Декамерон — разлика између измена

нема резимеа измене
Култура у првом цвату, руга се некултури нижих слојева. Основни карактер који даје радост Декамероновим призорима је припростост неуких људи. Приповедачи Бокача су ренесансни људи – они проводе весео али пристојан живот, зазивају Бога, и поштују Вркву и религиозне форме – међутим они се смеју глупанима и лукавцима без тежње да свет исправе у моралном смислу, или да га реформишу – налик Краљу Лиру на краху Шекспирове драме, када држи Корделију у наручју, мртву. Та непосредност смрти је куга, код Бокача.
 
Радосној атмосфери приповедака умногоме доприноси њихов оквир – јер су и њиховим приповдачима оне само средство да се време проведе угодно, и да се не мисли на свакодневне опасности. Оно што их чини занимљивим јесте Бокачова уметност локализације – причања приче као да је јединствена, као да се одиграла само један путједанпут. Био је познат по томе да је до прецизности хирурга обрађивао предања све док не би биле само његове приче. (Паклена девојка В, 8).
 
Ту Бокачо прича једну обичну причу о томе како жена прецењује своју лепоту и куди друге, али због начина причања, паметне досетке њеног стрица и још неких детаља, прича изгледа као да се догодила само једном у Челатику. (Схватила је Фрескове истините речи онако како би их разумела овца)