Сливница (Бугарска) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 36:
То место је 1881. године било "велико село" са 140 кућа. Она је била као у рату освојена у српским рукама, па је остављена Русима. Сливница је по српским захтевима за територијално разграничење на Берлинском конгресу (1878), требало да припадне кнежевини Србији; али није се у томе успело. Сливницу су и Грци<ref>"Отаџбина", Београд 1890.</ref> додељивали Србији, као што се могло видети на њиховој експертској карти из 1876. године. Становништво је желело да потпадне под Србију и тада се у Сливници чуло: ''Стари су нам били [[Срби]], и ни (ми) хоћеме да сме Срби''.<ref>"Отаџбина", Београд 1881. године</ref>
За време [[Велика источна криза|Велике источне кризе (1875-1878)]] српска војска је ослободила више градова и села у тзв. Западној Бугарској. По заповести подпуковника Ђукнића српска војска је заузела нека села Софијске нахије, у којима је срески начелник поставио кметове (кнезове). Међутим Руси су из њих узели млађе становнике за регруте, као у Сливници. Али када су они изјавили да су српске националности и да их је српска војска у ствари ослободила, били су пуштени. Писао је писмо 8/20. маја 1878. године [[Краљ Милан Обреновић|кнезу Милану Обреновићу]], председник суда у Сливници Георгије Антин, у име села [[Понор]], [[Опицвет]], [[Боговци]], [[Безден]] и [[Сливница]]. У писму је изражена жеља да та села подпадну под Србију, јер их Бугари из Софије малтретирају и терају да буду Бугари, иако они то нису, да их кнез оружјем избави од бугарског комитета.<ref>"Србија 1878. године", зборник докумената, Београд 1978.</ref>
У Сливници је православни храм посвећен Св. Ћирилу и Методију, подигнут 1877. године.
| |||