједомпобедом, СлавениСловени у великом броју нахрупишенагрнуше у непријатељском походу у Тирингију и у друга мјестаместа у франачком сусједствусуседству. На то војвода '''Дерван''', под чијом управом бијахубејаху они славенскисловенски градови који дотаддотада бјеху одржалиодржавеше пријатељство с Францима, видјевшивидевши плодне и велике успјехеуспехе славенскесловенске, текао и да су Франци свеједнако надјачани, побуни се и приступи СлавенимаСловенима. Они се неко вријемевреме задржаху у пустошењу Краљевства Франачког, но затимпа се затим окренуше против Италије, те ушавши у земљу године 640. или пак 650., како тврди Барди, починише велике штете, потомзатим се, надвладани од Гримоалда, повукоше својим кућама.”
 
Такође пише и:„Тадашњи франачки краљ Килдеберт посла Адулфа, једнога од понајбољих својих војсковођа, да се супротстави Белославу (јер тако се зваше кнез славенскисловенски) који се, затекавши се у непријатељској земљи и увидјевшиувидевши како мало има СлавенаСловена у успоредбипоређењу с бројним франачким снагама, поколеба у свом науму. Опазивши то, Адулф му запријечипрепречи пут и затвори све пролазе. Белослав се на то повуче са својима у подножје једног брда, те се оваквом бесједомбеседом обрати својим људима: Видите, борци и судрузи моји вјерниверни, да нас је непријатељ тако опколио да се не можемо друкчије него снагом својих руку спасити. ПобјећиПобећи се не може; па све и кад би се могло, закони нам пређапредака наших не допуштају то. Будући, дакле, да спас и сву наду своју полажемо у снагу руку наших, кренимо дакле драговољнодобровољно у борбу за спас и част себе самих. Не треба да нас уплашитиуплаши бројност непријатеља, кад знамо да смо вишене носамо једном надјачали најсилније саске, данске и франачке војске. Ако нам је сада у борби с Францима погинути, погинимо славно, да се непријатељ има мало чему радовати, а да синовима и потомцима својим, штовише читавоме свијетусвету, пружимо риједакредак примјерпример снаге и срчаности. Изговоривши то, наложи да се сви построје у борбене редове. Адулф, пак, не почекачекаше дуго, него одмах даде знак за почетак битке у коју се Франци, поуздајући се у своју бројност, радо упустише. СлавениСловени им, настојећи сеискористити окористити својимсвој положајемположај, с једнаком храброшћу одолијевахуодолеваху; штовишештавише, готово без наде у спас, један другога потицахупотстицаху на освету. На концукрају се тако разјарише у свом бијесубесу, да се Франци почеше повлачити и гинути један за другим. ВидјевшиВидевши штошта се догађа, Адулф се покаја што се уопћеуопше бијашебејаше упустио у битку, но ни за кајање му не оста много времена, јер паде и он с великим дијеломделом своје војске. Погинуше такођертакође и многи СлавениСловени, а војсковођа њихов Белослав бјебуде смртно рањен тепа недугоубрзо затим на повратку кући напусти овај свијетсвет. '''Дерван''', кнез славенскисловенски и брат Болеславов, у жељи да освети братовубратовљеву смрт крену на краља Дагоберта, који бијашебејаше наслиједионаследио Килдеберта на франачком пријестољупрестолу; потукавши се с Дагобертом и с његовом бираном војском Франака и Аустријанаца, потуче их до ногу. Ушавши потом у Тирингију и у крајеве уз франачке границе (како извјешћујеизвештава монах Аимон у 4. књизи, поглављу 23.), нанесе велике штете и однесе са собом неизмјераннеизмеран плијенплен. СлавениСловени Сораби, осокољени том побједомпобедом, упадоше такођертакође у непријатељском походу у Тирингију и Саску, те опљачкавши те двиједве земље, на концукрају све уништише и спалише. Ти Сораби припадају онима које Лаоник Халкокондил смјештасмешта у древну покрајину Трибала у сјевернојсеверној Мезији. Према томе, дошавши са сјеверасевера, заузеше велик диодео Далмације (како извјешћујепише Аимон у 4. књизи, поглављу 1.). За владавине цара Константина, дакле у ИВIV. стољећувеку, наставаху доњу Панонију, гдје се побунише против цара. Но он им се (како каже Авентинус у 2. књизи) обрати бесједом с проповједаонице, те их склони на мир и на концу их умири. Древно пребивалиште Сораба (према Плинију) бијашебејаше крај око мочваре Меотид. Један их се диодео запути отамооданде у смјерусмеру Дунава и горње Мезије, док други диодео крену на пут преко непрегледних пространстава Сарматије, то јест Пољске, да би на концукрају продрли у германске земље недалеко од Пољске, које се данас зову Лужица. Распршивши се околним крајевима, зауставише се између ријекарека Саал и Лабе.”
 
Такође пише и:„Тадашњи франачки краљ Килдеберт посла Адулфа, једнога од понајбољих својих војсковођа, да се супротстави Белославу (јер тако се зваше кнез славенски) који се, затекавши се у непријатељској земљи и увидјевши како мало има Славена у успоредби с бројним франачким снагама, поколеба у свом науму. Опазивши то, Адулф му запријечи пут и затвори све пролазе. Белослав се на то повуче са својима у подножје једног брда, те се оваквом бесједом обрати својим људима: Видите, борци и судрузи моји вјерни, да нас је непријатељ тако опколио да се не можемо друкчије него снагом својих руку спасити. Побјећи се не може; па све и кад би се могло, закони нам пређа наших не допуштају то. Будући, дакле, да спас и сву наду своју полажемо у снагу руку наших, кренимо дакле драговољно у борбу за спас и част себе самих. Не треба нас уплашити бројност непријатеља, кад знамо да смо више но једном надјачали најсилније саске, данске и франачке војске. Ако нам је сада у борби с Францима погинути, погинимо славно, да се непријатељ има мало чему радовати, а да синовима и потомцима својим, штовише читавоме свијету, пружимо риједак примјер снаге и срчаности. Изговоривши то, наложи да се сви построје у борбене редове. Адулф пак не почека дуго, него одмах даде знак за почетак битке у коју се Франци, поуздајући се у своју бројност, радо упустише. Славени им, настојећи се окористити својим положајем, с једнаком храброшћу одолијеваху; штовише, готово без наде у спас, један другога потицаху на освету. На концу се тако разјарише у свом бијесу, да се Франци почеше повлачити и гинути један за другим. Видјевши што се догађа, Адулф се покаја што се уопће бијаше упустио у битку, но ни за кајање му не оста много времена, јер паде и он с великим дијелом своје војске. Погинуше такођер и многи Славени, а војсковођа њихов Белослав бје смртно рањен те недуго затим на повратку кући напусти овај свијет. '''Дерван''', кнез славенски и брат Болеславов, у жељи да освети братову смрт крену на краља Дагоберта, који бијаше наслиједио Килдеберта на франачком пријестољу; потукавши се с Дагобертом и с његовом бираном војском Франака и Аустријанаца, потуче их до ногу. Ушавши потом у Тирингију и у крајеве уз франачке границе (како извјешћује монах Аимон у 4. књизи, поглављу 23.), нанесе велике штете и однесе са собом неизмјеран плијен. Славени Сораби, осокољени том побједом, упадоше такођер у непријатељском походу у Тирингију и Саску, те опљачкавши те двије земље, на концу све уништише и спалише. Ти Сораби припадају онима које Лаоник Халкокондил смјешта у древну покрајину Трибала у сјеверној Мезији. Према томе, дошавши са сјевера, заузеше велик дио Далмације (како извјешћује Аимон у 4. књизи, поглављу 1.). За владавине цара Константина, дакле у ИВ. стољећу, наставаху доњу Панонију, гдје се побунише против цара. Но он им се (како каже Авентинус у 2. књизи) обрати бесједом с проповједаонице, те их склони на мир и на концу их умири. Древно пребивалиште Сораба (према Плинију) бијаше крај око мочваре Меотид. Један их се дио запути отамо у смјеру Дунава и горње Мезије, док други дио крену на пут преко непрегледних пространстава Сарматије, то јест Пољске, да би на концу продрли у германске земље недалеко Пољске, које се данас зову Лужица. Распршивши се околним крајевима, зауставише се између ријека Саал и Лабе.”
== Референце ==
{{reflist}}