Атанасије Пуљо — разлика између измена

м
razne izmene; козметичке измене
м (razne izmene; козметичке измене)
|напомене = Један од оснивача [[maksilofacijalna hirurgija|максилофацијалне хирургије]] у [[Србија|Србији]]
}}
'''Атанасије Пуљо''' ([[1878]]—[[1944]]) био је српски лекар, стоматолог, научник широког знања из различитих области медицине, један од првих ратних стоматолога и један од најзначајнијих оснивача [[зубарство|стоматологије]] у [[Србија|Србији]].
 
Као добровољац у [[Балкански ратови|Балканским ратовима]] и активни учесник у [[Први светски рат|Првом светском рату]], Атанасије Пуљо је на основу стечених ратних искустава, први на [[Балканско полуострво|Балкану]] истакао важност тимског рада зубара и хирурга у збрињавању повреда [[вилица|вилице]] и [[лице|лица]]. Он је у стоматолошку праксу, три године пре осталих у свету, увео сопствени метод лечења запуштених [[прелом горње вилице|прелома горње вилице]], назван „балканска метода“, која је данас призната у целом свету.<ref>Puljo A. ''Prelomi vilica u našim ratovima za oslobođenje od 1912-­1915''. godine. Srp Arh Celok Lek. 1922; 24(4­5):157­68</ref>
 
Атанасије Пуљо био је и „пионир“ стоматолошке [[Радиологија|радиологије]] у Србији, оснивач одонтолошаке клинике Медицинског факултета, њен први управник, у рангу ванредног професора универзитета за предмет [[Болести уста и зуба]] и један од главних заговорника оснивања [[Стоматолошки факултет Универзитета у Београду|Стоматолошког факултета у Београду]], основаног [[1948]], четири године после његове смрти (1944).<ref name="33." >Jovananović S, Milovanović S, Zagradjanin D, Milovanović N, Puzović D. Dr. ''Atanasije Puljo: pioneer of Serbian dentistry''. Srp Arh Celok Lek. 2012 May-Jun;140(5-65–6):390-4.</ref>
 
Према речима [[Брана Димитријевић|Бранислава Димитријевића]], еминентног српског професора [[maksilofacijalna hirurgija|максилофацијалне хирургије]], ''за српско зубно лекарство (Пуљо) беше што и Гогољ за сву потоњу руску књижевност''.<ref>Dimitrijević B. ''„Balkanska metoda”'', radio drama. II program Radio Beograda, 26. 10. 1997.</ref>
Атанасије Пуљо рођен је [[9. јануар]]а [[1878]]. године у [[Земун]]у, тада у саставу [[Аустроугарска|Аустроугарске]], као најстарији син у угледној [[цинцари|цинцарској]] породици. Након завршене гимназије у Земуну (1894). године,<ref>''Spomenica Zemunske gimnazije 1858-2008''. Zemun: Zemunska gimnazija; 2008.</ref> као изузетно вредан и интелигентан ђак, отишао је у [[Грац]] на студије [[медицина|медицине]], које је завршио у најкраћем могућем року, [[1901]]. године.
 
Након завршетка студија медицине, Атанасије Пуљо је отишао у [[Париз]] на специјализацију зубног лекарства, коју је из материјалних разлога, морао прекинути, да би се запослио у Земуну као секундарни лекар у Болници милосрдних сестра и убрзо постао [[примаријус]], па котарски лекар. Али зубно лекарство Атанасије Пуљо није запоставио и наставио је започету специјализацију о свом трошку у [[Берлин]]у, [[Беч]]у, [[Цирих]]у [[1904]].
 
Након што је у 26. години старости, стекао диплому специјалисте зубног лекарства, Пуљо се вратио у родни Земун и једно време је обављао општу лекарску праксу у државној служби, коју је [[1911]]. напустио да би отворио сопствену ординацију у којој се у потпуности посветио приватној зубно-лекарској пракси.<ref>Светлана Јовановић, Срђан Миловановић, Даница Заграђанин, Небојша Миловановић, Драгана Пузовић, ''Др Атанасије Пуљо – пионир српске стоматологије'', у Историја медицине, Српског архива за целокупно лекарство. (2012);140(5­6):390­394 UDC: 616.314:614.23(091)(497.11)</ref>
 
За време живота у Земуну Атанасије Пуљо био је изузетно активан, не само у области струке, већ и у друштвеном животу града, и постао један од оснивача Земунског српског соколског друштва [[1905]]. године.
{{цитат2|''Пуљо је осим својих знања и умења у Србију, тада, донео опрему и материјале; не тражећи за то накнаду. Повео је и свог, десет година млађег брата Ђорђа, да му у „радионици“ шегртује.<ref name="33." />''}}
 
Првог септембра (по Јулијанском календару) 1914, у првој години [[Први светски рат|Првог светског рата]], Атанасије Пуљо се одлучио на ризичан корак. Искористивши привремено ослобађање Земуна од стране Прве српске Армије, поново је прешао у [[Србија|Србију]]. Ризичан корак, јер као аустро-мађарски држављанин који прелази на страну непријатеља Пуљо је лако могао бити проглашен за велеиздајника и стрељан, у случају заробљавања или капитулације [[војска Краљевине Србије (1914—1918)|српске војске]].
 
Одмах по преласку у [[Србија у Првом светском рату|Србију]] Министарство војно поставило је Атанасуја Пуља за шефа „Одељења за лечење изломљених и повређених вилица“ у [[Војна болница Ниш|Моравској сталној војној болници у Нишу]].<ref>''Преломи вилица у нашим ратовима за ослобођење од 1912–1915. године,'' Српски Архив, 1 922, бр. 4, 5, 6 и 7.</ref> У Нишу је 1914. године Атанасије Пуљо, који је као и остала његова браћа прогањан од стране Аустроугара, коначно раскинуо са својим цинцарским пореклом и почео славити [[Свети Никола|Светог Николу]]. Касније је и његов млађи брат Ђорђе узео исту славу, тако да, како примећује један од историчара, „од свега им је остало само грчко презиме – Пуљо“.
Године [[1936]]. Атанасије Пуљо је након оснивања Одонтостоматолошка клиника Медицинског факултета Универзитета у Београду, Указом Министарства просвете у Београду, изабран и постављен за првог управника, у рангу ванредног професора [[универзитет]]а за предмет [[Болести уста и зуба]], који су слушали и полагали студенти пете године медицине.<ref>Gavrilović V. ''Istorija stomatologije.'' Beograd – Zagreb: Medicinska knjiga; 1986.</ref><ref>Maksimović J. ''Doprinos lekara iz Vojvodine u uspostavljanju zdravstvene službe u Srbiji i osnivanju i radu Srpskog lekarskog društva.'' Med Pregl. 2008; 61(3­4):191­203.</ref>
 
Почетком [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата у Југославији]] ([[29. април]]а [[1941]]. године) Атанасије Пуљо постављен је за шефа Одељења за болести уста и зуба у Главној војној болници у Београду.
 
После брзог слома Краљевине Југославије у априлу 1941. године, и окупацији Београда од стране [[Трећи рајх|Немаца]] затворен је [[Универзитет у Београду]]. Део Стоматолошке Поликлинике стављен је на располагање [[Вермахт]]у; а мањи њен део пресељен је у [[Кумодраж]], село крај Београда, а Пуљо је унајвеће размишљао о одласу у пензију.<ref>Gavrilović V. i saradnici. ''25 godina Stomatološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu''. Beograd. BIGZ; 1973.</ref>
 
== Дело ==
Почетком [[20. век]]а у Србију долазе први школовани зубне лекари, доктори медицине са завршеном специјализацијом из болести уста и зуба. Најпознатији међу њима су били Милош Поповић, Миливоје Петровић, Илија Ранимир, и један од најзначајнијих међу њима за развој
зубног лекарства у Србији, Атанасије Пуљо, кога данас историчари медицине сматрају пиониром српске стоматологије.
 
Други пут у лето и рану јесен 1914. године, када је [[Први светски рат]] донео „реку“ рањеника који су преплавили фронтовске и резервне болнице широм [[Европа|Европе]]. Међу којима су, због употребе савремених убојних средстав, најпотресније деловали рањеници погођени у лице-главу.
{{цитат2|''Њихов застрашујући изглед варао је од почетка. Многи су од стране износиоца рањеника просто остављани на војишту, јер су сматрани погинулима. Још теже је било питање како их лечити, којој би специјалности требало да припадну? Увидеће се, али касније, да без зубног лекарства напретка не може бити. Првог септембра (по Јулијанском календару) [[1914]]. године Пуљо, искористивши привремено ослобађање Земуна од стране Прве српске Армије поново прелази у Србију. Ризичан корак, јер беше аустро-мађарски држављанин који прелази на страну непријатеља. Лако би био проглашен за велеиздајника и стрељан, у случају заробљавања или капитулације српске војске.''<ref>Барби А.: ''Са српском војском'', Дечје новине, Горњи Милановац, 1986.; 145–147.</ref>}}
Одмах по преласку у Србију Министарство војно поставило је Атанасија Пуља за шефа „Одељења за лечење изломљених и повређених вилица“ у [[Војна болница Ниш|Моравској сталној војној болници у Нишу]], у коме је први пут успоставио максилофацијалну хирургију и рендгенско снимање зуба и вилица у Србији, ''чиме је Србија макар за педаљ испредњачила у поређењу са Савезницима и Централним сила''.<ref>Сретен Миленковић, Милорад Димић, ''125 година Војне болнице у Нишу'', Монографија, Ниш:Војна болница;Зрењанин Југоремедија; Бечеј:Пролетер, 2004(Бечеј Пролетер).116 стр. {{page|year=|isbn=978-86-84819-01-9|pages=}}</ref>
{| class="toccolours" style="float:right; margin-left: 1em; margin-right: 2em; font-size: 85%; background:#c6dbf7; color:black; width:30em; max-width: 40%;" cellspacing="5"
| style="text-align:left;" |
'''Ратна искуства Атанасија Пуља'''<ref>Jovanović S, Milovanović S, Zagrađanin D, Milovanović N, Puzović D. ''Dr Atanasije Puljo - pionir srpske stomatologije''. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo. 2012; 140(5-65–6):390-394.[http://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0370-81791206390J]</ref>
|-
| style="text-align: left;" |
хирургију.<ref>Maksimović P, Zagradjanin D. ''The Contribution of Atanasije Puljo to the World Medical Science during the Balkan Wars (1912­-1913).'' 73rd FDI Meeting of the Working Group on Hystory of Dentistry, Belgrade, 1982</ref>
|}
Пуљо је у Нишу, ратној престоници Србије на почетку Првог светског рата, осим збрињавања повреда лица и вилица, практиковао и стоматологију, о чему др [[Милан Петровић (лекар)|Милан Петровић]] пише:
{{цитат2|''„Европски рат изненадио је наш војни санитет онако исто, као и државни систем... на зубе опет нико није мислио. Тек у јануару [[1915]]. појављују се две зубне станице у Нишу, постале: једна иницијативом Руске лекарске мисије, друга иницијативом др Пуље."<ref name="33." /><ref name="Dimić" />''}}
 
После преласка Моравске сталне војне болнице преко [[Албанија|Албаније]] и [[Црна Гора|Црне Горе]], Атанасију Пуљи није омогућен наставак дотадашњег успешног специјалистичког рада, те он напушта војску и одлази у [[Француска|Француску]].<ref>Dimitrijević B. ''Atanasije Puljo'', “Danica 2003.“ (166-76166–76).</ref><ref>Dimitrijević B. ''Atanasije Puljo – osnivač stomatologije u Srbiji'', “Bratstvo” 1991-2000 (Društva „Sveti Sava“), Beograd, br. III-IV, 59-74.</ref> У Француску Пуљо је отишао са жељом да годину дана проведе на усавршавању хируршких поступака аутопластике и трансплантације кости и хрскавице. Усавршавао се на хируршком одељењу болнице Сен Луј и Шаптал у Паризу и америчкој болници у Нејију крај [[Париз]]а. У Француској [[1917]]. Атанасије Пуљо отвара приватну ординацију у [[Ница|Ници]], и на бројним стручним скуповима објављује своја истраживања, због чега Французи желе да га, због изузетне стручности, задрже на факултету у Ници, где му је тих година рођен старији син. Међутим, Атанасије Пуљо, као велики патриота донео је одлуку да се септембра [[1919]]. године с породицом врати у отаџбину „да помогне свом напаћеном народу“.
{{цитат2|''Иако то, може бити, није тада тако изгледало потоњи његов потез раван је оном од само пет година раније, када је из Земуна у Ниш прешао, ризикујући велеиздајништво. Овога пута недоумица је гласила: победничка Француска или опустошена Србија? Ница, можда Лион, спрам Београда, који је баш тада (1919) најјадније изгледао, препун рушевина и рупчага, без струје, воде, упропашћен и ружан. Пуљу је, уза све то, чекала и застрашујућа некултура у погледу оног што данас називамо оралном хигијеном и оралним здрављем.''<ref name="Dimić" >Димић Љ.: ''Културна политика Краљевине Југославије'', Стубови културе; 1996, књ. I; 71</ref>}}
 
* [http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1467&Itemid=1 Век и по Земунске гимназије]
{{DEFAULTSORT:Пуљо, Атанасије}}
 
[[Категорија:Рођени 1878.]]
[[Категорија:Умрли 1944.]]
1.572.075

измена