Петар Кочић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
м razne izmene; козметичке измене |
||
Ред 62:
[[Датотека:Манастир_Гомионица-Храм_Ваведења_Пресвете_Богородице.jpg|мини|лево|220п|Кочић је научио да чита и пише у [[Манастир Гомионица|манастиру Гомионица]]. Његов отац, [[Герасим Кочић]], био је монах у овом манастиру, а касније се у њему замонашио и Кочићев брат Илија.]]
Кочићев случај је био саопштен и [[Земаљска влада Босне и Херцеговине (1878-1918)|Земаљској влади]]. Наиме, када је влада затражила од школске управе извештај о владању школске омладине, што је иначе често чинила, директор Неманић је навео и Кочићев случај као и неке друге који су се односили на нарушавање ноћног мира. Директор је на крају извештаја додао да се све тужбе, уколико их има, односе без изузетака на ученике [[Православље|православне вероисповести]].<ref>Из архиве Сарајевске гимназије (исписи Јована Кршића), преузето из књиге Крушевац Тодор, „Петар Кочић студија”.</ref> У то време владали су затегнути односи између Срба и Хрвата, а та нетрепељивост одражавала се још јаче међу школском омладином. Хрватски ђаци су углавном позитивно гледали на аустроугарску окупацију, док су ученици српске националности осећали да се њихове тежње побијају на сваком кораку. Већи број српских ђака је све чешће напуштао гимназију у Сарајеву и прелазило у београдске школе, што је изазвало сумњу код власти.{{sfn|Крушевац|1951|pp=32}} Последњи инцидент, који је довео до Кочићевог искључења из Сарајевске гимназије, одиграо се у хотелу Цариград [[8. април]]а [[1895]]. године. Према Кондићевом сведочењу Кочић је у хотел позвао неколико ближих другова како би их почастио, те је тражио од [[Роми|ромског]] оркестра да му свирају песму [[Онамо, ’намо!]], српску патриотску песму из [[Црна Гора|Црне Горе]] чије је стихове написао [[књаз]] [[Никола I Петровић]]. Кочићу је пришао муслиман који је подигнуте руке узвикнуо: „Није ово Црна Гора!”, на што му је Кочић одговорио: „Јест више од Црне Горе!”. Дошло је прво до свађе, а онда и до масовне туче, коју је коначно обуставила полиција.{{sfn|Кондић|1966|pp=344}} На основу пријаве владиног комесара у школи је спроведена истрага. Према решењу дирекције школе, Кочић је био истеран из гимназије, а ову казну је потврдила и Земаљска влада решењем под бр. 45635 од [[25. април]]а [[1895]]. године. Директор Неманић је [[3. мај]]а известио владиног комесара Заржицког о томе да је Кочић избачен из школе, напоменувши да би било најбоље да га протерају из Сарајева. Следећег дана полиција је будућег писца протерала из Сарајева у Бању Луку.{{sfn|Крушевац|1951|pp=34}} Кочић је у писму оцу 15. априла 1898. године негирао да је учествовао у оваквим изгредима и дао је другачије виђење сарајевских година:{{sfn|Кочић|1967|pp=168}}
{{цитат|За првих година свога гимназијског образовања у Сарајеву, нарочито у IV разреду, био сам често пута изазван од извесних професора, који су безобзирно вређали оно што је мени најсветлије било, јест и биће, док сам жив. Та моја светиња јесте: на првом месту ослобођење моје домовине и уједињење раскомаданог српства. Ја сам против тих испада енергично устајао, и зато сам био истеран из гимназије.}}
Ред 89:
{{цитат|Те ноћи киша је лила као из кабла. Ја сам у Бању Луку дошла из Јошавке и остала код очевих пријатеља Анђе и Ђорђа Марића. Петар је изненада дошао из Гомјенице и ту ме је нашао. Времена за чекање није било јер су му швапски жандари били за петама. Са њима је био љуто завађен због „Јазавца” и других дјела. Тражио је од мене да се одмах вјенчамо и да пођем с њим у Србију. Нисам знала шта да му кажем. Љубав према њему и страх од родитеља да се, као најстарије дијете, удам на овакав начин потпуно су ме збунили. Петар и Анђа су наваљивали. Нисам имала куд — пристала сам.}}
Венчање је обављено у [[Маглајани|Маглајану]], а венчао их је прота Саво Рађеновић под венцем од винове лозе, који је на брзину сплела протина жена. Ни Кочићева породица није знала за брак о чему сведочи да нико од Кочића није присуствовао венчању, као и Кочићево писмо брату Илији од 7. јула [[1905]], где изричито каже: „Можда сам га и ја својим поступком-женидбом много увриједио, те за то ми не хтједе никако одговорити на ону моју карту из Скопља, у којој сам синовски молио да ми опрости и благослови мој брак”. Ипак обе породице су напослетку прихватиле брак и биле су значајна подршка супружницима у даљем животу.<ref>{{cite web |
Млади супружници су након венчања прешли у Београд, где су живели од септембра 1904. до краја јануара 1905. године, где су чекали да Кочић добије државну службу у школи. Почетком 1905. године у Талетовој штампарији у Београду изашла је и трећа збирка приповедака, која је као и претходне две носила наслов „[[С планине и испод планине (1905)|С планине и испод планине]]”. Збирка је посвећена докторима Н. Вучетићу и М. Вучетићу. У њој су објављене приповетке: „Из староставне књиге Симеуна Ђака”, „Мејдан Симеуна Ђака”, „Ракије, мајко!”, „Јајце”, „Пјесма младости”, и „У магли”. Књижевна критика је и трећу књигу повољно дочекала и оценила.{{sfn|Скерлић|1964|pp=163}} Почетком фебруара 1905. године Кочић добија посао професора српског језика и књижевности у [[Српска гимназија у Скопљу|српској мушкој гимназији и учитељској школи]] у [[Скопље|Скопљу]], тадашњем Османском царству.{{sfn|Милићевић|1951|pp=8}}{{Напомена|Почетком двадесетог века било је укупно шест српских средњих школа у Османском царству: [[Богословија у Призрену]] (1871—1912), [[Српска гимназија у Цариграду]] (1893—1902), [[Српска гимназија у Солуну|Српска гимназија „Дом науке“ у Солуну]] (1894—1910), [[Српска гимназија у Скопљу|Српска мушка гимназија у Скопљу]] (1894—1912), [[Српска гимназија у Битољу|Српска мушка гимназија у Битољу]] (1897—1912) и [[Српска гимназија у Пљевљима]] (1901—1912).{{sfn|Новаков|2015|pp=7}}}} Тамо га је затекла вест да му је отац преминуо и да му се млађи брат Илија замонашио. Атмосфера у Скопљу је била веома напета јер су различите нације агитовале за своје националне државе у тренутку када је Османско царство све више слабило. За време свог десетомесечног боравка, Кочић је критички посматрао тамошње прилике, незадовољан великим сиромаштвом Срба кметова и огорчен бахатим понашањем богатих Срба трговаца и црквених великодостојника. У таквој атмосфери почео је да пише низ „Слика из Старе Србије и Маћедоније”, како их је назвао, али је успео да објави само једну под насловом „Скопље”, која је изашла у сарајевском листу ''Дан''. Кочић је у тексту отворено и са омаловажавањем говорио о неспособности [[Српски конзулат у Скопљу|српског конзула у Скопљу]], а за положај Срба је рекао да је исувише „траљав”, због чега је почео да стиче непријатеље међу српском елитом.{{sfn|Крушевац|1951|pp=126-127}} Његови сукоби са виђенијим македонским Србима кулминирају када је у ''[[Политика (новине)|Политици]]'' објавио допис под називом „Једна фамозна свадба”, где је напао [[архимандрит]]а Саву, због тога што је у [[Тетово|Тетову]] наредио да се 42 српске куће потпуно испразне, док 28 кућа треба да буду у припреми, како би Сава у њима сместио своје „силне госте”, који су долазили на свадбу његове ћерке, која се удавала за „фанатичног бугарску присталицу”. Кочић је протествовао што српски свештеник тако поступа са српском сиротињом, што „ударају гочеви, јаучу зурле, цвиле ћеманета, шуште свилене димије златом сувим извезеним“, што је све било без укуса, бахато и просто.<ref>{{cite web |
=== Други прогон из Сарајева (1905—1906) ===
Ред 98:
У новембру 1905. године Кочић се поново настанио у Сарајеву, где је атмосфера након [[Бенјамин Калај|Калајеве]] смрти (1903) и постепене ликвидације његовог апсолутистичког режима, постала видно повољнија него пре десетак година, у време његовог гимназијског боравка.{{sfn|Крушевац|1967|pp=12}} Ипак политичка борба се из дана у дан све више заоштравала, а Кочић се одмах при доласку политички ангажовао. Прво је постао повремени сарадник политичког листа ''[[Српска ријеч]]'' и ''Дан'', а затим је изабран за секретара друштва Просвјета. Имао је намеру да и сам покрене сатирично-хумористични лист ''Јазавац'', али му власт то није одобрила.{{sfn|Димитријевић|1965|p=10}} Иступао је против аустроугарских власти пишући чланке, држећи говоре и чинећи друге активности залажући се за бржу [[Демократија|демократизацију]] земље. Издваја се његово учешће у акцији за слободу штампе, коју су почетком 1906. године повели књижевници, новинари и публицисти. У подужем документу, који су потписали сви знаменитији делатници писане речи Босне и Херцеговиде од [[Светозар Ћоровић|Светозара Ћоровића]] и [[Алекса Шантић|Алексе Шантића]] до [[Керубин Шевгић|Керубина Шевгића]] и [[Осман Ђикић|Османа Ђикића]], захтевало се да се укине превентивна [[цензура]], затим, да се укину све наредбе које спречавају слободну размену мисли и да се донесу закони којима ће бити загарантована слобода штампе, слобода збора, договора и удруживања, као и слобода науке и уметности.{{sfn|Крушевац|1951|pp=140}} Пошто је врло брзо постао значајна политичка фигура у Сарајеву, аустроугарска власт је будно мотрила на његово понашање, чекајући прилику да паралише његов рад и утицај. У тајном документу полиција га је описала као „фанатичног револуционара” и главног коловођу „аустрофобичног покрета који има за циљ свесрпско уздизање у Босни”.{{sfn|Butler|1962|pp=343}}
Највећи политички догађај за време Кочићевог другог боравка у Сарајеву био је генерални раднички штрајк. Дан након забране прославе [[Први мај|првомајског]] празника, 2. маја 1906. године прве у штрајк ступиле су раднице [[Фабрика дувана Сарајево|Фабрике дувана]], које су од свих радника биле најслабије плаћене. Истог дана објавили су штрајк и радници циглане. Због хапшења неколико радница, штрајкачи су сутрадан дошли испред полицијске зграде код затвора Беледије и тражили њихово ослобађање. Радницима су се придружиле и други грађани, међу којима и већа група ђачке омладине коју је предводио Кочић. Према извештају владиног шпијуна, који је имао задатак да прати Кочића, најзаслужнији за распаљивање масе био је управо Кочић, који је први јурнуо на Беледију.{{sfn|Крушевац|1951|pp=147}} Окупљена маса је каменицама засула прозоре општинске куће, а потом је дошло до оружане интервенције војске, која је пуцала у окупљени народ. Погинуло је троје учесника, а више њих је било рањено. Ова демонстрација довела је до тога да се 4. маја прогласи генерални штрајк радника, те су од 8 сати изјутра све радње биле затворене и рад обустављен. Првог дана штрајка радници су одржали велики збор код Лаха у [[Кошево (Сарајево)|Кошеву]], где је међу говорницима био и Кочић. Протест је одјекнуо земљом, те се убрзо проширио на [[Зеница (град)|Зеницу]], [[Тузла|Тузлу]], [[Мостар]], Бању Луку, [[Завидовићи|Завидовиће]], [[Вареш]] и [[Травник]]. Због ширења незадовољства влада је морала да попусти, те је [[6. мај]]а пристала на договор о повећању надница и добијање права на синдикално организовање, чиме је штрајк успешно окончан.{{sfn|Крушевац|1951|pp=146-147}} Кочићева делатност за време штрајка је била усмерена пре свега на покушај да сељаке споји са радничким штрајком, а након његовог окончања да сељаштво организује на сличан начин. Влада је Кочића у извештају означила као главну опасност и саветовала је његово хитно одстрањење из Сарајева. Прво су покушали да подметну лажно писмо, које би Кочића повезало са тобожњим тајним акцијама из Београда. Намера је откривена и писмо је под насловом „Једна мистификација против Кочића” објављено у листу ''Дан''. Потом је поведена истрага због Кочићевог учешћа у генералном штрајку, у првом реду у демонстрацијама уочи штрајка пред већницом. Међутим, тужилац није успео да приложи довољно доказа за подизање оптужнице те је истрага обустављена. Најпосле, влада је покушала да покрене судски поступак због Кочићеве критике аустроугарског управљања у својим приповетака, али су након пажљивог разматрања његовог књижевног опуса, утврдили да ни овде немају довољно материјала за покретање поступка.{{sfn|Крушевац|1951|pp=153}}
Од 25. до 28. августа 1906. године Кочић је присуствовао другом конгресу југословенских књижевника и новинара у [[Софија|Софији]]. На конгресу је основан посебан Савез југословенских књижевника и публициста са циљем да се јужнословенски народи међусобно више упознају и зближе. За секретаре српске групе изабрани су Јован Скерлић и Петар Кочић.{{sfn|Милићевић|1951|pp=9}} Током другог боравка у Сарајеву Кочић готово да није писао књижевност. Објавио је малу приповетку „Чврко” и два некролога (Јанку Веселиновићу и [[Стеван Сремац|Стевану Сремцу]]), оба у „Босанској вили”. Поред краћег приказа каленадара „Вардар”, објавио је у ''Српској ријечи'' и подужи полемички чланак о [[Јосип Милаковић|Милаковићевој]] збирци „Наша пјесма”. [[Српска академија наука и уметности|Српска краљевска академија]] доделила је Кочићу новчану награду за приповетке из збирке „С планине и испод планине” 1906.
Кочић је учествовао у демонстрацијама српске омладине 25. и 26. октобра 1906. године због сталног и отвореног вређања српског народа у листу ''Хрватски дневник'', који је био у рукама [[Католичка црква|Римокатоличке цркве]] и имао подршку аустругарске власти.{{sfn|Димитријевић|1965|p=11}} На скупу је дошло до туче и до пуцњаве, те је против Кочића поново поведен поступак. Кажњен је са пет дана затвора или са 50 [[Аустроугарска круна|круна]] глобе. Висина казне указује да је инцидент био мањег карактера. Земаљска влада, незадовољна минималном казном, наредила је владином комесару поновно покретање поступка, видећи у овоме прилику да коначно писца протерају из Сарајева. Поступак је поново покренут 11. новембра, на шта је Кочић протествовао против незаконитог новог оптуживања за ствар за коју је већ једном осућен. Пресуда је изречена 16. новембра и у њој се изричито инсистирало на његовом прогону из Сарајева. Кочић је 8. децембра полицијски спроведен на железничку станицу одакле је протеран из главног града Босне и Херцеговине по други пут.{{sfn|Крушевац|1951|pp=164-177}}
Ред 121:
[[Датотека:Петар Кочић увећано.jpg.jpg|мини|250п|Петар Кочић (увећани детаљ са групне фотографије)]]
Почетком 1911. у Сабору долази до формирање нове саборске већине сачињене од хрватских и муслиманских посланика, а српска страна је постала опозициона. Формирање нове саборске већине омогућило је да се пред Сабором изнесе владин предлог о факултативног откупу кметова, који је одговарао муслиманским беговима, а који су Хрвати били спремни да подрже надајући се муслиманској подршци по питању језика.{{sfn|Крушевац|1951|pp=356}} Српски посланици су начелно заступали обавезни откуп кметова, али је у Српском клубу постојала и струја која се залагала за компромисно решење. Приликом претреса владиног предлога о факултативном (уместо обавезног) откупу кметова [[3. април]]а [[1911]], Српски клуб, не само да је дозволио да владин предлог прође готово без расправе, већ је одлучено да за владин закључак гласају Срби вирилисти и сви посланици прве курије.{{sfn|Крушевац|1951|pp=368}} Приликом претреса Кочић је одржао упечатљив говор о аграрном питању. Он је заступао мишљење о потреби укидања кметства путем обавезног укидања свих феудалних права на земљу, одбацујући владин предлог о факултативном решењу као рђав. Како је из српског клуба изашао још крајем лета 1910. Кочић није био везан никакавим обзирима према српској чаршији и њеном додворавању муслиманским посланицима из беговски породица, те је своје мишљење о аграрним односима могао изнети отворено и искрено. Кочић је најпре изнео историјски постанак и развој кметства у Босни и Херцеговини. Потом се осврнуо на садашње стање и изнео податке из више крајинских срезова. Говор је завршио позивом да се аграрно питање одједном реши, сечењем [[Гордијев чвор|Гордијевог чвора]], истичући разне користи које земљи пружа ослобођено сељаштво.{{sfn|Крушевац|1951|pp=369-372}} Упркос Кочићевом говору, одлука је била унапред запечаћена. Владин предлог је изгласан великом већином, пошто су за њега гласали хрватски, муслимански и неколико српских посланика. Гласање појединих српских посланика за владин предлог, Кочић је окарактерисао као народну издају.{{sfn|Крушевац|1951|pp=375}}
Кочић је према Српском клубу, због националних разлога, у првом периоду заузимао резервисано држање, гајећи наду да ће се њихова политика, ипак, вратити на пут оних политичких начела због којих их је народ и изабрао. Међутим, он је био присиљен и да јавно иступи против овакве политике средином 1911. Повод је био покушај Клуба да у изборним срезовима Кочића и двојице његових другова, који су такође иступили, спроведе своју политичку организацију и да под видом чврсте организације, онемогући слободну и јавну критику рада посланика и политичког вођства.<ref>Држ. арх. НР БХ. бр. през, 4128/1911</ref>. Стога је Кочић са двојицом другова [[19. јул]]а 1911. написао дужу изјаву где је први пут рад Српског клуба подвргнуо јавној критици. Између осталог, потписници су указали на штетан рад Српског клуба и његово дволично држање у свим крупним питањима, нарочито по питању првог буџета и у кметском питању. Због тога је српска политика у Сабору доживела неуспех, а тај неуспех је настао: „од једне болесне несталности у принципима, млитавости, неискрености, неспособности људи који данас воде одлучну ријеч у Клубу Срба посланика и који стално стоје под кобним утицајем закулисних послова и сумњивих дошаптавања још сумњивијих лица, којима се не би ни по које благо смјело допустити да се мијешају у народне ствари”. У изјави се даље каже да су се потписници, као посланици, „које је у Сабор послала голотиња и сиротиња народна”, трудили да рад Српског клуба врате на прави пут, али да када у томе нису успели, одлучили су се да из њега иступе.{{sfn|Крушевац|1951|pp=378}} Ова изјава означила је Кочићев коначни раскид са Српским клубом. Убрзо након раскида, Кочић је поново покренуо ''Отаџбину''. Први број је изашао [[6. септембра]] 1911. Лист је излазио најпре двапут, а од [[1. јануар]]а 1912. трипут недељно. У уводном чланку првог броја истиче се да ''Отаџбина'' чврсто стоји на првобитном српском политичком програму, али и указује на грешке које је начинио Српски клуб и посебно се упозорава на тешке последице које могу наступити ако се таква политика продужи: „Народ би спавао мртвим сном” — каже се на крају непотписаног Кочићевог чланка — „клале би га гладне душе и гмизавци. Наступило би идеално стање за политичке шићарџије и лукаве властодршце. Настао би мир који би био налик на гробље. Да не буде сасвим тако, да се та гробна тишина, у којој те језа хвата, прекине, да се чује мушки и јасни глас, који је неугодан силницима и пузавцима, али је угодан потиштенима и поништенима на селу и градовима — излази ’Отаџбина’”.{{sfn|Крушевац|1951|pp=379}} Око ''Отаџбине'' се формирала посебна политичка група у Сабору. Иако мала, са свега три посланика, група се брзо афирмисала и добијала све више присталица међу обичним народом. Српски клуб је путем штампе (посебно путем листа ''Српске ријечи'') нападао Кочића, оптужујући га да руши српско јединство. ''Отаџбина'' им није остала дужна те је на страницама свог листа позивала на борбу против „стварања шупљих величина”, које се обично називају „угледни” и „виђени” људи: „Нарочито нам је онда та величина одвратна, кад је сами јавни радници стварају због респектовања њиховог блага и тефтера”. Симпатије Кочићеве групе су биле усмерене према такозваном малом човеку. О томе се отворено каже: „Не признајемо владу богаташа, хонорације и посједника, у име правог демократизма тражимо једнако право за све према броју”.<ref>Отаџбина, бр. 17 из 1911.</ref> У исто време, Кочић је водио борбу и против муслиманских бегова. Дајући сажету карактеристику о босанским феудалцима, он је напао феудални менталитет муслиманских великопоседника. Устао је против: „феудалне пожуде са сабирањем материјалних добара, разних положаја титула и части” као и против ''бошњаклука'', „те одвратне националне безбојности”, истичући да: „феудално родољубље босанско нити је прелазило нити прелази границе посједа”.<ref>Отаџбина, бр 1. из 1911</ref> Подршка народа Кочићевој групи показала се крајем 1911, када је у ванредним изборима за изборни зворнички, власенички и сребренички срез, обични тежак (подржан од ''Отаџбине'') Максим Ђурковић победио [[Атанасије Шола|Атанасију Шолу]], званичног кандидата Српског клуба.{{Напомена|Ђуровићеву кандидатуру поставио је сам народ на скупштинима у Козлуку и Тавни, а ''Отаџбина'' га је јавно подржала тек када је видела да Српски клуб кандидује великопоседника.{{sfn|Крушевац|1951|pp=390}}}}{{sfn|Крушевац|1951|pp=390}} Почетком 1912. на још једним накнадним изборима, још један кандидат ''Отаџбине'' побеђује, а самој групи се придружују још два посланика која напуштају Српски клуб, тако да је Кочићева група имала у Сабору већ седам посланика. Са друге стране, унутрашњи раздори у Српском клубу по питању да ли српски посланици требају да учествују у раду владе или не, довео је и до формалног цепања групе — на чаршијску групу одану влади око ''Српске ријечи'' и на опозициону, демократско-националистичку групу око листа ''Народ''.{{sfn|Милићевић|1951|pp=18}}
Ред 132:
Крајем 1912. године јавили су се први озбиљнији симптоми лошег душевног стања код Кочића. Болест се постепено развијала узимајући све више маха, а његова плаховитост је све више уступала место [[Меланхолија|меланхолији]]. Стање му се додатно погоршало кад му је трогодишњи син Слободан умро од [[Туберкулоза|туберкулозе]] 1913. године.<ref>{{cite news |title=Nacionalni interesi iznad partijskih |url=http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-04-10-2007/nacionalni-interesi-iznad-partijskih |accessdate=26. 10. 2019 |work=glas-javnosti.rs |date=26. 10. 1999.}}</ref> С пролећа исте године код Кочића су се живци толико растројили да су га лекари послали да се одмара на [[Иван планина|Иван планини]], где је остао све до јесени 1913. године, избегавајући бављење политиком. Неспособан готово за било какву делатност, током овог периода је превео једну приповетку [[Максим Горки|Максима Горког]] и написао неколико краћих бележака за „Босанску вилу”.{{sfn|Крушевац|1951|pp=406}} На наговор својих пријатеља Кочић је у јануару 1914. године отпутовао са трудном женом у Београд на лечење где је примљен у [[Докторова кула у Београду|душевну болницу]]. Вест о његовој болести изнела је на видело велику популарност коју је уживао као народни борац и књижевник, те су добротворне вечери за скупљање прилога организоване у Београду, [[Клепци]]ма, Сарајеву, [[Нови Сад|Новом Саду]], Бањој Луци, [[Мостар]]у, [[Жупањац|Жупањцу]], [[Бусовача|Бусовачи]], [[Цетиње|Цетињу]] и др.{{sfn|Крушевац|1951|pp=408}} Исте године Милка Кочић му је родила ћерку Душицу.
Кочић је дочекао почетак [[Први светски рат|Првог светског рата]] у болници, где се међу душевним болесницима налазио и песник [[Душан Срезојевић]]. Вредно сведочанство о Кочићевим последњим данима оставио је у виду записа [[Милан Јовановић Стојимировић]], тада шеснаестогодишак који се 1915. године, након пада Београда, да би се спасио интернације, запослио у болници као писар код свог ујака др Душана Стојимировића. Он описује бригу коју су запослени, као и други пацијенти, посвећивали оболелом Кочићу. Његово телесно и душевно копњење описао је речима:{{sfn|Јовановић Стојимировић|1965|pp=189}}
{{цитат3|Било је дана када је П. Кочић збиља био 'живи леш' то се не може оповргнути. Тада сам увиђао с колико су тачности лекари оспоравали моје лепе наде. Он би тада долазио не називајући ником бога, седао би, пушио, ћутао и одлазио опет не опраштајући се ни са ким. Али та расположења га нису никада дуго држала. Дан-два, и њему би се опет враћао стари изглед, био је опет вољан да чита, да разговара, каткад и да се смеје. Његово нормално расположење била је нека утученост, известан унутрашњи умор, који је пратила мала невеѕаност мисли и мрзовоља; али никад он није губио изглед човека који мисли. Додуше, његова мисао је била трома и реч му неизразита, али он никад, па ни у данима највећих криза, није мислио сасвим лудачки, и никад се није тако изражавао као што чине умни поремећеници. Он је био неупотребљив, то се не може порећи, и није било наде на исцељење. Али он никада није био несносан, никад комичан, никад бедан, па и кад је изазивао највеће сажаљење.{{sfn|Јовановић Стојимировић|1965|pp=189}}}}
Кочић је у услед погоршања болести пао у постељу [[21. август]]а 1916. године, а умро је у четири сата ујутру [[27. август]]а исте године. Пошто се болничка капела кречила, његов леш је био положен у купатилу. Преминули душевни пацијенти су сахрањивани без ковчега, али је по специјалној наредби управника један од пацијената по имену Милош, који је уобразио да је Бог, истесао ковчег. За тај посао је награђен Кочићевим капутом. Стојимировић сликовито описује [[опело]]:{{sfn|Јовановић Стојимировић|1965|pp=195-196}}
{{цитат3|Сутрадан у три часа, отац Гавра Милошевић, свештеник и пријатељ покојников, чита му велико опело. Кочић лежи мало осмехнут, у чарапама, без обуће и гологлав. Око лица му је неки прост укус поређао цвеће, као што се то чини са сељачким мртвацима. Тетка Мара је ваљда додала неколико крупних и ситних јабука уз бледе образе, фине и прозирне, и чело, жуто и хладно. Нико се не сагиње да га пољуби, а спремају се да спусте поклопац. Настасија, једна лудакиња која је увек у капели и око мртваца: „Где ћете - рече- таквог човека гологлавог и босонога?” Неко отрча и донесе једне нове собне ципеле од црвеног платна, које му журно навлаче... Неко други му помиче главу, док остали плачу. Одједном - је ли то игра случаја, ћуд судбине, њена логика или лудачки прохтев? - Петру Кочићу, великоме Србину, мећу на главу просту српску војничку [[Шајкача|шајкачу]]... Нас неколико који разумедосмо тај лепи симбол згледасмо се накострешени од језе<br />- И право је. Право је, - додаде, накрививши капу на мртвачкој глави, чији болни осмех као да се још више развуче.{{sfn|Јовановић Стојимировић|1965|pp=195-196}}}}
Кочићево тело је потом тајно донето на [[Ново гробље (Београд)|Ново гробље]], без спровода пошто су за време окупације била забрањена окупљања. Кочића је надживела супруга Милка (умрла 1966) и ћерка Душица, које су непосредно након пишчеве смрти живеле тешко. Милка Кочић, иако је надживела свог супруга за педесет година, никада се није преудaла и борила се читав живот за одржавање Кочићеве културне заоставштине. Ћерка Душица је завршила студије књижевности у Београду, а потом се удала 1942. године и добила троје потомака — Бојану, Милицу и Петра, који је добио име по свом деди.<ref name="ПетарПанић">{{cite news |
== Књижевно стваралаштво ==
Ред 147:
Петар Кочић је писао сва три књижевна рода: [[Епика (књижевни род)|епику]] (приповетке, цртице и слике), [[Lirika|лирику]] (песме у стиху и прози) и [[Драма|драму]] (драмске сатире).{{sfn|Милићевић|1951|pp=20-21}} Највиши уметнички домет је достигао пишући приповетке и драмске сатире. У издањима сабраних дела објављују се и његови [[Публициста|публицистички]] и новинарски текстови, говори у [[Земаљски сабор Босне и Херцеговине|Сабору]] као и сачувана лична преписка. Његов књижевни опус по броју написаних дела није велики и највећи број дела је написао у студентским данима. Његово стваралаштво се може поделити у два дела. Први обухвата студентски период од 1901. до 1905. године. Током овог периода објавио је три збирке приповедака истог имена: „[[С планине и испод планине (1902)|С планине и испод планине]]” (1902), „[[С планине и испод планине (1904)|С планине и испод планине]]” (1904) и „[[С планине и испод планине (1905)|С планине и испод планине]]” (1905), као и драмску сатиру „[[Јазавац пред судом]]” (1904). Други период обухвата период од 1908. до 1911. године када су настали „[[Јауци са Змијања (књига)|Јауци са Змијања]]” (1910) и „[[Суданија]]” (1911). Књижевна критика сматра да је уметнички вреднија дела написао у првом периоду. Историја књижевности је двојако периодизовала Кочићево стваралаштво. Старији [[Историја књижевности|историчари]] су га сматрали једним од последњих писаца [[реализам у српској књижевности|српског реализма]], док је данас, под утицајем новијих историчара, устаљено мишљење да је Кочић један од првих [[Moderna u srpskoj književnosti|модерних]] писаца у српској књижевности.{{sfn|Деретић|2003|p = 43}}{{sfn|Вучковић|1989|pp=65}}
[[Наука о књижевности]] не може јасно да утврди који су писци пресудно утицали на обликовање Кочића као књижевника због недостатка изворних докумената о његовој лектири и књижевном изграђивању. Ипак одређену оријентацију нам може пружити делимично сачувана Кочићева библиотека.{{sfn|Вучковић|1989|pp=67}} Од домаћих присутан је утицај [[Ђура Јакшић|Ђуре Јакшић]], коме је и посветио своју другу књигу, затим утицај
Кочић је приповетке написао настављајући традицију сеоске приповетке (Веселиновић, [[Павле Марковић-Адамов|Паја Марковић-Адамов]], [[Милован Глишић|Глишић]] и др). Ову традицију, која је пре његове појаве запала у дубоку кризу, модернизовао је и подмладио, уневши у њу нове елементе. У погледу форме, епски начин приповедања, са опширном дескрипцијом и расплинутим низањем догађаја, заменио је кратком, сажетом приповетком, занимљивом не само по свежем и живописном језику, него и по драмским елементима.{{sfn|Крушевац|1964|pp=108}} Уз складну примену модерних елемената Кочић је дао и нову обраду приповедних мотива. Уместо безбрижног сељака и задовољног, идеализованог села, каквом су били склони приповедачи из претходне генерације, Кочић је у својим делима приказивао намучене сељаке и тамну страну поробљене и сиромашне сеоске средине.
Ред 169:
Још први рецезенти Кочићевог дела, међу којима је био и Скерлић, указивали су на лепоту и богатство језика у његовим приповеткама.{{sfn|Скерлић|1964|p=151}}. Овај језик је занован на чистом народном српском језику Босанске Крајине који је често тек овлаш књижевно редигован. Тај језик је обележен разговорном фразом, ритмом и мелодијом, [[Синтакса|синтаксом]], [[троп]]има и [[Стилске фигуре|фигурама]], епитетима и поређењима. Такође, у њему је присутан и велики број [[Дијалекти српског језика|дијалектизма]], који као [[Лексикологија|лексичка]] грађа имају немало значења.{{sfn|Милићевић|1951|pp=24}} Задивљена језичком лепотом и снагом Кочићевог израза, Исидора Секулић је у свом есеју сликовито изрекла да такав језик погађа читаоца кроз свих пет чула.{{sfn|Секулић|1965|pp=174}}
Колику је важност Кочић придавао језику, сведочи и ред из песме у прози „Молитва” где се лирски субјект моли: „О, боже, велики силнии недостижни, дај ми крупне и големе ријечи које душманин не разумије, а народ разумије”. За њега је језик потпуно једно са људима и земљом, свет и неповредљив као и сами људи. Иво Андрић, у есеју „Земља, људи и језик код Петра Кочића”, посебно је истакао важност говора и језика за разумевање стваралаштва, али и политичке борбе овог српског писца. Андрић истиче да:{{sfn|Андрић|1965|p=48-49}}
{{цитат|понекад човеку изгледа као да је само Кочићево дело, цело целцато, лежало негде у дубинама тога језика, а он га је ископао као кип, и изнео на светлост дана и пред поглед света. Кочић је добро знао (или боље рећи: осећао) да говорити и писати чисто и правилно значи одупрети се и на тај начин непријатељу, пркосити му, давати доказ своје животне снаге; и обрнуто, да примати нове, наказне изразе службеног језика значи колико и признавати чињеницу своје потлачености и покорности, отварати пут ка пуној капитулацији.}}
Из ових разлога, Кочић се у својој политичкој делатности борио за очување српског језика у Босни и Херцеговини. Он је против „накарадног језика” аустроугарске [[Бирократија|бирократије]] држао говоре, предлагао нарочите комисије, препирао се са представницима власти око појединих речи, итд. Колико је Кочић повезивао страну окупацију са кварењем језика, сведочи и један исказ у „Суданији” где једно лице саветује оптуженог да ако хоће да постигне нешто пред аустријским судом онда: „убацуј што више њиовије ријечи у свој говор”. Андрић је у свом есеју истакао и да је:{{sfn|Андрић|1965|p=49}}
Ред 185:
[[Датотека:Monument to Petar Kočić, Banja Luka.jpg|мини|десно|250п|[[Споменик Петру Кочићу]] у Бањој Луци из 1932.]]
Кочићево дело доживело је велику читаност још за време његовог живота. Тако је самостално издање „[[Јазавац пред судом|Јазавца пред судом]]” доживело једанаест издања у временском периоду од 1904. до 1914.<ref name=automatski_generisano1>[https://www.rastko.rs/rastko-bl/kocic/bibliografija.html Bibliografija] na sajtu: rastko.com (Pristupljeno: 2. 5. 2019)</ref> Својим политичким деловањем извршио је снажан утицај на припаднике организације [[Млада Босна]], посебно на [[Владимир Гаћиновић|Владимира Гаћиновића]]. Иако није био њен део, Кочић је први употребио израз „Млада Босна” и то у листу ''Отаџбина'' 1907.<ref>„[http://www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:276580-%D0%A0%D0%B0%D1%92%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%9C%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B5-%D0%91%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%B5 Рађање Младе Босне]”, Вечерње новости, 15. 6. 2004. (Приступљено:28. 4. 2019)</ref>
Након Првог светског рата и уједињења у [[Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца|Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца]], Кочић је био слављен као политичка фигура која је својим деловањем помогла уједињењу југословенских народа. Године 1929. у Бањој Луци је основано друштво „Змијање” чији су циљеви били подизање споменика и оснивање уметничког дома за сиромашне ђаке Крајине који би понео књижевниково име. У непуне четири године деловања (од 29. октобра 1929. до 21. маја 1933) друштво „Змијање”, на чијем се челу налазио [[Васо Глушац]] (1879—1955), Кочићев пријатељ и покретач ове акције, окупило је бројне чланове. Међу многобројним југословенским интелектуалцима, уметницима и политичарима чланству су припадали и [[краљ Александар Карађорђевић]], као и [[Томаш Масарик]], предедник [[Чехословачка|Чехословачке Републике]], и [[Игнаци Мошицки]], председник [[Пољска|Пољске]] Републике, што сведочи да је Кочићев значај сагледаван [[Пансловенски покрет|пансловенски]]. Подршку и жељу да постане члан друштва исказао је писмом и [[Никола Тесла]]. Друштво је свечано открило [[
По угледу на Кочићев лист ''[[Отаџбина (часопис 1907-1908)|Отаџбина]]'' након Првог светског рата у Бањој Луци је покренут истоимени лист ''[[Отаџбина (часопис)|Отаџбина]]'' који је излазио у периоду од 1923. године до 1925. године. Овај лист, је основала [[Демократска странка (Југославија)|Демократска странка]], дајући му име ''Отаџбина'', како би придобили поборнике социјалног наслеђа Петра Кочића у Крајини, где је обични народ, сељаштво, било у првом плану. Након цепања Демократске странке лист је постао орган [[Самостална демократска странка|Самосталне демократске странке]].
[[Датотека:Coat of Arms of Banja Luka.jpg|мини|десно|220п|Данашњи Велики грб [[Бања Лука|Бања Луке]]; Држачи штита су Петар Кочић и [[Светислав Милосављевић]].]]
Укидање кметства и реформа аграрног система у Босни и Херцеговини за коју се залагао Петар Кочић остварена је тек након Првог светског рата и стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Губљење привилегија муслиманских бегова и ослобађење српских кметова узроковало је дубље раздоре имеђу бошњачког и српског становништва што је, како истиче историчар [[Марко Атила Хор]], једним делом узроковало укључивање дела бошњачког становништва [[Усташе|усташком]] покрету и чињењу [[Геноцид над Србима у Другом свјетском рату|геноцида над стотинама хиљада Срба]] у Другом светском рату.{{sfn|Hoare|2007|p=414}} Током Другог светског рата и [[Четници|четнички]] и [[Југословенски партизани|партизански]] покрет, оба већински састављена од Срба, позивали су се на Кочићево наслеђе. Тако је [[Урош Дреновић]] командовао четничким батаљоном који је био именован „Петар Кочић”,{{sfn|Hoare|2006|p=261}} док су у исто време партизани уздизали Кочића видећи у њему побуњеника против германских окупатора и самим тиме њиховог претходника.{{sfn|Hoare|2013|p=357}}
За време постојања [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФР Југославија]] Кочић је уздизан у [[Социјализам|социјалистичког]] борца за права кметова и радника, али се, са друге стране, његов српски национализам прећуткивао, те је неретко свођен на искључиво босанског књижевника и политичара.{{sfn|Sugar|1995|p=343}} У [[Загреб]]у је [[1964]]. године било основано сатирично позориште ''[[Сатирично позориште Керемпух|Јазавац]]'' именовано је по угледу на познату Кочићеву драмску сатиру „Јазавац пред судом”. Након распада Југославије и хрватске независности позориште је 1994. године променило име у ''Керемпух'', а званични сајт позоришта данас негира било какву повезаност са српским писцем.<ref>[https://kazalistekerempuh.hr/o-kazalistu/povijest-kazalista/ Povijest kazališta], zvanični sajt pozorišta Kerempuh (Pristupljeno: 31. 7. 2019) </ref>
Оснивањем [[Република Српска|Републике Српске]] Петар Кочић постаје својеврсни симбол успостваљеног ентитета. Томе сведочи велики број културних догађаја које су понеле његово име. Између осталог, његово име носи [[градски парк "Петар Кочић"|градски парк]] у Бањој Луци, [[Театар фест Петар Кочић|Театар фест]], културна манифестација [[Кочићев збор]], основана 1966. године и две књижевне награде — [[Кочићева књига]] и [[Кочићево перо]], које додељује [[Задужбина Петар Кочић]]. Његов лик је главни мотив на лицу серије новчаница динара Републике Српске које су издате 1993. и главни мотив на лицу серије новчаница од 100 [[Конвертибилна марка|конвертибилних марака]] које су издате 1998. године. Од 20. јула 2017. године, на новом [[Грб Бање Луке|грбу Бање Луке]] налази се Петар Кочић заједно са [[бан]]ом [[Светислав Милосављевић|Светиславом Милосављевићем]].<ref>[http://ba.n1info.com/a175600/Vijesti/Vijesti/Banjaluka-dobila-grb-i-zastavu.html Бања Лука добила грб и заставу]</ref>
Ред 346:
| ref = harv
}} {{COBISS|ID=17396486}} {{COBISS.RS|ID=6248984}} {{COBISS.RS|ID=17396486}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Деретић|first=Јован|authorlink=Јован Деретић |year=2003|title=Историја књижевности за трећи разред средње школе |publisher=Завод за уџбенике и наставна средства| location = Београд|isbn=978-86-17-10754-1|pages=}}
* {{cite book
| last=Димитријевић
Ред 503:
| ref = harv
}}
* {{Cite book| ref=harv| last=Скерлић| first = Јован|authorlink=Јован Скерлић |year=1964| title = Писци и књиге V | publisher = Просвета| location = Београд}} {{COBISS|ID=61779975}}
* {{Cite book| ref=harv| last=Шошљага| first = В. Ј.|authorlink=|year=1907| title = Приповијетке Петра Кочића | publisher = Српска ријеч бр. 239| location = }}
На енглеском језику:
* {{cite book
Ред 570:
{{DEFAULTSORT:Кочић, Петар}}
[[Категорија:Рођени 1877.]]
[[Категорија:Умрли 1916.]]
▲[[Категорија:Петар Кочић|!]]
[[Категорија:Бањалучани]]
[[Категорија:Српски књижевници]]
| |||