Манастир — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
разлог уклањања? ознака: поништење |
м razne izmene; козметичке измене |
||
Ред 7:
Манастири знатно варирају по величини, полазећи од малих станишта у којима обитава само један монах, или у случају [[Cenobium|заједница]] све од појединачне зграде у којој живи један старији и два или три млађа монаха или монахиња, до огромних комплекса и имања са десетинама или стотинама монаха. Манастирски комплекс типично има већи број здграда, чиме су обухваћене црква, [[dormitory|спаваоница]], [[клаустер]], [[refectory|рефекторијум]], [[library|библиотека]], купатило и [[Hospital|амбуланта]]. У зависности од локације, монашког реда и окупације његових становника, комплекс може исто тако да обухвата широк опсег других зграда које омогућавају самодовољност и опслуживање заједнице. Тиме могу да буду обухваћени [[hospice|дом за немоћне]], [[школа]], и бројне пољопривредне и производне зграде као што су [[амбар]]и, штале, [[Ковачница|ковачнице]], или [[пивара]].
Код [[Срби|Срба]] је остао у употреби неправилан облик ''манастир'', а исправно би било ''монастир''. Још старији и неправилнији облик, који је забележио [[Вук Стефановић Караџић|Вук Караџић]] у свом ‘Рјечнику’, је био ''намастир''.
== Будистички манастири ==
У [[Буда|Будино]] доба и током векова после његове смрти, припадници Реда ([[сангха|сангхе]]) лутали су без сталног пребивалишта просећи. Пре но што су истекла два века од Будине смрти усталио се обичај заједничког живљења у склоништима, познатијим као авасе. Ове авасе су првобитно представљале уточишта у која су монаси могли да се повуку у доба монсунских киша, када је путовање бивало отежано или немогуће. Авасе су се постепено развиле у сталне насеобине, прозване ленама, при чему су лене насељавали стални монаси, док су раније авасе биле свратишта без сталног броја житеља<ref name="Rečnik budizma">Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.</ref>.
[[Датотека:Tiksemonastery.jpg|мини|Тиксе манастир у Ладаху, [[Индија]].]]
Ред 17:
[[Датотека:Ki Monastery.jpg|мини|лево|Ки манастир на [[Хималаји]]ма.]]
Велике манастири северне Индије представљале су богат и лак плен турским [[муслимани|муслиманским]] освајачима у 11. и [[12. век]]у; до тада је преостало тек неколико старијих, мањих манастира, а до [[13. век]]а будистичко монаштво је већ скоро потпуно ишчезло из Индије. Монашке институције су се до тада усталиле на [[Шри Ланка|Цејлону]], у југоисточној Азији, Кини, Кореји, [[Јапан]]у и [[Тибет]]у. Монаси које су муслиманска освајања лишила манастира отпутовали су из Индије на север и исток, нарочито на Тибет. Процват тибетанских манастира се наставио, чинећи доминантну црту тибетанског друштва све до модерног доба (види: [[Тибетански будизам]]).
Траг непрекидне традиције монашког живота од 3. века п. н. е. све до данашњих дана уочљив је на Цејлону, а у континенталном делу југоисточне Азије од 5. века н. е. У југоисточном азијском архипелагу манастири су постојали од 7. века, али већина њих се није одржала до данашњих дана. Поред манастира будистичке Кине, Кореје и Јапана, где су будизам и монашка традиција претрпели развојне промене специфичне за источну Азију, будистичко монаштво се у већој мери одржало у облику који наликује раном облику монаштва на Цејлону и континенталним земљама југоисточне Азије (Бурми, Тајланду, Камбоџи и Лаосу).
Типичан манастир образује група грађевина са двориштем ограђеним бедемом; бедем који опасује манастир омогућава неопходан степен издвојености. У оквиру комплекса грађевина које заједнички сачињавају будистички манастир југоисточне Азије, најважнији елементи су:
[[Датотека:Gangtey Monastery Bhutan 2001.JPG|мини|Гангти манастир, [[Бутан]].]]
* олтарна одаја или светилиште, где се обично налази велика Буда-рупа, и где се одржавају упосатха богослужења и заређивања, а монаси изговарају Патимокху;
* саборна дворана, обично отворена са све четири стране, у којој су смештене остале Буда-рупе и где становници у током будистичких празника долазе да слушају монашке беседе;
* кућице или собице у којима су смештени монаси (или гости), углавном једноставне собе у дрвету скоро без намештаја, изузев тршчаних асура за спавање које се смотавају, малог олтара и можда једне или две слике;
* у многим манастирима постоји и школска зграда за сеоску децу;
* једна или више [[ступа]], или [[пагода]] на земљишту које се обично налази у близини светилишта.
Број, величина и дорађеност елемената разликује се од манастира до манастира, као и између градских и сеоских средина. Такође се разликује и сам назив манастирског комплекса. На Цејлону је то '''вихара''' или '''сангхарама''', на Бурми '''пхонгји-чуанг''', тј. кућа за монахе (''пхонгји'' — „велика слава“ је [[Бурмански језик|бурманска]] реч за монахе); на Тајланду, Камбоџи и Лаосу то је '''ват''', реч која је вероватно изведена из примитивног назива за манастир, тј. авасу<ref name="Rečnik budizma"/>.
Ред 33:
[[Старословенски језик|Старословенски]] називи за [[монах]]а су напуштени и они гласе: '''иник''', '''усамљен''' или '''црноризац''', по црној одори коју носи. Према [[Душанов законик|законику]] српског [[стефан Душан|цара Душана]], на сваких хиљаду сеоских кућа могло је бити највише 50 монаха на манастирским имањима. Када хришћанин ступа у манастир да би постао монах, најпре се постриже, ошиша, затим промени име и обуче црну монашку одору, ризу. Напушта своју породицу и све „красоте“ овога света. Монаси живе у својим [[Келија|ћелијама]], али се заједнички моле и обедују. Овакав начин зове се киновија, или на старословенском: општежитије.
Манастири у којима живи много монаха називају се ''[[лавра|лавре]]'' (грч. -{λαύρα}- — улица; пут, ходник; монашко насеље од низа зграда са монашким ћелијама око средишњег дворишта са саборном црквом); манастири удаљени од насељених места, у беспућу, зову се ''пустиње''; монашка обитавалишта где се живи аскетски су [[скит]]ови (грч. -{ασκητής}- — онај који нешто постиже вежбом и муком).
Идиоритмички су они манастири где сваки монах има посебну својину. Јављају се знатно касније и овај начин живота је напуштен. Ко је једном обукао монашку одору, није је смео скинути, осим ако прекрши монашка правила. За време јела у заједничкој трпезарији, читају се црквени текстови и не сме се причати међусобно. У ћелијама се није смела држати храна, па ни воће.
[[Датотека:Stavronikita Aug2006.jpg|мини|[[Ставроникита манастир]] на [[Света гора|Светој гори]].]]
Монашке врлине су:
* ћутање,
* понизност,
* умереност,
* пост,
* ноћна молитва.
Молитва је у ствари и главна суштина монашког живота. Сматра се да су они сасвим свесно жртвовани од свога народа да би му створили молитвени штит и заштиту. Поред монаха, постојали су и пустињаци. Они су живели сасвим усамљено и хранили се медом и воћем.
Манастира има мушких и женских. Организовани живот у манастирској заједници, за разлику од ''идиоритмијски (анахоретски, отшелнички, пустињски, ереметски)'' повлачења од света, назива се киновија или ''општежиће''. По узору на јерусалимску цркву, киновијско монаштво основао је [[пахомије|свети Пахомије]] (IV век) у Горњем Нилу.
Пахомијева ''Киновијска (манастирска) правила'' превео је [[јероним Стридонски|свети Јероним]] са коптског на латински језик и тако послужила као основ за подизање велике бенедиктинске опатије [[Монте Касино]] у јужној Италији (VI век). Нешто касније и [[василије Велики|свети Василије Велики]] написао је ''Велика и Мала правила'' на темељу којих су уређивани византијски манастири, почев од цариградског Студиона.
Један од најпознатијих [[отшелник|пустињака]] био је чувени свети отац [[Прохор Пчињски]], који је живео на планини [[Козјак (Куманово)|Козјак]], као и свети [[Петар Коришки]]. Њихова имена добили су манастири где су и сахрањени. Први пустињаци основали су своје колоније још у пустињама старог [[Египат|Египта]]. Одатле су дошли најпре у [[Италија|Италију]], а затим на Атос.
Монаси са [[Света гора|Атоса]] долазили су у [[Србија|Србију]] и подизали монашке ћелије и обнављали цркве. Прихватањем хришћанства и црквене службе на свом језику, код Срба почиње просветни развој. Манастири тако постају духовна и просветно-културна средишта.
Ред 60:
Средиште прве хришћанске културе су били у јужнословенским земљама простори око Охридског и Преспенског језера и ту су настали први манастирри као Св Климант и Св. Наум око [[900]]. године. Први манастири који су развијали заједнички живот почели су се развијати од доба Намање и Св. Саве који је дао и устав за такав живот и који је у [[14. век|14]]. и [[15. век]]у достигао врхунац. Стари византијски манастири су се обнављали и подизали су се нови и добијали су многа иамња и повластице. Први мотиви који су покретали владаоце и властелу за подизање манастира били су религиозно- политичке природе.
[[Датотека:Manastir Gračanica.JPG|мини|десно|250п|Манастир Грачаница]]
По византијским узорима српски манастири делили су се на:
Ред 91:
== Литература ==
{{refbegin|2}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Линч|first=Џозеф Х.|title=Историја средњовековне цркве|year=1999|location=Београд|publisher=Clio|url=https://www.scribd.com/document/351725099/Istorija-Srednjovekovne-Crkve-D%C5%BEozef-Lin%C4%8D}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Meyendorff|first=John|author-link=John Meyendorff|year=1989|title=Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D.|series=The Church in history|volume=2|location=Crestwood, NY|publisher=St. Vladimir's Seminary Press|url=https://books.google.com/books?id=6J_YAAAAMAAJ}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Мајендорф|first=Џон|author-link=Џон Мајендорф|title=Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године|year=1997|location=Крагујевац|publisher=Каленић}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|title=Историја Византије|year=1969|location=Београд|publisher=Просвета|url=https://books.google.com/books?id=glVoAAAAMAAJ}}
* {{Cite journal|ref=harv|last=Speake|first=Graham|title=A History of the Athonite Commonwealth: The Spiritual and Cultural Diaspora of Mount Athos|year=2018|location=Cambridge, UK|publisher=Cambridge University Press|url=https://books.google.com/books?id=68FWDwAAQBAJ}}
{{refend}}
| |||