Будизам у Кини — разлика између измена

Будизам је у Кину дошао из Индије, преко средње Азије, почетком наше ере. Пространи пећински храмови подигнути у [[Дунхуанг]]у, главној тачки уласка, сада су богати извор списа, уметничких предмета и других археолошких налаза.<ref name="Kembridž-94-97">Kembridžova ilustrovana istorija religije . Stylos. {{page1|publisher=|location=Novi Sad|year=2006|isbn=978-86-7473-281-6|pages=94-9794–97}}</ref> Тачан датум доласка будизма је споран, али је до тога вероватно дошло у првој половини [[1. век]]а.<ref name="Ju-Lan-271-285"/> По предању, будизам је уведен за владе цара Минга (58—75), али постоје докази да се у Кини још пре тог времена чуло за будизам.<ref name="Ju-Lan-271-285"/> Његово ширење било је дуг и постепен процес. Из кинеских извора знамо да је у 1. и 2. веку будизам сматран религијом окултних вештина, која се много не разликује од [[јин и јанг|јин-јанг]] школе или касније [[Таоизам|таоистичке]] религије.<ref name="Ju-Lan-271-285"/>

Око [[130]]. године, присуство будизма већ је било очигледно у Чанг-ану, главном граду [[Династија Хан|династије Хан]], где је доминантна доктрина био [[конфуцијанизам]]. У почетку, будизам је прихватан као нова [[Таоизам|таоистичка]] секта, тим пре што су коришћени таоистички еквиваленти да би се превели концепти нове религије.{{sfn|Елијаде|1996|pp=40-5940–59}} У [[2. век]]у се чак развила теорија да [[Сидарта Гаутама|Буда]] био ученик [[Лао Це]]а. Ова теорија нашла је надахнуће у једној тврдњи у животопису Лао Цеа где се вели да је он поткрај живота ишчезао. Разрађујући ово, таоисти су испрели причу како је Лао Це, кренувши на Запад, доспео у Индију, где је поучавао Буду и имао укупно двадесет девет ученика.<ref name="Ju-Lan-271-285"/>

Велики индијски учитељ [[Кумарађива]] се почетком [[5. век]]а настанио се у Северној Кини.{{sfn|Елијаде|1996|pp=40-5940–59}} Чувена преводилачка школа под његовом управом је деловала у престоници Ч'анг-ану. Међу Кумарађивиним ученицима, који су су створили подлогу за [[чан]] школу у Кини, најистакнутији су [[Сенг-чао]], који је повезао текстове [[школа средњег пута|школе празнине]] и [[Таоизам|таоизма]], и [[Tao Šeng|Тао-шенг]], који је заступао доктрину изненадног пробуђења.{{sfn|Ju-Lan|1977|pp=285-296285–296}}

Пошто су [[Хуни]] освојили северну Кину, будизам је наставио да постоји на недовољно насељеном југу, међу аристрократима и интелектуалцима као што је [[Хуи Јуан]], оснивач [[амидизам|амидизма]] или [[школа чисте земље|школе чисте земље]].{{sfn|Елијаде|1996|pp=40-5940–59}}

У [[6. век]]у, цар [[Car Wu od Lianga|Ву од Лианга]] прешао је у будизам, коме је давао предност на штету таоизма.{{sfn|Елијаде|1996|pp=40-5940–59}} Током Суи периода (589—617) састављају се коментари о дубљем или скривеном значењу текстова и спискови некадашњих патријарха како би се утврдила аутентичност предаје.<ref name="Kembridž-94-97"/>