Битка код Добоја (1415) — разлика између измена

Прогнани граљ [[Твртко II Твртковић]] 1414. године продире са Турцима у Босну. Твртко је искористио турску провалу да се учврсти на власти, заједно са [[Хрвоје Вукчић Хрватинић|Хрвојем Вукчићем Хрватинићем]]. До августа 1414. године Твртко је већ повратио власт у готово читавој земљи. О томе сведочи упозорење [[Дубровачка република|Дубровчана]] људима кнеза [[Павле Раденовић|Павла Раденовића]] да ће се пожалити краљу Твртку за пљачку њихове стоке. Павле Раденовић стао је на Тврткову страну{{sfn|Ћирковић|1964|p=242}}. Твртко је у земљу дошао августа 1414. године што значи да је турска помоћ била довољно јака да се он сместа врати на престо. Краљ Остоја се и даље налазио у земљи. Заједно са [[Сандаљ Хранић Косача|Сандаљем Хранићем]], [[Остоја Котроманић|Остоја]] се вероватно налазио у планинама или у неком од утврђених градова. Остоји су Дубровчани отказали послушност и одбили су му плаћање данка. На страни краља Остоје био је [[Угарско краљевство|угарски]] краљ [[Жигмунд Луксембуршки]] који му једном повељом од 1. фебруара 1415. године потврдио заслуге за хришћанство. После тога, Дубровчани нису могли да одбију да Остоји исплате светодмитровски доходак{{sfn|Ћоровић|1940|p=412}}. Међутим, истовремено одржавају везе и са Твртком и шаљу му подуже писмо у коме му се правдају да нису пружали азил Остојиним присталицама<ref>{{harvnb|Ћирковић|1964|pp=242-3242–3}}</ref>.

Турке је у Босни предводио [[Зек Мелек]]. Мелекови одреди продиру и у Хрватску, али их је [[Грађански рат у Османском царству|стање]] у Цариграду 1415. године приморало на повлачење. Жигмунду је јављено да је у Босни остало мало Турака на страни Хрвоја. Ипак, Остоја се са њима није могао сам обрачунати, а Сандаљ Хранић је данком одржавао мир. Истовремено стиже вест да турски командант Исак бег из Скопља спрема напад на Далмацију и Хрватску<ref>{{harvnb|Ћоровић|1940|pp=415-6415–6}}</ref>. Мађарска војска се средином јуна окупља у [[Усора (област)|Усори]], око града [[Добој]]а, са намером да Босну очисти од Турака. Име града Добој се по први пут тада помиње у историјским изворима: in Uxora suptus castrum Doboy (У Усори под тврђавом Добој)<ref>[http://www.susretidobojlija.com/SusretiDobojlija/tabid/82/ID/22/O-Doboju-u-proslosti.aspx Сусрети Добојлија]</ref>. Међутим, на изненађење угарског краља, сва босанска властела била је против Угара. Хрвоје Вукчић и Сандаљ Хранић су се измирили. Договорено је да султан прихвати Остоју за краља Босне. Твртко је жртвован да би се постигло јединство. Угари су сада били у тешкој ситуацији. Од босанске властеле пришао им је једино Владислав Дубравчић, господар усорског града [[Ковач (тврђава)|Ковача]]. У Босну пристиже и војска коју је сакупио Исак-бег{{sfn|Ћирковић|1964|p=242}}. Почетком августа 1415. године сукобиле су се турска и угарска војска пред Добојем. Битка је завршена страховитим поразом Угара. Босанска властела, на страни Угара, је током битке прелазила на турску страну. У заробљеништво су пали [[Иван Моровић]], [[Иван Гара]] и [[Павле Чупор]]. Дубровчић је свој град предао Турцима. Моровић и Гара ослободили су се након плаћања откупа. Павла Чукора је Хрвоје Вукчић зашио у бивољу кожу и бацио у реку Босну{{sfn|Ћоровић|1940|p=416}}.