Битка код Велбужда — разлика између измена

[[Друго бугарско царство|Бугари]] су кренули на јужне делове [[Србија|Србије]], према [[Струма|Струми]] и [[Брегалница|Брегалници]], свакако са намером да се са те стране повежу са Византинцима и заједнички наставе нападе. Стефан Дечански је одлучио да предухитри њихово спајање и нападне прво Бугаре, због чега је груписао своје снаге на ''Добричком пољу'', код ушћа [[Топлица (река)|Топлице]] у [[Јужна Морава|Јужну Мораву]], очекујући бугарски напад са севера. Бугарски цар Михајло је пре напада на Србију са војском отишао до [[Видин]]а, највероватније да би прихватио [[Татари|татарске]] и [[Влашка|влашке]] савезнике, након чега је кренуо ка југу и прешао српску границу код града Землина, на Струми. Када је примио податке о његовом кретању, краљ Стефан је покренуо војску са намером да га пресретне, зауставивши се успут у [[Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану|Цркви Светог Ђорђа]] у [[Старо Нагоричано|Старом Нагоричану]] и [[Сарандопорски манастир|Сарандопорском манастиру]]. На реци Каменци је сачекао остатак своје војске и ступио у безуспешне преговоре са Бугарима. Ту је свакако примио и вести да дисциплина у шареној бугарској војсци није најбоља и да су се многи војници расули по околини у потрази за храном.

 

<blockquote>''„Буди задовољан са својим, да то добро буде, а не жели друго, што Бог другима дарова, јер долазиш у сукоб са Богом, као онај који смућује и ратује оно што је од њега добро раздељено.“'' ([[Григорије Цамблак]])</blockquote>

Овим преговорима, Стефан је постигао свој циљ, одложивши почетак битке док му не стигну очекивана појачања. Истовремено је Бугаре убедио да му је војска слаба, због чега мора да преговара, тако да се добар део њихових налазио по околним селима и пљачкао, док је српски краљ наредио да почну припреме за битку.

У зору [[28. јул]]а, пристигла су и последња одељења српске војске којима је краљ дао мали одмор, да би око 7 сати изјутра код Велбужда (данашњег Ћустендила), напао Бугаре свом снагом.

 

У битци на Велбужду радило се о сукобу две хришћанске, православне војске. Карактеристично за обе војске било је да су биле наоружане опремом уобичајеном за Средњи век која се састојала из оклопа, металног шлема, а од наоружања војске су користиле мач, копље, буздоване и лукове и стреле. Као и у свим биткама тог доба властела и богатији војници носили су бољу опрему од обичних војника.

 

== Ток битке ==

Бугари се уопште нису надали српском нападу, поготову не након преговора, а има мишљења да је чак и примирје било уговорено, али га Стефан није испоштовао. Обе војске су на дан битке биле бројчано подједнаке и свака је бројала око 15.000 војника, што су за то доба била поприличне армије. Податке о бугарској војсци даје и [[Мавро Орбин|Орбини]]: ''„... јер је био сакупио дванаест хиљада Бугара и три хиљаде Влаха“'', док сам Душан наводи да је бројала до 80.000 људи, насупрот српских снага којих је било до 15.000.

 

 

Михајло је покушао да среди редове своје војске, али када у томе није успео и он сам је кренуо да бежи. Током бежања, он је пао са коња, тако да га је српска потера сустигла и убила, након чега га је однела српском краљу. Стефан Дечански је свог противника сахранио у Цркви [[Свети Георгије|Светог Ђорђа]] у Старом Нагоричану, а на месту на коме се пред битку налазио његов [[шатор]] подигао је цркву ([[Црква Спасовица|Спасовица]]), која је уништена пре [[Први светски рат|Првом светском рату]]. Остатке бугарске војске окупио је у [[Мрака|мраком]] крају Михајлов брат [[Белаур]] (''[[Змај]]'' на [[Румунски језик|румунском]]).

[[Датотека:XIV century Serbian weapons.jpg|мини|Шпански мач и Немачки шлем какве су користили шпански и немачки најамници у српској војсци током битке код Велбужда]]

 

Потом су пред краља Стефана изведебе заробљене бугарске велможе, којима је показан њихов мртви цар.

<blockquote>''„И све велможе тога цара, које ухватише у рату, све ове приведоше пред лице господина краља, имајући железне окове на својим ногама. Многи од њих нису веровали да је погубљен цар њихов, но су мислили да је избегао смрти у тој великој борби, и изненада заповеди господин краљ да се изнесе мртво тело овога цара. А они видевши истину, горко заплакаше,...“'' (Данилов ученик)</blockquote>

 

Ови Стефанови потези требало је да убеде Бугаре да је даљи отпор узалудан, пошто им је цар мртав. Српски краљ је дошао на идеју да на бугарски престо врати своју сестру [[Ана Неда|Ану (''Неду'')]], коју је неколико година раније отерао покојни цар Михајло. Он је са њом имао сина [[Јован Стефан|Јована Стефана]], који је требало да постане нови цар Бугарске, а пошто је тада био малолетан, регентску власт би вршила сама Ана (''Неда'').

О значају битке код Велбужда, сведочи и чињеница да се свест о њој очувала у народној поезији све до [[19. век]]а. У песми из [[Вуков зборник|Вуковог зборника]] ''„[[s:Бан Милутин и Дука Херцеговац|Бан Милутин и Дука Херцеговац]]“'' пева се о погибији бугарскога краља Михајла и о том како је цар Степан сео ''„у земљу бугарску“'' и ''„умирио земљу Бугарију“''. У [[Босна|Босни]] је, у зборнику Б. Петрановића (-{III}-), забележена и друга песма о ''„[[Цар Душан и краљ Михајило|цару Душану и краљу Михајилу]]“''.

 

 

* Политикин Забавник је издао два чланка о битци на Велбужду, први 1974. године, други 2011. године

* Џон Харис Валда је урадио илустрацију Битка на Велбужду погибија цара Михајла Шишмана

 

== Литература ==

* [[Владимир Ћоровић]], ''„Историја српског народа“'' (рукопис из [[1941]]) [[Београд]] [[1989]]. ([http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/3_6_l.html поглавље о Стефану ''Дечанском''])

 

== Спољашње везе ==

{{DEFAULTSORT:Велбужд, битка}}

{{Authority control}}

[[Категорија:Српске битке у средњем веку]]