Устанак у Србу — разлика између измена

[[Стојан Матић]] (1915—1942), бивши краљевски жандар је био једини с војном обуком и он је био прави вођа устанка. Матић је био монархиста и бивши краљевски официр, али је убрзо постао комуниста. Мећу устаницима, били су и будући генерали [[Југословенска народна армија|ЈНА]] [[Ђоко Јованић]] (1917—2000) и [[Милан Шијан]] (1914—2004). Устанак је идеолошки усмеравао [[Марко Орешковић|Марко Орешковић Крнтија]] (1895—1941), политички комесар Личке групе партизанских одреда. Сва четворица су у [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФРЈ]] одликовани [[орден народног хероја|орденом народног хероја]].

 

 

Локални политичари четничке оријентације из котара Доњи Лапац ([[Момчило Ђујић]], [[Стево Рађеновић]], [[Бранко Богуновић]], Милош Торбица, Јово Кеча, Пајо Омчикус и други) су се још у мају склонили у место [[Кистање]] у Далмацији које је по [[Римски уговор (1941)|Римском споразуму]] припало Италијанима. Они нису директно суделовали у припреми устанка.

 

=== 28.-31. јул 1941. ===

 

Трећега дана устанак се попут бујице проширио по целом котару Доњи Лапац. Усташка посада из Доњега Лапца повукла се увечер 29. јула у Боричевац. У рано јутро 31. јула усташка посада повлачи се и из Боричевца и готово сви житељи тог места, заједно с хрватским избеглицама из других села, укупно њих око 2.000, повлачи се с војском у Кулен Вакуф. На босанској страни Уне устанак је захватио још знатно шире подручје, ослобођени су Дрвар, а затим и Крајина према од Уне на западу и до пред Босански Петровац на истоку.

 

== Литература ==

 

[[Категорија:Хрватска у Другом светском рату]]