Велимир Михаило Теодоровић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Autobot (разговор | доприноси)
м razne izmene; козметичке измене
Ред 34:
Велимир је чешће посећивао кнегињу Јулију, него свог оца, са којим се налазио увече у билијарској сали у сутерену старог двора. Кнез је био веома суздржан према њему, плашећи се да би га претераном пажњом размазио, што је био и чест обичај у то време, посебно са мушком децом.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
 
Када је напунио седамнаест година (1866), на очев наговор је прешао у православну веру, а кум на крштењу му је био београдски [[митрополит београдски Михаило|митрополит Михаило]]. На крштењу је добио име Велимир Теодоровић. Теодоровић је било старо презиме [[Обреновићи|Обреновића]].{{sfn|Маријана Матовић|2004|стр = 70}} Од тада се увек потписивао као Велимир Михаило (по оцу) Теодоровић.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
 
Израстао је у лепог младића, веома је личио на оца, како стасом и ликом, тако и бојом гласа, покретима и по нарави. Волео је поезију, био добар јахач и мачевалац.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}}
Ред 40:
Пошто је у Србији завршио шест разреда гимназије, [[1867]]. године је уписан у приватну гимназију професора Оливијера у близини [[Женева|Женеве]]. Уз личног собара, у његовој пратњи се налазио и кнежев ађутант [[Александар Протић (ађутант)|Александар Протић]].{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Тамо се последњи пут сусрео са оцем, који се враћао са Светске изложбе у [[Париз]]у, и од њега је том приликом добио брилијантски прстен, изузетне вредности и лепоте. У то време, кнез је одустао од намере да га јавно призна као сина наследника, пошто је намеравао да се ожени са Катарином Константиновић, очекујући законитог наследника.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
 
После очеве смрти, у атентату у [[Кошутњак]]у [[1868]], пошто није било тестамента, на залагање митрополита Михаила, намесника и кнежеве сестре Петрије, одмах је доведен у Београд, додељено му је наследство, имање Мошија [[Негој (Долж)|Негоја]], површине 4.000 хектара, које се са јужне стране граничило са Дунавом и имало сопствено пристаниште, у Малој Влашкој и румунске обвезнице у вредности од 30.000 дуката, чиме му је обезбеђена будућност. Како је Велимир или (како је званично називан) "питомац кнеза Михајла" био малолетан, одређена су му три стараоца: митрополит Михајло, председник Касационог суда Ђорђе Петровић и председник Народне скупштине Живко Карабиберовић.<ref>"Београдске општинске новине", Београд 1940.</ref> Из Београда је послат на наслеђено имање, а затим је наставио студије у Минхену.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Студирао је најпре агрономију, је се сматрало да ће му та знања бити од користи за управљање имањем у Малој Влашкој. Затим се преоријентисао на камералне науке (економија и политика).
 
Постао је 1870. године пунолетан са 21 годином живота, и ушао је у посед Негоје. Остатак родбине био је нетрпељив према њему,{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} мада није показивао претензије, бојали су се да ће покушати да преузме престо, па му после студија није дозвољено да се врати у Србију.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}}
 
Аустријске власти су на њега вршиле касније (1883) притисак да пређе у њихово поданство, у замену са кнежевску титулу и знатне друштвене позиције. Нуђено му је између осталог да влада неком српском облашћу у аустријској царевини. Он је то одбијао изговарајући се речима: ''Ја желим да останем сав Србин''. Није прихватао никакве понуде тутуле, звања, почасти, јер за њега је био важан приватни живот и уверење: ''За мене је највећа почаст што сам Србин''.<ref>"Време", Београд 1940.</ref>
Ред 62:
Задужбина је добро радила све до 1945. године.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
 
Из Другог светског рата је Велимиријанум изашао тешко оштећен, а након укидања Државног савета, [[1945]]. године Министарство просвете , по наређењу Председништва Владе је комисијски преузео управу над задужбином.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Сачувани су документи о томе да је [[1957]]. године Секретаријат за просвету исплатио помоћ основној школи у Горњем Милановцу и редакцији „Дечје новине“, при истој школи, као и да је последња помоћ из тог фонда је додељена 1971. године Србољубу Митићу, песнику сељаку из села Црљенца код Пожаревца.{{sfn|Маријана Матовић|2004|стр = 71}} Задужбина постоји и данас, али не функционише.
 
Велимиријанум је Београду имао своју зграду, у улици Светог Саве број 11, у близини Хотела "Славија"- На главном улазу зграде бакарним словима је стајално исписано име задужбине. Слова су касније повађена, уместо њих су остале најпре само рупе, а затим је у приземљу направљен ресторан, па су уклоњене и рупе.{{sfn|Душан Цветковић|13. 1. 2003}}
Ред 115:
 
== Литература ==
* {{Cite book| ref=harv|last=Матовић|first= Маријана|authorlink= Маријана Матовић|title= Доброслав М. Ружић (1854-1918)|year=2004|url=http://www.cacak-dis.rs/elektronska_izdanja/Glas_biblioteke_11/pdf_gb_11/Marijana%20Matovic-Dobroslav%20Ruzic.pdf|publisher= Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ |location= |id=11}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Драгана|first= Матовић|authorlink= Драгана Матовић|title= Портрет сина кнеза Михаила крије тајну|year=2014|url=http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:511126-Portret-sina-kneza-Mihaila-krije-tajnu|publisher= Вечерње новости онлајн |location= Београд|id=}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Драгана|first= Матовић|authorlink= Драгана Матовић|title= Даривали су своме отечеству|year=2014|url=http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:511126-Portret-sina-kneza-Mihaila-krije-tajnu|publisher= Вечерње новости онлајн |location= Београд|id=}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Софронијевић|first= Мира|authorlink= Мира Софронијевић|title= Даривали су своме отечеству|year=2003|url=http://www.rastko.rs/istorija/zaduzbinari/msofronijevic1995/index_c.html|publisher= Технологије, издаваштво и агенција Јанус |location= Београд|isbn=978-86-907353-4-1}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Павловић|first= Бранка|authorlink= Бранка Павловић|title= Поруке времена прошлих Историја и традиција филантропије у Србији у XIX и XX веку|url=http://www.tragfondacija.org/docs/pub/Poruke_vremena_proslih.pdf|year=2003|publisher= Балкански фонд за локалне иницијативе |location= Београд|isbn=978-86-907353-4-1}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Цветковић|first= Душан|authorlink=Душан Цветковић|title= Последњи изданак династије Обреновић|year=2003|url=http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/01/13/pisma/srpski/pisma.shtml|publisher= НИП „Глас“ а.д.|location= Београд|id=}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Гордић|first= Гордана|authorlink=Гордана Гордић|title= Задужбине http://media.nmkv.rs/izdavastvo/katalog-evropske-bastine-2012.pdf|year=2012|url=http://media.nmkv.rs/izdavastvo/katalog-evropske-bastine-2012.pdf|publisher= Министарство културе и информисања, Народни музеј Краљево|location= Краљево|id=}}
 
== Спољашње везе ==
Ред 131:
{{DEFAULTSORT:Теодоровић, Велимир}}
{{Authority control}}
 
[[Категорија:Рођени 1849.]]
[[Категорија:Умрли 1898.]]