У многим су нацијама моћни владари, које историчари називају „просвећеним деспотима“, поздрављали вође просветитељства на свом двору и тражили помоћ од њих у стварању закона и програма реформи политичког и друштвеног система, усмерених углавном на развој јаких [[национална држава|националних држава]].<ref>{{Cite bookharvnb|last=Lee|first = Stephen J.| title = Aspects of European history, 1494–1789|year=1990|pagespp=258—266}}</ref> Најистакнутији међу тим владарима били су [[Фридрих Велики]] (краљ [[Пруско краљевство|Пруске]]) [[Катарина Велика]] (руска царица од [[1762]]. до [[1796]]), [[Леополд II, велики војвода Тоскане|Леополд -{II}-]] (велики војвода [[Велико војводство Тоскана|Тоскане]] од [[1765]]. до [[1790]]) и [[Јозеф II Хабзбуршки|Јозеф -{II}-]] (аустријски цар од [[1780]]. до [[1790]]). Јозеф је био претерани ентузијаста, те је започео многе реформе које су имале врло малу подршку изазвавши тако многе побуне. Његова је владавина постала предметом исмејавања и готово сви програми реформи су на крају повучени.<ref>Nicholas Henderson, "Joseph II", ''History Today'' (March 1991) 41:21-27</ref> Старији министри [[Sebastião José de Carvalho e Melo, 1st Marquis of Pombal|Себастјан Хозе Помбал]] у [[Португал]]у и [[Johann Friedrich Struensee|Јохан Фридрих Струензе]] у [[Данска|Данској]] такође су владали у складу с идеалима просветитељства.
