Фоча — разлика између измена

6 бајтова уклоњено ,  пре 10 месеци
м
razne izmene; козметичке измене
м (Враћене измене Jedvanosisoboakalomistobo (разговор) на последњу измену корисника MareBG)
ознака: враћање
м (razne izmene; козметичке измене)
 
== Историја ==
Дуга, богата и занимљива је хроника историјских збивања везаних за Фочу и његову околину. Писани документи говоре да је овај град са развијеном трговином постојао још [[1368]]. године и да је кроз њега пролазио каравански ''„Дубровачки пут“'' повезујући Јадран са сјевером земље. Ту се састајао цариградски пут са оним из Дубровника и Сплита.
 
[[Датотека:Foča – Kukavica Mosque 2.jpg|мини|десно|Остаци [[Алаџа|Алаџе]]]]
 
Насеље је до 1376. године било у саставу [[Рашка|Рашке]], а затим прелази у састав Босне, у време Твртка I.<ref>"Републикс Српска - градови и општине", Требиње 2003. године</ref> Као трговачко насеље, јавља се у време [[Херцег Шћепан]]а, под именом "Хотча" (Chozza по италијански, или чак Gotzei, а Фуџа - по турски). На месту где се улива [[Ћехотина]] у Дрину, каже се да нема никаквог (утврђеног) "града", већ су ту само дрвене куће. Трговачки друм је од царинарнице Тјентишта стизао до изнад Фоче, где се прелазио дрвени мост (1621). Улазило се у град, па продужавало на исток до у место Брезницу, која ће се под Турцима прозвати [[Пљевља]]. Од [[Дубровник]]а се ишло ("рачунало") до Фоче пет дана. Недалеко од Фоче, на осам километара је [[Устиколина]], где је некад био важан град (остале развалине), и ту се 1399. године јавља дубровачка колонија, а 1413. године и царинарница.<ref>"Отаџбина", Београд 1881. године</ref> Путници су у Фочи морали показати исправе и ствари које носе.
 
Свој развој као оријенталне вароши Фоча почиње од турског освајања 1465. године. Тај део босанске територије отет од [[Херцег Шћепан]]а, Турци су звали "Босанско Крајиште", чији је главни град био Фоча. У 15. веку место се звало "Хоча", па се јавља презиме "Хочанин". Погодност је била у томе што је ту било седиште Херцеговачког санџака, између 1470-1572. године. Пописано је под [[Турци]]ма 1477. године у Фочи: 277 породица, 33 самца и пет удовица. Само су три муслимана, од који две занатлије насељеници. У средњем веку зна се да су постојале две цркве у Фочи. Једна на месту потоње Цареве џамије, а друга на десној обали Ћеотине, у тзв. Каурском пољу. У Фочи је 1501. године изграђена [[Царева џамија]], на темељима цркве из 13. века. Археолошка истраживања на том локалитету била су 2013. године.<ref>[http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:428953-Foca-Crkva-ili-dzamija---poslednju-rec-daju-arheolozi Црква или џамија („Вечерње новости“, 12. април 2013)], Приступљено 29. 4. 2013.</ref><ref>[http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/stopirana-istrazivanja-dzamija-na-temelju-crkve/ Стопирана истраживања — џамија на темељу цркве? (Танјуг, 11. април 2013)] {{Wayback|url=http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/stopirana-istrazivanja-dzamija-na-temelju-crkve/ |date=20130729015837 }}, Приступљено 9. 6. 2013.</ref>
Фоча је од давнина део "старе" Херцеговине, па и 1840. године. Ту се налазио један од 17 кадилука тј. окружних судова. Зове се Фочански кадилук, са градом Фочом, у којој турски паша пребива.<ref>"Српски летопис", Будим 1851. године</ref> Турски паша фочански звао се Алајбег Миљевина 1842. године.
 
У Фочи је парох био јеромонах Пахомије Докољац 1822. године. Постојала је 1847. године фочанска црква Св. Николе, у којој је тада чудом оздравио један болесник. Поп Ђорђе Продановић је био родом из Фоче, од оца Хаџи Јова. Школовао се у Дубровнику, где је научио сликати иконе, коричити књиге и друге уметничке вештине. Вратио се у Фочу и радио седам година као учитељ, и то у својој кући. Затим се оженио и запопио да буде фочански парох, негде око 1838. године. Када је умро 1864. године, његовог сина Вуколу је запопио 1866. године владика Прокопије Грк, да замени оца у парохији.
 
Вук Караџић је објавио у својој збирци српских народних песама, песму под називом: "Фоча и Фочанке". У песми се описује лепота девојки Фочанки. У стиху, на речи Хасан-паше: "Фоча равна, не имаде града, ласно ће је ови поробити". Капетан Јово Влаисављевић му на то одговара: "... У Фочи су до три града тврда, једно Дрина, друго Ћиотина, а трећи Црн врх планина".<ref>Вук Ст. Караџић: "Српске народне пјесме", трећи део, Беч 1846. године</ref> У Фочанском кадилуку је 1849. године било седам православних свештеника и само четири цркве, а у самој Фочи (махали српској) био је један од три "митрополије" или "двора" - у ствари куће за владику.<ref>"Србско-далматински алманах", Карловац 1849. године</ref> У Фочи је "седео" један од три херцеговачке муфтије. То су били школовани људи у Цариграду, постављени над богомољама и школама своје области.
Године 1847. за Фочу се каже у београдском научном часопису: "Фоча има 400 кућа, лежи на Дрини, и на обалама "Чаотине",(Ћеотине) са малим делом на десној. Мало даље одавде на обронку леве обале Чаотине има неколико хришћанских кућа, које мухамеданци "пасјом махалом" зову".<ref>"Гласник друштва српске словесности", Београд 1847. године</ref> Насеље са истим називом помиње се у на Требевићу сарајевском. Херцеговачки владика Григорије изабран је 1855. године, и за кратко време унапредио је стање у епархији. У прилог тој тврдњи су његове заслуге за Фочу и Горажде. Он је добио 1856. године султанске фермане да гради православне цркве у тим местима. У Фочи иначе није под Турцима постојала никад никаква црква. У току лета 1856. године "ударио је цркви темељ", али хтели су због тога фочански Турци да га убију, да није "утекао у Сарајево везиру". "Те их везир ублажи, и прођу га се" и "црква веће до ћемера дувар докучује".<ref>"Србски дневник", Нови Сад 1856. године</ref> Купци једног српског календара били су 1860. године Фочаци, све трговци: Драго и Никола Глођаја (Глођајић!), Нико и Јово Јакшић, те Симо Аџивуковић. А у Трсту се бавио послом још један претплатник Херцеговац, Трифун Продановић из Фоче.<ref>"Србско-далматински алманах", Карловац 1860. године</ref> Владика херцеговачки Григорије иначе Грк је 1856. године пренео своје седиште из Мостара у Фочу. Склонио се даље од присмотре мостарског Исак-паше. У Фочи је тада богати трговац Радован Глођаји, а свештеник - његов дужник, Тодор Соколовић, потомак племена старих Соколовића.<ref>"Србски дневник", Нови Сад 1857. године</ref>
 
[[Датотека:Foca1938.jpg|400п|десно|Панорама Фоче пред Други светски рат]]
 
Из речника турско-српског из 1855. године, објављеног у Србији, може се видети ко су били писмени фочански становници. Ту драгоцену књигу коју је ширио Драго Глођаић трговац, купили су многи богати Фочаци - укупно 27 примерака ћириличне књиге. То су свештеници, трговци и занатлије - У Фочи "у Херцеговини" претплатили су се тада: исти Драго (5 егземплара), затим поп Теодор Соколовић парох, поп Веселин Косорић парох, Димитрије Глођаић трговац, Симо Тошовић трговац "за брата Ристу", Алексије Јовичић трговац, Гавро Тукфеџић трговац и "љубитељ књижества", Глигор Тошовић "кујунџи-баша" (главни златар), Мићо Еремић кујунџија "за сина Јова", Гавро Зечејић трговац, Јово Кочевић терзија, Алекса Нешовић туфекџија, Јован Поповић ковач, Маријан Ћебовић трговац, Јово Лаћимић терзија, Тимотије Соколовић "за сина Симу", Петар Јоксовић "за сина Симу", Петар калајџија "за сина Вуколу", Ристо Николић терзија, Василије Зечевић терзија, Илија Симоновић терзија и Тодор Зечевић трговац из Горажда.<ref>Јеремија Караџић: "Турско-српски рјечник са разговорима", Београд 1855. године</ref>
 
Руски истраживач старина путописац Александар Гиљфердинг је прошао кроз Фочу у 2/2 19. века, и оставио сведочанство о тадашњим приликама у њој. Варош Фоча "на лепом месту стоји", на обали реке Дрине. у Фочи као и целој нахији "мусломани" су у великој превази. У њој ће бити до 600 муслиманских кућа, и тек 69 православних кућа. Хришћани живе у особитој "махали", која је од остале вароши удаљена. Међу њима има доста имућних трговаца. Цркве до сада (ту!) немају, и служба се служила под малим дрвеним наслоном, под којим је само свештеник места имао, а цео други народ стајао је под ведрим небом. Не давно су добили дозволу да могу цркву градити. Одмах је почеше зидати од белог камена, у име Св. Арханђела Михајла, али са недостатка нужних средстава то зидање јако споро иде, "и по свој прилици још ће млого времена проћи док се црква дозида". У црквеном дворишту је недавно довршена зграда, коју "митрополијом" називају, и која је као што се чини херцеговачком архијереју намењена. Садашњи владика Григорије је јако заволео Фочу, и у њој дуже време проводи. У вароши Фочи није ништа особито видео.<ref>"Српски летопис" Пешта 1862. године</ref> Фоча је била позната по производњи "хладног оружја". Та фочанска "сребрна рађа" (рукотворине - ханџари и ножеви) била је чувена на Балканском полуострву. Ту су се у 19. веку ковали велики и мали ножеви, и просте сабље. Оружје "рађа" је било од дрвета, "урешено куцаним сребром" и то по "дивном старинском цртежу". По војној процени из 1863. године "српска снага у Херцеговини" изгледа: Фоча на Дрини, има 100 села са 2500 војника.<ref>Србски дневник", Нови Сад 1863. године</ref>
 
У Мостарском санџаку, у Фочанској нахији пописан је православни народ 1865. године: има 798 кућа или фамилија са 3.945 мушких глава.<ref>"Гласник српског ученог друштва", Београд 1866. године</ref>
Град се временом развијао, профинио, па се променила слика о њему. Један путник лешпе описује Фочу, онакву каква је била 1883. године. Каже да је Фоча сад врло лепа и сва у зеленилу. Ту су реке Дрина и Ћеотина, а пуна је воћњака, и то шљивика. Ћеотина сече град на две половине, и на њој је дрвени мост. Срби православни у граду имају своју православну цркву (Св. Николе), и доста добро уређену школу. У граду са околином има око 10.000 становника и то су углавном православци, док римокатолика нема. У Фочи се још увек израђује добро оружје.<ref>"Школски лист", Сомбор 1883. године</ref> Фоча је описана 1883. године и у другом сомборском листу, од стране Фочанца, гимназијалца Риста Јеремића, жележи да упозна читаоце ђаке о српским крајевима. Фоча је пише он место на северу Херцеговине, положено на месту где се Ћеотина улива у Дрину. Тада има тачно 2.968 становника, од којих је само 600 православних Срба. Насеље је подељено на два дела: у Вароши на стрмим бреговима живе Срби православци, а у Фочи - у равници поред река су Срби мухамеданци. Трговина је искључиво у рукама православаца, а занотом се баве сви. Развијени су занати: терзије и кујунџије (Срби), затим јеменџије (праве црвене ципеле), кондурџије (ципелари), и чувени ножари. У Фочи је 18 махала (предграђа) муслимански и три српске. Муслимани имају 18 мошеја, од којих девет покривених оловом, у свакој махали по једна. Православни имају једну цркву коју је подигао народ 1857. године, и у којој служи шест свештеника. "Мухамеданци" имају шест школа тзв. мејтефа, у којој деца уче само о својој вери, из буквара и "ћитапа". Православни Срби имају једну лепу школу са 50 ученика оба пола, које учи "хвале вриједни" учитељ Симо Трудић, родом из Србије. У Фочи постоје пошта и телеграф, народ чита једини дозвољени - "Сарајевски лист", а до црногорске границе је пет сати хода.<ref>"Голуб", Сомбор 1883. године</ref>
Изглед места Фоче детаљно је приказала "Босанска вила" 1888. године, и то из пера фочанског учитеља Сулејмана Солоњанина. Ћехотина дели град на две половине: Горње и Доње поље. Десно од Ћехотине је Доње поље, у којем су делови, опет друго Доње поље, Алаџа и Љубовић. Лево од Ћехотине је Горње поље које чине опет Горње поље и Ортакол. На југу од Горњег поља је по подножју брда Околишта - српска варош. Испод те вароши је још једна турска махала звана Чеходар, са неколико кућа и џамијом. Северозападно од града је висока планина Кмур. Град има своју трговачку чаршију дводелну, где су дрвени дућани и пазариште, место где се суботом одржава пијаца. Највеће зграде у Фочи су три касарне (западна, јужна, источна), три џамије (Царева, Пашина, Алаџа) и православна црква. На крају горње чаршије је [[Сахат-кула Мехмед-паше Кукавице у Фочи|стара Сахат-кула]], коју је подигао пре 200 година Мехмед-паша Кукавица. Најстарија зграда у месту била је тада кула Вејзалајбегова, за коју кажу "да је иза фета остала"!? и налази се у Ортаколу, код Шехове џамије. Српска народна школа отворена је 1886. године, а одавно постоји. Мектеби за муслиманску децу су отворени само зими. Постоје и две стручне занатске школе тзв. заводи. Један завод обучава младе за рад са дрветом, чији је управитељ Арсо Шундурика. Други завод учи младе да раде са гвожђем и костима, а њиме руководи Мустафа Летић. У Фочи је 1888. године било 17 џамија, од којих је најлепша Алаџа, украшена шарама унутра. Испред је шадрван а около муслиманско гробље, ограђено ниским каменим зидом.<ref>"Босанска вила", Сарајево 1888. године</ref>
Године 1898. описана је ко зна по који пут Фоча. Она лежи на десној обали Дрине, где се улива река Ћеотина у њу. Има 3.705 становника и 512 војника. Чело вароши зове се Застава, и одатле почиње стара варош све поред Дрине до ушћа Ћеотине. Идући од Заставе ниже ка Гацку, је оборени мост на Дрини. То су учинили Турци када су се повлачили, пред окупацију од стране Аустроугарске. Град је познат по кожама, овчијим и козијим које се ту израђују, и до 80.000 комада годишње. Ножарство као занат ту почиње да слаби. Уз Дрину ка Устиколини успева леп дуван.<ref>"Дело", Београд 1898. године</ref> Епархијски избори у захумско херцеговачкој епархији у Фочи 1905. године. Изабрани посланици свештенички, Јосиф Кочовић, а световни: Василије Кујунџић и Тодор Хаџи Вуковић.
 
=== Међуратни период ===
Новембра 1922. године задесила је град велика поплава Дрине, која је однела велики дрвени мост на Дрини. Народ се исељавао тих година из града и околине, због одсечености од света, лоших путева и мостова.
Године 1928. пробијен је тунел на шумској жељезничкој прузи између Миљевине и Фоче.
Отворена је за саобраћај траса жељезничке пруге Устипрача-Фоча, 17. септембра 1939. године. Била је то важна веза са Сарајевом и Србијом.
 
 
== Литература ==
* {{Cite journal|ref=harv|last=Петровић|first=Далибор|title=Аустроугарски злочин над српским свештеницима у Фочи у Првом свјетском рату|journal=Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду|volume=75|issue=2|year=2016|url=http://bogoslovlje.pbf.rs/images/arhiva/2016/2/10-2-2016.pdf|pages=223-236223–236}}
 
== Спољашње везе ==
1.572.075

измена