Ибтисам Лашгар — разлика између измена
Нова страница: '''Ибтисам Бети Лашгар''',<ref name="Khalil"/> (арапски: ابتسام لشكر) (рођена августа 1975.) је мароканска… ознака: уређивање извора (2017) |
(нема разлике)
|
Верзија на датум 27. јануар 2020. у 18:36
Ибтисам Бети Лашгар,[1] (арапски: ابتسام لشكر) (рођена августа 1975.) је мароканска психолошкиња[2], феминисткиња, активисткиња за људска права и ЛГБТ+ заговорница. Она је суоснивачица покрета МАЛИ (Mouvement alternatif pour les libertés individuelles). Једна је од ретких мароканки која се отворено изјашњава као атеиста.
Детињство и образовање
Рођена у августу 1975. године, Ибтисам Лашгар студирала је на Декартовом универзитету у мароканској престоници Рабат, пре него што се преселила у Париз да студира клиничку психологију, криминологију и виктимологију. Тренутно ради на својој тези из психоанализе, у Паризу.
Активизам
Дана 23. августа 2009. године,[2] заједно са пријатељицом Зејнеб ел Газави, оснива покрет за одбрану слободе појединаца у Мароку „МАЛИ”.[3][1] Реч „мали” на мароканском дијалекту арапског језика значи и „Шта није у реду са мном?” или „За шта ме оптужујете?"; стога он представља реторичко питање противницима слободе, говорећи им да гледају своја посла.[2]
Рамазнски пикник 2009.
Дан након оснивања покрета Мали, Лашгар и ел Газави објавиле су свој први догађај на Фејсбук страници: дневни симболични излет (pique-nique symbolique) током месеца Рамазана, у знак протеста против члана 222 мароканског казненог закона који кажњава оне који крше обавезни пост током исламског светог месеца.[2] Учесници нису били у обавези да једу; они су такође могли једноставно показати подршку онима који су желели да остваре своје право на то.[2] Учесници су планирали да се састану 13. септембра 2009. године испред железничке станице Мухамедија, на пола пута између Казабланке и главног града Рабата; они би потом кренули до руба мирне шуме на периферији Мухамедије.[2] Они су тврдили да је чланом 222 само забрањено „грубо кршење поста” у јавности, али да никога неће узнемиравати док обедују на јавном, али изолованом месту.[2] Поред многих порука подршке, објава на интернету је такође брзо привукла бес исламиста који су постављали увреде и претње смрћу против учесника, попут: „Знамо како изгледате, преклаћемо вас“. Неколико Фејсбук група против покрета Мали отворено је против иницијативе. Ел Газави је рекла да ће чак и ако их нападну исламисти или их полиција ухапси, показати свету „фашизам Рамазана, када би људи који раде тако безазлене ствари као што је пикник у шуми линчовали исламисти“ или „да вас у Мароку већ вас стављају иза решетака чак и ако поједете сендвич”.[2]
Познато је да се појавило само шест учесника. Ипак, док су стизали до железничке станице, одмах им се придружила гомила од око 100 полицајаца, као и многи новинари који су видели догађај на Фејсбуку. Активисти су током сат времена више пута испитивани, претресани и узнемиравани, док су их новинари покушавали интервјуисати. У 14:00, полиција је приморала шесторицу учесника да уђу у воз до Казабланке под стражом двојице полицајаца, чиме су прекинули планирани протест.[2] Недељни магазин ТелКел објавио је чланак у којем је жестоку реакцију назвао знаком да је Мароко изгубио културу толеранције. „У једној генерацији наша држава се радикално трансформисала“, каже се. „То је застрашујуће”.[4][5] Пикник је изазвао негодовање јавности у мароканском друштву и отворио расправу о верским слободама у земљи.[6]
Љубилиште у Рабату
Ибтисам је такође била једна од организаторки јавног љубилишта које се одржало 12. октобра 2013. године, како би подржала три тинејџера ухапшена јер су објавили фотографију како се љубе, на Фејсбуку. Демонстранти су се суочили са пролазницима док су се љубили и скандирали „Живела љубав”. Јавно љубљење је изазвало немир на друштвеним мрежама, а грађани су протестовали против онога што сматрају шуњајућим муслиманским конзервативизмом у муслиманској земљи дуго познатој као релативно либералној и толерантној. У интервјуу за Франс24 о љубилишту, рекла је: „За нас је порука пренета. Био је то успех. Било је парова и самаца, а парови се нису срамотили у јавности. Наша порука је да они бране љубав, слободу да се воле и љубе слободно”.[7]
Референце
- ^ а б Khalil, Andrea (2016). Gender, Women and the Arab Spring. Routledge. стр. 33. ISBN 9781317599166. Приступљено 1. 2. 2019.
- ^ а б в г д ђ е ж з Beekmans, Kees (2011). Tussen hoofddoek en string. Marokko, de snelle modernisering van een Arabisch land. Amsterdam: Nieuw Amsterdam. стр. 7–9. ISBN 9789046809358. Приступљено 1. 2. 2011.
- ^ Leïla Slimani (16. 12. 2010). „Ibtissam Lachgar”. Jeune Afrique.
- ^ „Where a picnic is against the law”. globalpost.com. 20. 10. 2009.
- ^ Bangré, Habibou. „Zineb El Rhazoui : " Nous ne défendons pas que la liberté de "dé-jeûner" "”. afrik.com.
- ^ „Au Maghreb, les têtes brûlées de la laïcité”. Le Monde (на језику: француски). 2010-06-07. ISSN 1950-6244. Приступљено 2016-06-03.
- ^ „Moroccans stage ‘kiss-in’ in support of arrested teens - France 24”. France 24. 13. 10. 2013. Приступљено 3. 6. 2016.