На уранку — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање |
м Бот: обликујем ISBN |
||
Ред 13:
Позоришни плакати из друге половине 1903. године сведоче о великом присуству оперске и вокално-инструменталне музике великих светских композитора. Позоришни оркестар на челу са диригентом Петром Крстићем, паузе између чинова попуњавао је одломцима, увертирама, портпурима из опера Бизеа, Гуноа и Вердија док је на самом почетку ове сезоне изведен целовечерњи концерт са делима Бетовена, Грига, Менделсона, Леонкавала, а у другом делу изведена је цела Моцартова Симфонија ''Јупитер''. Био је ово велики одскок за целокупан ансамбл „музичке гране“ позоришта, којим је публици доказано да је постао зрео за извођење сериознијих дела. Публика је у исто време постала зрела за разумевање оваквих дела, али и свесна да не може бити аутентичне музичке културе једног народа без дела домаћих композитора.<ref>{{cite book|last=Матовић|first=Ана |title = Српска музичка сцена : зборник радова са научног скупа одржаног од 15. до 18. децембра 1993. године поводом 125. годишњице Народног позоришта |year=1993}}</ref>
Опера „На Уранку“ настала је из сарадње композитора и диригента Станислава Биничког и драмског писца Бранислава Нушића. Њихова ранија сарадња везана је за покушаје да се публици Народног позоришта у Београду прикаже нешто другачије, оригинално и блискије опери кроз дело ''Љиљан и оморика'' из 1900. године. Недуго након ове сарадње почињу рад на опери „На уранку“. Сиже опере није није настао на основу већ написане драме, већ да је Бранислав Нушић наменски написао оперски либрето, ослањајући се на сугестије Биничког, како би текст што природније одговарао музици.<ref name="automatski generisano1">{{cite book|last=Стевановић|first=Јелица |title = На уранку : сто година од првог извођења |year=2003|publisher=Народно позориште |location=Београд |id=ISBN 978-86-84897-01-
Опера ''На уранку'' премијерно је изведена 20. децембра 1903. године на сцени Народног позоришта у Београду, док је увертира изведена пар месеци раније на једном концерту заједно са „Скерцом“ Петра Крстића. Иако је веристички утицај примаран, ова опера је заправо синтеза веризма и традиционалне опере са елеменатима српског фолклора уз додатке оријенталног призвука, а у сврху карактеризације ликова и колорисања амбијента. Бинички је имао у виду да прва српска опера мора имати не само сиже који ће се одвијати у амбијенту српског села, већ да и музика мора дочарати тај амбијент.
| |||