Милан Ракић — разлика између измена

Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а правни факултет у [[Париз]]у. По повратку у Србију се оженио, а затим запослио као писар у Министарству иностраних дела 1904. године. Као дипломата је службовао у [[Српски конзулат у Приштини|Српском конзулату у Приштини]], [[Српски конзулат у Скопљу|Српском конзулату у Скопљу]], [[Солун]]у<ref>Српско наслеђе историјске свеске бр.10 : [http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1998/10/article-11.html „Ракић у четничкој униформи“], Јован Пејчић, октобар 1998, приступ 1.8.2013</ref> и [[Скадар|Скадру]]<ref>САНУ: [http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=484, Биографија Милан Ракић] {{Wayback|url=http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=484, |date=20160304225755 }}</ref>.

 

 

Био је добровољац у чети [[Војин Поповић|Војводе Вука]]. Мали број његових сабораца је знао да са њима ратује човек који је написао песму „На Газиместану“ коју су они често рецитовали у тренуцима пред борбу. Ракић овако описује долазак на Косово поље: „Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе. Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант: "Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место зове?" У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се рамењаче. "Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара! То је Газиместан на којем је Обилић..." Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: "На Газиместану од Милана Ракића!" Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и оста висећи као пламена застава. Исказа ме целог – планина! Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта: "Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је са нама. Ево га позади, с бомбама, у одреду Војводе Вука!" И одмах одјекну командантов глас: "Добровољац Ракић, напред!" Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе, први и последњи пут тада.“<ref>Ратници Црне руке - бесмртна претходница, С. Павловић, Нови Сад 2017, стр 145-146</ref>