Бококоторска књижевност — разлика између измена

У [[14. век|XIV веку]] се јавља први хуманиста ''српског Приморја'', которски бискуп Дарса, који је на латинском језику написао дело информативно-каталошког карактера. Са уласком [[Котор]]а у састав [[Млетачка република|Млетачке републике]] [[1420]]. године, убрзава се његов културни развој и јавља се читав низ писаца на латинском језику ([[Никола Маињанин]], [[Јероним Баска]], [[Хијацинт Болица]], [[Иван Палташић]], [[Бернард Пима]] и други). Током [[16. век|XVI века]], у доба романтизма, даље се развија которско стваралаштво, писано на латинском и италијанском језику, за разлику Дубровчана који пишу на, како га они називају, ''словинском језику''. Без обзира на то, у њиховим делима се осећа завичајно домољубље, а посебну карактеристику представљају породице које су давале по неколико писаца, попут Бућа, Бизантија (најзначајнији међу њима био је најпознатији [[петраркист]]а [[Ђорђе Бизанти]]), Болица, Пасковића (најзначајнији међу њима био је најпознатији которски ренесансни стваралац [[Људевит Пасковић]]) и других. Трећи значајни петраркиста био је [[Иван Бона]], који се попут Пасковића залагао за деловање на матерњем језику, иако је и он стварао на италијанском језику.

* {{Cite book| ref=harv|last=Пантић|first=Мирослав|authorlink=Мирослав Пантић|chapter=Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске|title=Историја српског народа|url=https://books.google.com/books?id=0OkJAQAAIAAJ|volume=књ. 3, св. 2|year=1993|location=Београд|publisher=Српска књижевна задруга|pages=135-255}}