Зета у доба Немањића — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање |
Нема описа измене |
||
Ред 56:
Након смрти посљедњег владара из династије [[Војислављевићи|Војислављевића]], настало је раздобље политичких борби око наслеђа пријестола и раздора међу властелом у Дукљи. То ће проузроковати поновну превласт [[Византијско царство|Византије]]. Велики жупан [[Рашка|Рашке]], [[Стефан Немања]], није ратовао само на источним границама, продирући у дубину византијске територије. Он је са војском упао у Дукљу, продирући до Дукљанског језера (Скадарско језеро) и Јадранског мора. У коначном успостављању власти над освојеном територијом, Немања ће протерати у [[Дубровник]] дукљанску кнегињу Десиславу и кнежевску породицу. По краљу Стефану Првовенчаном, Немања је сматрао да кнежевину Дукљу „насиљем држи грчки народ“, који су (Грци) и своје градове тамо сазидали, а саградивши их Дукљу су сасвим присвојили, називајући је само „грчком облашћу“. Такође, Стефан Првовенчани наводи да је његов отац, Стефан Немања, истицао да је то (Диоклитија и Далмација) његово отчаство и рођење, права му дедовина, казујући да отац по пустошењу градова у Дукљи „истријеби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области“. Овај налет рашких Срба праћен је пустошењем значајнијих мјеста, центара моћи и утврда, у којима су се налазили администрација и византијски гарнизони.
Током 1185. године, освајањем су разорени дукљански градови: Дањ, Сард, Скадар, Свач и Улцињ. Безуспјешно су се покушавали супротставити само византијски војници у утврђеним гарнизонима, старосједелачки становници (још у старом веку романизовани) у приморским градовима и присталице византијске власти, али не остало словенско становништво у плодним жупама, ван градова. Освајање градова у Дукљи завршено је 1186. године. Град Бар је пао касније (око 1189.) и изгледа сачувао своју аутономију,
О томе Стефан Првовенчани каже: „Народ свој у њима неповређен остави, да служи држави његовој, са страхом и са уреченим данком од Светога“. Дакле, „народ свој“ су били сви они који су спремни да уредно плаћају данак. Феудализам је на овим просторима био тек у успону, а при освајању Дукље Стефан Немања се у „средњовековној свести“ првенствено руководио интересима својим и своје породице, будућих насљедника, па тек потом интересима остале властеле и „народа свога“. Због тога за легитимне владаре Дукље ту није било мјеста. Кнежевска породица, као византијски вазали (што је био и сам Немања, до 1180. године) била је непожељна, без обзира на Немањине везе са дукљанским кнежевима, на које се у освајању позивао. Супруга великог кнеза Михаила (посљедњег владара из дукљанске династије) пред Немањом се повукла у Дубровник, 20. августа 1189. године. Забиљежено је да су се у њеној пратњи налазили: надбискуп барски Гргур, жупани Чрнеха и Црепун, казнац Грдомил и друга дукљанска властела.
Ред 71:
=== Зета у доба краљице Јелене ===
[[Датотека:Srpska_kraljica_Jelena_Anzujska.jpg|десно|мини|250п|Краљица Јелена (ум. 1314), намесница Зете]]
Када је Драгутин ступио на пријесто краљевине, поступао је другачије од свог оца, па је за господарење Зетом одабрао своју мајку, краљицу [[Јелена Анжујска|Јелену (Анжујску)]]. Поред Зете, управљала је Требињем и крајевима око Плава и Горњег Ибра. Град Улцињ је држала Јеленина сестра, Марија Шор. Краљица Јелена је посебну пажњу посвећивала Приморју. Ова краљица, „рода фружскога“ (из француске породице Анжу, рођака Карла I Анжујског, краља Сицилије и Напуља) била је католкиња и учествовала је у сређивању црквених прилика у католичким областима Зете. Наиме, до средине XIII века је нестао већи број католичких бенедиктинских манастира у Зети, посебно у Боки Которској,
=== Зета у доба краља Милутина ===
| |||