Самош — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м . |
м Бот: исправљене референце помоћу именованих навода како би се избегли дупликати; погледајте ЧПП |
||
Ред 25:
Године [[1840]]. почела градња цркве посвећене празнику Летњем Св. Николи, која је потпуно довршена освећена [[1847]]. године. <ref>Гордана Јованов: "О Самошу" (први део од настанка до 1940.), Самош 2000. године</ref> Иконе иконостаса су пренете из два места Сечња и Чавоша. Иконостас чине две групе икона: старије су зографске рад [[Недељко Поповић|Недељка Поповића]], а новије су изгледа дело иконописца [[Јован Исајловић|Јована Исајловића]] млађег. Обе иконе на црквеним троновима урадио је као поклон, Уроша Предића постављене накнадно. Исте године кад и храм, уз њега је подигнута и српска народна [[школа]]. У Самошу било је [[1843]]. год. 2.152 [[становништво|становника]] православне вере, са два пароха, а два [[учитељ]]а поучавало је 220 [[ђак]]а.
По државном попису православног клира из 1846. године у Самошу има 2.379 становника. Парохијско звање је основано 1806. године и од тада се воде све матичне књиге. Свештеници су Димитрије Пиваровић и Марко Нешковић. У народној школи је 215 ђака, а мушкој деци предаје Павле Векецки, а женској учитељ Адам Дрндарски.<ref>Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.</ref> Пароха старог Нешковић заменио је потом његов син поп Макса, који је провео 30 година на самошкој парохији, где је и изненада умро 1890. године.<ref name="аутоматски генерисано1">"Српски сион", Карловци 1891. године</ref>
За развој Самоша најзаслужнија је породица велепоседника и трговаца Теодоровића. Јован Теододовић је (пре и после) 1908. године био вирилни члан Торонталске жупаније, са пореском основицом 1482 круне. Чланови породице Јована Јоце Теодоровића (1828-1908) имали су напредно имање - одају са земљом, кудељару, дућан, огромну кућу у центру села и друге некретнине. Били су и црквени добротвори, те народни посланици и по богатству вирилни чланови скупштине Торонталске жупаније. Иза те отмене господе банатских Срба племића, остала је лепа галерија њихових портрета (14), које је по њиховој наруџбини, рођак сликар [[Урош Предић]] урадио бесплатно, са још приде неколико икона за самошки храм.
Ред 35:
Постојала је 1905. годину у Самошу Српска земљорадничка задруга са капиталом од 3342 к. На њеном челу су тада били: председник марко Јованов и пословођа Влада Молдован.<ref>Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године</ref>
Најзанимљивија личност у Самошу је био православни парох поп [[Александар Павловић]]. Био је овај не само парох већ и протонамесник вршачки; човек од поверења владике Кенгелца.<ref>Гордана Јованов: "Самошки шпицлови", Панчево 2004.</ref> Као врло образован а само сеоски, самошки свештеник у периоду 1844—1891. године, као добар зналац страних језика - преводилац и теолошки писац, објавио је десетак наслова књига.<ref>"Стражилово", Нови Сад, 23. октобра 1886. године</ref> На књижевном пољу јавља се 1844. године са песмом "Слоги" коју је објавио на првој страни српски лист "Пештанско-будимски скоротеча". Исте године у Новом Саду појављује се његова прва књига, драма "Заробљена Милка". Он је тада Ковинац, а потписује се са додатком "[[Велмужић]]". После укидања банатске Војне границе, он се активира у јавном животу као парох самошки. Већ 1874. године публикује један спис у одбрану православне цркве. Као "клерикалац" по политичком уверењу, има посла са политичким непријатељима који га јавно нападају. У одбрану себе и својих заштитника у Вршцу, саставља полемичку политичку брошуру са насловом "Одговор старом Саборлији" 1883. године. У то време остварује лепе резултате на књижевном пољу, и исте године (1882) издаје чак три духовне књиге. Била су то панчевачка издања, житија Св. Димитрија и Св. Николе, те "Златоустове беседе". Хајнрих Чоке, немачки књижевник му је омиљени стваралац, којем се враћа више пута. Прво је 1879. године превео од Чоке-а наслов "Самоглед или погледи на свет и на Бога", и објавио у Панчеву. Други пут се упушта у већи подухват, након превода са немачког Чоке-а "Часови за побожна размишљања", исто је допунио својим мислима, и преко новинама објавио 1886. године претплату на дело "Часови побожности". Али то издање најављивано као "целокупно дело од 10 књига", није се никад појавило, услед малог одзива претплатника. Павловић је годинама сарађивао и са "духовним" црквеним листовима, попут "Српски сион" и "Глас истине", за које је писао прилоге. Али тај врсни теолог, који се по таленту и способностима истицао међу браћом свештеницима, остао је упамћен у Самошу тек као неки "поп Шандор". За Самошане он је само један од сеоских шпицлова (као шерет?), који се надмудривао са недостојним сапарохом, поп Дроњком. Свештеник Павловић је поживео 72 године, и умро после дугог боловања 1891. године у Самошу.<ref
[[Владимир Фијат]] (1883—1959),<ref>[http://www.politika.rs/scc/clanak/418721/Ovejani-Srbin-Vladimir-Fijat Овејани Србин, Владимир Фијат („Политика”, 22. децембар 2018)]</ref><ref>[http://www.politika.rs/scc/clanak/419597/Vladimir-Fijat-je-bio-Srbin Владимир Фијат је био Србин („Политика”, 4. јануар 2019)]</ref> образовао се за трговачког путника, а завршио као кувар у краљевском двору у Београду. Као колекционар поклонио је родном месту своју уметничку збирку, од преко 130 уметнина, да се од ње направи завичајни музеј - његов легат у Самошу. Збирка која је сада у галеријској функцији у центру Самоша, настала је под непосредним утицајем његовог добротвора кнеза Павла, такође колекционара, али и других, уметника попут Марка Мурата.
| |||