Апостасија — разлика између измена

м
razne izmene; козметичке измене
м (razne izmene; козметичке измене)
{{глобализуј}}
'''Апостасија''' ({{јез-гр|αποστασία}}) је термин у [[религија|религији]] који означава отпадништво од [[Вера|вере]], а тиме и [[Црква|цркве]], и представља један од најтежих грехова у већини религија.
 
== Апостасија у православљу ==
Припадник Православне Вере, који се самовољно одрекне Хришћанства, постаје за Цркву и Христа, туђ односно стран. Иако је овим преступом сам себе осудио пред Црквом и тиме се одрекао свих права у њој, ипак је Црква такве апостате осуђивала и изрицала им најтежу казну - казну искључења из Цркве (екскомуникација).
 
Примера отпадништва од Хришћанства највише је било у време прогона [[Црква|Цркве]] и [[Хришћани|Хришћана]] од стране римских владара прва три века, за време [[Нерон]]а, [[Трајан]]а, [[Марко Аурелије|Марка Аурелија]], [[Деције Трајан|Деција Трајана]], а нарочито за време [[Диоклецијан]]а, његових сувладара и најближих наследника ([[284]]--[[312]]). У периоду од [[313|313.]] до [[323|323.]] гоњење је било ређе. Иако су по вестима савременика стотине хиљада Хришћана изгинуле као жртве овог гоњења, ипак хришћанство није ослабљено, него је само сјајно манифестовало своју непоколебљиву веру у Господа Христа. Због великих мучења током ових прогона, многи мученици названи су великомученицима. Међутим, било је и Хришћана који су били маловерни, те су се под различитим притисцима одрицали своје праве Вере, и приносећи жртве многобожачким идолима, постајали су многобошци. У хришћанској Црквено-правној литератури, такви „хришћани“ називани су пали ({{јез-гр|πάραπεπτωκότες}}) - 10. канон [[Први васељенски сабор|Првог васељенског сабора]].
 
== Приступ апостасији у историји ==
Апостасија је могла бити својевољна, свесна, одн. намерна, као код последњег римског многобожачког [[јулијан Флавије Клаудије|цара Јулијана]] (361--363); управо због отпадништва од Хришћанства и назван је Апостат - Отпадник ({{јез-гр| Αποστάτης}}).
 
Чешћи случајеви апостасије били су из малодушности, односно страха. У почетку гоњења Хришћанства, многи хришћани су се одрицали Вере, и тиме сами себе искључивали из Цркве и губили сва права, а Црквене власти су то, нажалост, само морале констатовати као жалосну чињеницу, односно као велики грех. Али, апостата је и даље живео и то касније у хришћанској држави, те је и у њој таквој губио поједина права, јер је апостасија сматрана за јавни преступ, и није постојала застарелост преступа. У грчко-римској царевини хришћанска вера је постала у IV веку државном вером, и од припадања тој вери зависило је за дотичне уживање односних грађанских права. Прелаз, отпадништво из исте вере у јудејство или многобоштво, незнабоштво подлегало је казни. У [[Теодосије I|Теодосијевом Кодексу]] ([[438]]) цео седми наслов, титула XVI књиге говори искључиво ο апостасији (De apostatis). [[Грацијан|Цар Грацијан]] конституцијом [[381|381.]] године лишава права интестабилитета (права сведочења пред судом и прављења тестамента) сваког оног хришћанина који отпадне и пређе у незнабоштво или у јудејство према казнама при цару [[Констанције II|Констанцију II]]. Поред интестабилитета, апостате су потпадале и инфамији (губитак грађанских права или губитак појединих права и повластица у Цркви), а у време [[јустинијан I|цара Јустинијана]], половином [[6. век|VI века]], такође и изгону из државе. Државни закони против апостата били су на снази за све време док је постојала [[Византијско царство|Византијска царевина]]; исто као што су слични закони важили за апостате увек и у другим хришћанским државама.
1.572.075

измена