Боетије — разлика између измена

 

== Дело ==

 

{{цитат3|Ако је срећа највеће добро бића, које живи по разуму, и ако оно, што се на било који начин може одузети, није највеће добро, јер се пред њим истиче оно, што се не може уграбити, очито је да несталност удеса не може потпомагати стицање среће. Притом онај, којег вуче та непостојана срећа, или зна да је она непроменљива, или не зна. Ако не зна, како ли може бити сретан удес заснован на заслепљености незнања? Ако пак зна, нужно је да се боји, да не би изгубио оно, за што не сумња да се може изгубити, па му зато непрекидан страх не допушта, да буде сретан. Или пак, ако то изгуби, држи да не мора за то марити? И по томе је оно добро, чији се губитак може равнодушно подносити, заиста врло незнатно.|[[Утеха филозофије]] (124—125)<ref>[http://www.filozofija.net/index.php?option=com_content&task=view&id=1364&Itemid=1 Vjeko Kolajić, Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze]</ref>}}

Касније генерације одале су почаст Боетију и његово дело наставило је богат живот у годинама које су уследиле. Врховни преводилац Боетије коначно ће и сам уживати погодности које доносе најеминентнији и највештији преводиоци. Краљ Алфред Велики (849—899) начинио је на староенглеском слободну верзију Утехе са сопственим додатним коментарима и прогласио Боетијеву књигу једном од четири златне „књиге које је неопходно да познаје сваки човек“. У наредном веку, швајцарски бенедиктинац из манастира Сен Гал превео је књигу на стари црквено-немачки. Неко ју је превео на провансалски. Жан де Менг, аутор другог дела Романа о ружи из тринаестог века, превео је читаву Утеху на француски. То је вероватно била верзија која је привукла Чосера да Утеху преведе у енглеску прозу и утка Боетијеву филозофију у поетичност „Витезове приче“ и Троила и Кресиде. Данте је уврстио Боетија у дванаест зрака на сунчевом небу:

 

(Dante Alighieri, Raj, preveli Mihovil Kombol i Olinko Delorko, Matica hrvatska Zagreb 1961, Deseto pjevanje 124-126.)

 

Први и најзначајнији Боетијев биограф био је Касиодор (Cassiodorus) који му је био колега као сенатор. Остале биографске податке углавном црпимо из Боетијевих дела. Боетије је припадао римској породици из Анција. Били су хришћани већ око сто година пре рођења Беотија, када им је члан био и владар Олибрије (Olybrius). Боетијев отац је био конзул 487. године, али је кратко после тога умро, тако да је бригу о Беотију водио Quintus Aurelius Memmius Symmachus, са чијом се ћерком Рустиканом (Rusticiana) касније оженио. Под остроготским краљем Теодориком постао је сенатор 510. године. Мало се зна о Боетијевом образовању, али је неспорно да је савршено познавао грчки. Ранији радови о аритметици и музици базирају се на делима палестинског математичара из првог века не. Никомаха (Nicomachus) из Герасе. Веома мало је сачувано о Беотијевој геометрији, а ништа о његовој астрономији, што не чуди, јер је он далеки претходник Галилеја и Бруна. Око 520. Беотије постаје magister officiorum (управитељ свих владиних и дворских служби) под Теодорихом. Оптужен је да је комуницирао са византијским царем Јустином I, који је био православне вере, док је Теодорих био аријанац. Повод за оптужбу је покушај одбране Албинија (Albinius) сенатора, који се писмено жалио Јустину на владавину Теодориха. Чак је био оптужен и за бављење магијом и богохуљење. Након хапшења егзекуција је вероватно извршена у Павији. Остаци су му касније пребачени у цркву San Pietro in Ciel d'Oro у Павији. Постоји могућност да је ту дошло до неке збрке са имењаком Светим Северином из Норика (који је био српског порекла на основу неких индиција), али су обојица опевани као мученици од Дантеа.

 

* Дела:

* De consolatione philosophiae

 

== Спољашње везе ==

 

{{филозофија}}

 

{{authority control}}{{portal bar|Биографија}}

 

[[Категорија:Рођени 480.]]