Београд у Народноослободилачкој борби — разлика између измена

[[Датотека:Kalemegdan 1.jpg|десно|мини|250п|Споменик „[[Победник (споменик)|Победник]]“ на [[Калемегдан]]у]]

[[Датотека:Spomenik obešenim rodoljubima 1941 u Beogradu.JPG|мини|десно|250п|[[Споменик обешенима на Теразијама|Споменик обешеним родољубима]] на [[Теразије (улица у Београду)|Теразијама]], августа [[1941]].]]

 

 

 

Због хероизма својих грађана, као и жртава које су поднели, град Београд је 20. октобра [[1974]]. године одликован [[Орден народног хероја|Орденом народног хероја]].

О резултатима шестоаприлског бомбардовања Београда, немачки пуковник Тусен, као очевидац, [[16. април]]а 1941. године, послао је извештај [[Адолф Хитлер|Хитлеру]]: ''"Према лично добијеним утисцима, ваздушни напад на Београд био је мање у вези са војним операцијама... Битан моменат дејства ваздушног напада на Београд био је изненађење. Кратко пред напад дат је аларм за напад из ваздуха, али се становништво, које је мислило да се ради о некаквој вежби за заштиту из ваздуха, није освртало на то. Напад је био временски концентрисан и изненадио је становништво у кућама или на улицама. Људи су делом још спавали, а сељаци су се баш возили са периферије у центар града на пијаце. Отуда је почетак напада довео до великих губитака, а морални утисак је био веома снажан... Морална последица напада битно је појачана буком „штука“ и бомби, што је стварало утисак сталне претње и онда када је дејство удаљено. Присуство жена и деце и осећај да они ни на који начин не могу ефикасно да се заштите, нити да им се може помоћи, оптерећивало је нерве мушкарцима. Људи који су унезверено тумарали улицама тамо-амо и гледали како им се куће руше, а они остају без крова над главом створили су и сами панику... Лешеви, који су се налазили свуд унаоколо, пружили су језовиту слику. Пошто су у Београду организација за заштиту из ваздуха и служба за спасавање потпуно затајиле, лешеви су данима остали да леже на улицама, посути само цвећем... Материјална последица напада постала је нарочито тешка услед уништења електричних и водоводних инсталација, до чега је готово одмах уследило. Њихово уништавање приликом дужег, сталног напада, довело је, после око две седмице, до катастрофе и људе је приморало да напусте град... "''

 

 

За одбрану Београда био је одређен VI ловачки пук, смештен у [[Земун]]у и [[Прњавор (Република Српска)|Прњавору]]. Овај пук је имао 43 авиона ловаца и храбре ваздухопловце, који су пружили снажан отпор. Непријатељ је био збуњен храброшћу Југословенских пилота. Јунаштвом се истакао пилот-ловац [[Душан Борчић]], који се први винуо у сусрет непријатељу и храбро погинуо. У тој неравноправној борби изгинули су: [[Милош Жуњић]], [[Михо Клавора]], [[Јово Капесић]], [[Бранислав Тодоровић]], [[Карло Штребек]], [[Милутин Петров]], [[Миливоје Бошковић]], [[Владимир Горуп]] и [[Добрица Новаковић]]. Ови храбри пилоти часно су бранили Београд. У знак сећања на њих и поштовање према њиховом јунаштву једна београдска улица, на [[Звездара|Звездари]] носи име Улица Десет авијатичара.

Напад Немачке на [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетски Савез]], [[22. јун]]а [[1941]]. године, комунисти и други патриоти у [[Београд]]у дочекали су спремни на акцију. Истог дана састао се Политбиро [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]]. На овом састанку, после свестране анализе новонастале ситуације, одлучено је да се одмах позове у оружану борбу. Проглас с таквим позивом је одмах штампан, и већ [[23. јун]]а почело је растурање по Београду и целој земљи. Била је то историјска одлука. Београд се претворио у центар у коме су се бројни руководећи органи [[Народноослободилачки покрет Југославије|НОП]]-а формирали, састајали и доносили планове за покретање оружане ослободилачке борбе.

 

 

Одазивајући се позиву ЦК КПЈ, београдски комунисти и други родољуби су, већ у јулу, почели да у граду врше озбиљне акције против окупатора. Упоредо с акцијама, из Београда је велики број младих људи отишао у партизанске одреде који су дејствовали у ближој или даљој околини.

Поводом тридестогодишњице ослобођења [[Београд]]а, [[20. октобар|20. октобра]] [[1974]]. године, председник [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФРЈ]] [[Јосип Броз Тито]], уручио је председнику Скупштине града Београда [[Живорад Ковачевић|Живораду Ковачевићу]] [[Орден народног хероја]], којим је одликовао град Београд, за изузетни допринос [[Народноослободилачка борба народа Југославије|Народноослободилачкој борби народа Југославије]] и борби против [[Фашизам|фашизма]].

 

''„Другарице и другови, припала ми је велика част да могу данас овдје, послије тридест година, предати један од највиших ордена, Орден народног хероја - граду Београду. граду хероју. Морам да кажем да ми је тешко наћи ријечи да објасним зашто ми данас, послије тридесет година, предајемо Орден народног хероја граду Београду. Печат херојаграду Београду дали су они којих данас међу нама више нема. То су били омладинци и омладинке, дјеца и одрасли људи, борци који су ишли у смрт да би, дајући своје животе, допринијели ослобођењу овога града и цијеле Југославије. На улицама Београда омладинци и омладинке, готово дјеца, гинули су у вријеме када су највише вољели да живе, не слијепо и авантуристички, већ дубоко увјерени да се боре за нешто што је много више него што су њихови животи - за слободу својих народа, за слободу свога града. Ти људи - и дјеца и одрасли који су током четири године на улицама Београда пркосили непријатељу, пркосили окупатору и домаћим издајницима, својим херојством су дали не само печат хероја овом граду него су и својом крвљу прали срамоту коју су нанјели издајници који су се нашли ту, у граду Београду. И данас, послије тридесет година, ми овдје морамо да изразимо вјечиту захвалност, коју дугују не само данашње него и будуће генерације, онима који су својим животима Београду дали слободу и допринијели његовом херојству. Ја сам дубоко почашћен што је баш мени пружена могућност да овдје предам овај орден. Јер, ја сам тад био у Београду и својим очима видио како је то изгледало. Ја немам других ријечи, не могу их наћи, него да још једном овдје кажем: хвала оним херојима, хвала тој омладини и свима онима који су тада дали своје животе, пружајући примјер и садашњим и будућим генерацијама. Таква треба да буде наша омладина - и данас и у будућности. Хвала.“''

 

* '''[[Олга Алкалај]]''' (1907-1942), адвокат. Чланица КПЈ од пре рата. Септембра 1941. постала члан привременог Месног комитета КПЈ за Београд. Ухапшена новембра 1941. и била заточена најпре у Бањичком логору, а потом у логору Сајмиште. Убијена 15. марта 1942. године.

 

 

* [[Мирослав Букумировић]]

 

 

* '''[[Војислав Вучковић]]''' (1910-1942), музиколог, композитор и диригент. Члан КПЈ од пре рата. После окупације, као интелектуалац радио на промовисању НОП-а на Београдском универзитету. Ухапшен 24. децембра 1942. и сутрадан умро од задобијених рана.

* [[Бранко Ђоновић]]

 

 

* [[Јанко Јанковић]]

* [[Милош Матијевић|Милош Матијевић Мрша]]

 

 

* [[Вукица Митровић]]

* [[Ненад Парента|др Ненад Парента]]

 

 

* '''[[Милентије Поповић]]''' (1913-1971), инжењер. Члан КПЈ од пре рата. Псоле окупације, био члан Трећег рејонског комитета КПЈ у Београду. Крајем септембра 1941. преузео дужност секретара Месног комитета КПЈ за Београд. Октобра 1941, због опасности да буде ухапшен, прешао на ослобођену територију. После одлобођења био активни друштвено-политички радник. Носилац [[Партизанска споменица 1941.|Партизанске споменице 1941.]]

 

== Литература ==

* '''Тито у Београду 1941—1944''', др. Убавка Вујошевић, Музеј града Београда, Југословенска књига, Београд 1977. година

* {{cite encyclopedia |year= 1975|title = [[Народни хероји Југославије (књига)|Народни хероји Југославије]]|encyclopedia= |publisher= Младост|location= Београд|id= }}

{{Југославија у Народноослободилачкој борби}}

 

[[Категорија:Историја Београда]]

[[Категорија:Југославија у Другом светском рату]]