Атанасије Стојковић — разлика између измена

Атанасије је рођен у Руми 1773. године, од оца Јована Стојковића и мајке Ане Гроздић. У родном месту је пошао у школу и после основне, био је послат да учи кожарски трговачки занат у Пешти. Оданде 1787. године побегне и смести се код неког унијатског свештеника у [[Трнава|Трнави]] (Словачкој), где је певао у цркви. После смрти доброчинитеља Словака 1789. године, вратио се кући, где га је чекала мајка удовица. Прихватио га је земљомер Рајић у Илоку за практиканта, који је радио на изради земљишњих књига.<ref name="аутоматски генерисано1">"Сербскиј народниј лист", Будим 1838. године</ref> Млади Стојковић се затим вратио у Руму и прихватио да буде српски народни учитељ. Али септембра 1793. године уз подршку пријатеља, кренуо је на више школе. После приватног припремања, завршио је средњу „граматикалну латинску школу” у [[Шопрон]]у, а затим и логику у [[сегедин]]ском Лицеју. Школске 1795/1796. године слушао је физику у [[Пожун]]у, али до марта 1797. године посветио се ту и учењу права. Намеравао је да (по добијању стипендије) настави студије у Саксонији. У међувремену бавио се пола године у Бечу, учећи аустријско право и грчки језик. Затим је отишао у [[Гетинген]] на студије природних наука, где је [[1799]]. године стекао звање доктора филозофије, и постао први [[Срби]]н који је докторирао на том универзитету <ref>После [http://www.rastko.rs/filosofija/jbalevic/bbalevic-religija_c.html Бојана Јована Стефановића Балевића који је докторирао] у [[Хале]]у [[1752]]. године, Атанасије Стојковић је био други Србин са докторском титулом уопште.</ref> и члан Гетингенског и [[Јена|Јенског]] ученог друштва. Током те 1799. године дружио са са многим ученим људима у Јени, Лајпцигу и Гетингу. Крајем 1799. године вратио се као доктор филозофије у завичајни Срем. Иако је у Гетингу завршио по други пут Богословију није прихватио монашки чин по савету архимандрита Рајића. Вратио се у Пешту и ту је неколико година радио истраживања и писао српске књиге. Од писања се чак као мало ко и обогатио, али му је капитал проневерио један купац у Бечу. На наговор [[Доситеј Обрадовић|Доситеја Обрадовића]] од 1801. до 1803. у Будиму је писао књигу ''"Фисика, простим језиком списана за род славено-сербскиј"'' у три тома, која је прво такво дело на српском језику, и обухвата не само физику већ и метеорологију, астрономију, минерологију па чак и ботанику и зоологију. Овим се Стојковић сврстао у ред српских просветитеља, уз Доситеја и [[Павле Соларић|Павла Соларића]].

Захваљујући свом образовном раду, [[1803]]. године био је позван за првог редовног професора на новоотворени универзитет у [[Харков]]у. Али све је почело тако што је своју књигу "Физику", послао на поклон руском цару Александру. Руски владар му је узвратио са два похвална писма, захваљујући којима су му у Рисији отворена сва врата. Са достојанство императорског придворног саветника дошао је у Харков 1804. године, у друштву са мајком и једним синовцем.<ref> name="Сербскијаутоматски народниј листгенерисано1", Будим 1838. године</ref> Он је био један од учених Срба које је царска Русија позвала да буду професори на том универзитету, уз [[Глигорије Трлајић|Глигорија Трлајића]], [[Сава Петровић|Саву Петровића]], [[Ђорђе Коритар|Ђорђа Коритара]]. Прво је предавао на катедри теоријске и експерименталне физике, али је убрзо постао декан одељења физичких и математичких наука. Стојковић је касније постао и ректор и оснивач харковског Ученог друштва.

Такође је стекао многе почасти и привилегије, постао члан Царске академије наука, добио од цара Александра I орден светог Владимира трећег степена, а добио је и материјалне привилегије и постао државни саветник. Након што је 1815. године постао ректор Харковског универзитета оженио се. Руски цар му је 1815. године поклонио 25.000 јутара земље у Херсонској губернији, у Јелисаветоградском језду. Напустио је потом универзитетску катедру и постао државни саветник, угледник са више ордена и медаља. Имање је касније предао синовима Аркадију и Хонорију<ref> name="Сербскијаутоматски народниј листгенерисано1", Будим 1838. године</ref>, и спокојно умро 1832. године у Харкову.