Петар Кочић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м razne izmene; козметичке измене |
м Уклоњена веза: Горштак користећи Dab solver |
||
Ред 41:
Одрастао је у [[Патријархат|патријархалној]] породичној [[Задруга|задрузи]] под туторством деде и бабе након што му је мајка Мара умрла, а отац Јован се [[Монаштво|замонашио]]. Основну школу је завршио у [[Манастир Гомионица|манастиру Гомионица]] и српско-православној школи у Бањој Луци. Године 1891. уписао је [[Прва гимназија (Сарајево)|Велику гимназију]] у [[Сарајево|Сарајеву]], али је из ње избачен 1895. те је школовање наставио у [[Прва београдска гимназија|Првој београдској гимназији]]. Студирао је на [[универзитет у Бечу|Бечком универзитету]] од 1899. до 1904. године, а након кратког боравка у Београду био је постављен за професора [[Српска гимназија у Скопљу|српске гимназије]] у [[Скопље|Скопљу]], одакле је био отпуштен након писања [[сатира|сатиричног]] чланка, те се 1905. вратио у Сарајево. У [[Босна и Херцеговина (Аустроугарска)|Босни и Херцеговини]] је започео политичку борбу за побољшање положаја српског становништва залажући се посебно за ослобађање [[кмет]]ова. Писао је ватрене чланке против аустроугарске управе, учествовао у [[велики народни штрајк 1906.|великом народном штрајку]] (1906) и радио на окупљању српских снага. Аустроугарска власт је у Кочићу видела велику опасност те је радила на сузбијању његове политичке делатности. Три пута је био хапшен и затваран због новинских чланака и критике власти. Укупно је провео две године у затвору и то већином у самици, што је негативно утицало на његово душевно здравље. У Бањој Луци је покренуо лист ''[[Отаџбина (часопис 1907-1908)|Отаџбина]]''. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у сељачким масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика [[Босанско-херцеговачки сабор|Босанско-херцеговачког сабора]], али је ову функцију напустио 1913. због погоршања здравља. Године 1914. примљен је у душевну болницу у Београду, где је дочекао почетак [[Први светски рат|Првог светског рата]] и где је након две године преминуо. На тај начин су се испуниле његове пророчке речи које је изговорио излазећи из [[Тузлански затвор|тузланског затвора]]: „У ропству се родих, у ропству живјех и у ропству, вајме, умријех”.{{sfn|Андрић|1965|p=36}}
Кочић је писао сва три [[Књижевни родови и врсте|књижевна рода]] — [[Епика (књижевни род)|епику]] (приповетке, цртице и слике), [[Lirika|лирику]] (песме у стиху и прози) и [[Драма|драму]] (драмске сатире). Највише уметничке домете достигао је пишући приповетке и драмске сатире. Његово стваралаштво се може поделити у два дела. Први обухвата студентски период од 1901. до 1905. године током које је објавио три збирке приповедака истог имена: „[[С планине и испод планине (1902)|С планине и испод планине]]” (1902), „[[С планине и испод планине (1904)|С планине и испод планине]]” (1904) и „[[С планине и испод планине (1905)|С планине и испод планине]]” (1905), као и драмску сатиру „[[Јазавац пред судом]]” (1904). Други период обухвата период од 1908. до 1911. када су настали „[[Јауци са Змијања (књига)|Јауци са Змијања]]” (1910) и „[[Суданија]]” (1911). Поетику Кочићевог стваралаштва одликују: изразити ликови [[Босанска Крајина|Крајишника]],
Кочићево дело доживело је велику читаност још за време ауторовог живота. Његове приповетке извршиле су широк утицај на следећу генерацију писаца међу којима се посебно издваја утицај које су извршиле на стваралаштво [[Иво Андрић|Иве Андрића]]. Политичка делатност, пркос и челична непоколебљивост створиле су од Кочића историјску фигуру на чије су се наслеђе кроз потоњу историју позивале подједнако и десне и леве, српске и југословенске политичке идеологије. Кочићево име носи неколико школа, велики број улица, књижевне награде ''[[Кочићево перо]]'' и ''[[Кочићева књига]]'', ''[[Театар фест Петар Кочић|Театар фест]]'' и културна манифестација ''[[Кочићев збор]]'', док се његов лик налази на лицу серије новчаница од 100 [[Конвертибилна марка|конвертабилних марака]] и [[Грб Бање Луке|грбу Бање Луке]], где се налази заједно са баном [[Светислав Милосављевић|Светиславом Милосављевићем]].
Ред 123:
Почетком 1911. у Сабору долази до формирање нове саборске већине сачињене од хрватских и муслиманских посланика, а српска страна је постала опозициона. Формирање нове саборске већине омогућило је да се пред Сабором изнесе владин предлог о факултативног откупу кметова, који је одговарао муслиманским беговима, а који су Хрвати били спремни да подрже надајући се муслиманској подршци по питању језика.{{sfn|Крушевац|1951|pp=356}} Српски посланици су начелно заступали обавезни откуп кметова, али је у Српском клубу постојала и струја која се залагала за компромисно решење. Приликом претреса владиног предлога о факултативном (уместо обавезног) откупу кметова [[3. април]]а [[1911]], Српски клуб, не само да је дозволио да владин предлог прође готово без расправе, већ је одлучено да за владин закључак гласају Срби вирилисти и сви посланици прве курије.{{sfn|Крушевац|1951|pp=368}} Приликом претреса Кочић је одржао упечатљив говор о аграрном питању. Он је заступао мишљење о потреби укидања кметства путем обавезног укидања свих феудалних права на земљу, одбацујући владин предлог о факултативном решењу као рђав. Како је из српског клуба изашао још крајем лета 1910. Кочић није био везан никакавим обзирима према српској чаршији и њеном додворавању муслиманским посланицима из беговски породица, те је своје мишљење о аграрним односима могао изнети отворено и искрено. Кочић је најпре изнео историјски постанак и развој кметства у Босни и Херцеговини. Потом се осврнуо на садашње стање и изнео податке из више крајинских срезова. Говор је завршио позивом да се аграрно питање одједном реши, сечењем [[Гордијев чвор|Гордијевог чвора]], истичући разне користи које земљи пружа ослобођено сељаштво.{{sfn|Крушевац|1951|pp=369-372}} Упркос Кочићевом говору, одлука је била унапред запечаћена. Владин предлог је изгласан великом већином, пошто су за њега гласали хрватски, муслимански и неколико српских посланика. Гласање појединих српских посланика за владин предлог, Кочић је окарактерисао као народну издају.{{sfn|Крушевац|1951|pp=375}}
Кочић је према Српском клубу, због националних разлога, у првом периоду заузимао резервисано држање, гајећи наду да ће се њихова политика, ипак, вратити на пут оних политичких начела због којих их је народ и изабрао. Међутим, он је био присиљен и да јавно иступи против овакве политике средином 1911. Повод је био покушај Клуба да у изборним срезовима Кочића и двојице његових другова, који су такође иступили, спроведе своју политичку организацију и да под видом чврсте организације, онемогући слободну и јавну критику рада посланика и политичког вођства.<ref>Држ. арх. НР БХ. бр. през, 4128/1911</ref>
=== Последње године и смрт (1913—1916) ===
|