Отуђење — разлика између измена

'''Отуђење''' или '''алијенација''' (лат. ''alienatio'', нем. ''entfremdung'') је кључни [[појам]] у [[филозофија|филозофији]] [[Георг Вилхелм Фридрих Хегел|Хегела]], [[Лудвиг Фојербах|Фојербаха]], [[Карл Маркс|Карла Марксаа]], и каснијих филозофа идеалистичке и марксистичке традиције. Оно означава стање [[човек]]а у којем његова дела, производи или идеје постају супротстављена [[моћ]] која га потчињава, њему страна и независна од његове делатности и егзистенције.<ref name="Filozofijski rečnik">''Otuđenje'', Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.</ref>

У најширем смислу, отуђење је нешто одвојено од или страно нечем другом.<ref name="Филозофски речник"/> У [[филозофија|филозофији]] се говори о отуђењу [[човек]]а од његове сопствене природе и од друштва. Такође, мисао може бити отуђена од стварности уколико је неадекватно одражава, а радник отуђен од резултата свог рада уколико они постају роба.<ref name="Филозофски речник"/>

[[психологија|Психолошки]], отуђење је осећање одвојености, усамљености или бивања странцем (види [[странствовање]]). Ово осећање често имају [[особа|особе]] које бораве у културном и социјалном окружењу које им је непознато, неприхватљиво или несхватљиво.<ref name="Речник социјалног рада"/> Појединац може бити отуђен од друштва уколико осећа да га оно контролише, итд.<ref name="Филозофски речник">''Отуђење'', Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови, Нови Сад, {{page|year=1999. ISBN |isbn=978-86-7047-303-4|pages=}}</ref>

Особа постаје самоотуђена уколико не може да разуме или прихвати себе.<ref name="Филозофски речник"/> Човек може бити отуђен и од својих жеља уколико оне нису аутентично његове, већ му долазе споља.<ref name="Филозофски речник"/>

Појам алијенација је првобитно имао правно значење продаје или уступање неког добра. Филозофско му значење даје већ [[Тома Аквински]]. Појам отуђење уводи у модерну филозофију [[Жан Жак Русо]], у значењу отуђења од самог себе, духовног стања отуђености, изгубљености властитог ја. Појам је посебно важан за [[Георг Вилхелм Фридрих Хегел|Хегела]], [[Фејербах]]а и [[Карл Маркс|Карла Маркса]].

По Хегелу, производећи ствари и сам човек се постварује, опредмећује у физичком свету, друштвеним институцијама и тако даље, а свако такво постварење је уједно и отуђење. Даље, Хегел говори о отуђењу [[човек]]овог [[мисао|мишљења]] од реалности. За Хегела алијенација је стављање духовне стварности као објект. Хегел сматра да се апсолутни дух пре свега отуђује у природи, па читава историја није у ствари друго до дезалијенација, разотуђење.<ref name="Filozofijski rečnik"/> Прогрес ка апсолуту представља прогрес самосвести, који је сам по себи процес „разотуђења“ током кога оно што је одвојено и лажно објективизовано поново стиче своје јединство кроз самостварање и самосвест.<ref name="Филозофски речник"/>

За [[Лудвиг Фојербах|Фојербаха]] је отуђење првенствено религијско; оно је чин самоотуђења којим човек ствара [[бог|божанство]] коме се подвргава. Фојербах је анализирао религиозно отуђење полемишући с Хегеловом тезом да је [[природа]] отуђени облик апсолутног [[дух]]а. Он указује како човек није отуђен од себе кад одбија да призна природу као самоотуђени облик [[бог]]а, већ је управо тада отуђен кад замишља да изнад њега постоји више биће које треба да слуша и да му се клања.<ref name="Filozofijski rečnik"/> Стање самоотуђења се превазилази самосвешћу.<ref name="Филозофски речник"/>

[[Карл Маркс]] сматра да је Хегелова критика отуђења у ствари још »нејасна« и »мистификована критика«. Такође сматра да религиозно отуђење није једино нити суштинско човеково отуђење, јер се човек духовно отуђује и у моралу, филозофији, уметности, економски у облику робе, новца, капитала, а друштвено у виду државе, права, разних институција. Анализирајући разне облике отуђења човека, посебно у својим раним радовима (нпр. у »Критици Хегелове дијалектике и филозофије« и у «Економско-филозофским рукописима«), Маркс пише:

Маркс отуђење ставља у друштвени оквир, објашњавајући да се човек отуђује увек у конкретном, класном друштву, те да је први и суштински предуслов разотуђења укидање класног друштва, односно свих животних услова који човека стављају у положај ропске зависности од спољњих економских, друштвених или идеолошких моћи.

{{цитат3|Отуђење радника у његовом производу значи не само да је његов рад постао предмет спољне егзистенције него да рад егзистира изван њега, неизависно, туђе и постаје њему насупрот самостална сила, да му се живот који је дао предмету супротставља непријатељски и страно.<ref name="Filozofijski rečnik"/>|[[Карл Маркс]]}}

Човек, отуђујући се од свог дела, истовремено се отуђује и од самог себе. Стога је основи различитих врста отуђења пре свега отуђење човека од себе сама, од својих правих могућности.

[[Фридрих Ниче]] пише о отуђењу на следећи начин:

{{цитат3|Ја ћу тражити да се човеку као његова својина и његова творевина врати сва лепота и узвишеност коју смо посудили замишљеном свету, као његову најлепшу апологију. Човек као песник, као мислилац, као бог, као љубав, као моћ. О краљевске ли дарежљивости којом је обасуо ствари да би себе осиромашио и осетио се бедним! Досад је била његова највећа несебичност то што се дивио, и клањао, и молио се, и знао да од себе сакрије да је он био тај који је створио то чему се дивио.<ref name="Filozofijski rečnik"/>|[[Фридрих Ниче]]}}

Критичка теорија сматра да савремено потрошачко [[друштво]] води отуђењу и тзв. „комодификацији” читавог друштва кроз промоцију потрошње као највеће [[вредност]]и.<ref name="Речник социјалног рада">''Алијенација'', Иван Видановић, [[Речник социјалног рада]]</ref>